Молимо се, браћо и сестре, драгоме Богу да се смилује на српски народ да не залутамо, и ако нас неко заводи да му кажемо да то нема право ни по Богу ни по Светом Сави

Протојереј др Жарко Гавриловић

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Народ који заборави своје величине бива и сам заборављен. Великани једнога народа јесу путокази у живот вечни. Као што су и реке и океани путокази за сву воду која је под капом небеском, тако су велики свети Божји људи ка духовном оркану ка Богу.

Један од тих путоказа за цео српски народ јесте Свети Сава, царевић који није желео да влада и царује, за разлику од многих данашњих властодржаца којима је власт милија од части и спасења душе. Царевић који је зажелео да се усами и да оде на пуста места у Свету Гору да се подвизава, да би на тај начин ојачао своју душу на рачун свога тела, да би се приближио Богу, да би се на том духовном врелу православља Светој Гори одуховио и ту духовност пренео на свој народ. Ко год жели другога да описмени мора сам да се просвети. Ко жели другога да одухови мора сам бити духовник. Свети Сава је знао за ту науку, науку Господњу да се угледа на Господа, како каже апостол Павле: „Угледајте се на мене као што се и ја угледах на Христа“ (1. Кор, 11,1). И заиста у целом српском народу није било лепшег, богомудријег, паметнијег и духовнијег детета од Светог Саве.

Нажалост, ми смо скоро цео један век одвојени од наших светитеља, одвојени до наших великана. Од оног дана када смо ушли у Југославију морали смо да чинимо уступке тако што ћемо се одрицати својих најбољих синова. Међу њима нарочито Светог Саву. Видите да се ове године на Светосавској прослави, коју је удесио наш факултет, није ни поменуо Свети Сава. И данас, као и од те кобне 1918. године, ми чинимо уступке за уступцима, одричући се не само својих светитеља него и своје вере, своје нације, свога језика, свога писма, тако да је цео Београд са малим изузетком исписан латиницом и не само латиницом него и страним језиком. Дакле не више српским, као да је ово земља Алајбегова, као да то није земља српскога народа. Скоро сам био у Светој земљи. Ја нисам видео други натпис осим натписа јеврејског. Понегде је био натпис после јеврејског и на енглеском. А данас ми се правимо већи католици од папе па заборависмо све што смо имали, стидљиво се враћамо на стазу Светосавља, али опет тако обазриво да нам не би неко замерио, да нам не би неко од уљеза који су дошли у Београд казао да смо Светосавци, да смо шовинисти, да смо националисти, а сви други народи имају право да то буду и сви други народи имају право да то буду – и сви други на рачун  наше државе а ми нашу државу немамо.

Децо светосавска и духовна, ако хоћете да приђете Христу – Свети Сава нам је пружио руку, он је тај који нас је привио Христу. Није било ни једног места, ни једне чуке, ни једне реке, где он није дошао и где није проповедао науку Сина Божијег, зато се данас многа места у српском народу зову Савина вода Савин до, Савина стопа, Савин брег итд. Свети Сава је за нас она жила куцавица у којој куца Христос и онај који се највише од свих светитеља молио Богу за свој народ, крстоносни народ, да се не изгуби у лавиринту између Истока и Запада него да остане неко ко ће бити изнад Истока и Запада, неко ко ће светлити народу чистотом православља, а не неко ко ће се приклонити највећем шизматику, највећем јеретику, највећем богохулнику римскоме папи. Свети Сава никада није ишао у Ватикан, никада у Рим није ишао, али је зато ишао више пута у Свету земљу да се тамо напоји духовношћу, за разлику од многих данашњих наших првојерараха – који без имало стида и срама пред будућношћу иду да се поклоне римском папи и да га позову себи у походе.

Молимо се, браћо и сестре, драгоме Богу да се смилује на српски народ да не залутамо, и ако нас неко заводи да му кажемо да то нема право ни по Богу ни по Светом Сави, да то нема право ни по канонима наше Цркве, да то нема право ни по своме звању ни по своме чину. А ви будите поносни, не горди зато што сте светосавци, зато што нас прогоне, зато што нас нападају, јер никада нико ко је бољи не напада горега, него ко је гори напада бољега. Дакле није Сократ отровао Грке тиране, него  су тирани Грци отровали Сократа. Није Господ Исус Христос тукао Јевреје – иако је оштрим речима шибао по фарисејима – дакле, није он разапео Јевреје него су Јевреји разапели њега, њега најсветијег, њега најбољег Богочовека. Па иако нас нападају и вичу претрпимо имена ради Божијег јер је Господ рекао: „Благо вама ако вас узпрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради“ (Мт. 5,11). Ево вам теста, ево кушања, ево испита који ми треба да положимо.

У име братства овог светог храма у своје име лично, ја желим овој светосавској деци да честитам пре свега овај њихов празник – јер Свети Сава је празник школске  деце и све деце која се уче науци Господњој. Нека вас Бог благослови да слушате реч Божју и Светог јеванђеља, а из наших грешних уста свештенослужитеља само толико уколико је наука наша у складу са Јеванђељем и  са науком Господа Исуса Христа.

Амин, Боже дај.

Проповед у храму Св. Јована Владимира, на Савиндан 2004. године

Categories: Српско православно стање

Tags: Свети Сава, беседе, православље, протојереј др Жарко Гавриловић