Ивановићево убиство је прилика да се коначно стави тачна на заводљиву, опасну илузију територијалног разграничења 

Породица оплакује Оливера Ивановића (Фото: Оливер Бунић/АФП)

(Foreign Policy, 22. 1. 2018)

Трагична смрт може да буде искра трајног мира у најнемирнијој балканској области.

У марту 2003. године, снајпериста кога је ангажовао моћан криминални клан устрелио је младог реформистичког премијера Србије, Зорана Ђинђића. У тренутку, на изгледе за потпун раскид – за Србију и за регион – са временом Слободана Милошевића је стављена тачка. Ђинђићеви наследници вратили су Србију у прошлост испуњено самосажаљењем, посебно у вези са питањем Косова испуњеном снажним емотивним набојем.

Прошле недеље, Оливер Ивановић, дугогодишњи лидер српске заједнице на Косову, такође је убијен, највероватније од стране моћних криминалних структура које бујају на северу државе на коме влада безакоње.[1] Ова трагедија, насупрот ранијој, може да буде искра трајног мира на Косову.

Пут почиње у српској престоници, Београду, где тврдоглаво одржавају илузију да и даље могу да издвоје територију отргнуте области. Илузија у вези са Косовом – где је насилно растакање Југославије отпочело пре неких тридесетак година – држи Србију и регион као таоце. Илузија која отвара врата Русији да одвлачи Србију од тешког рада, потребног да би се прикључила Европској унији. И ова илузија у вези са Косовом је у крајњој линији довела до атентата на Ивановића.

Истина је да Србија није истински владала територијом од 1999. године, када је двоипомесечна ваздушна НАТО кампања потиснула српске снаге са Косова. У њиховом одсуству осветољубиви Албанци су кидисали на мањинске српске становнике. Под вођством Ивановића, некадашњег шампиона у каратеу, шаролика група српских локалних снага[2] – чувара моста – поставила је линију према даљем албанском продирању у граду Митровица. Срби и Албанци мотрили су једни на друге преко моста и периодично су се насилно сукобљавали на северу града, где су се преостали Албанци нашли у положају рањиве мањине.

Уместо да преузме контролу над безбедношћу, за шта су добили мандат, НАТО и Уједињене нације су наставиле да допуштају српским локалним снагама да контролишу витални прелаз и, све више и више, живот у северној Митровици. Интелигентан, са добрим знањем енглеског и, што је ретко за косовске Србе, течним албанским језиком, Ивановић је постао омиљени саговорник међународне заједнице, посебно када би искрсли проблеми. Он је био укључен у низ разговора са Албанцима, којима је посредовала међународна заједница, који су били посвећени међуетничкој сарадњи и, иако је увек био привржен српској ствари, никада није одступио од дијалога.

Док су чувари моста држали своје позиције, Београд је успоставио истински „ред“ у све четири северне косовске општине путем непрозирних исплата и распоређивањем прикривене српске полиције. Како је јачала контрола, тако је снажио и изазивачки и злогласни национализам. Отпор албанским властима имао је стратешки циљ – очувати шансу за сецесију севера од независног Косова.

Свеприсутни графити исписани ћириличним писмом широм севера – „Косово је Србија“ – прикривали су тужну чињеницу да је северно Косово заправо противзаконита сатрапија у којој је бујао криминал. Док су Срби одбијали јурисдикцију Приштине[3], и док су српски начини контроле били углавном прикривени, тајновите криминалне структуре су запоселе истинску моћ. Корупција, дрога и пороци су сада регионална валута.

Графит у Северној Митровици

Ивановић, који се укључио у политику, у великој мери је избегао криминалне мрље, укључујући и разне злочине.

Посматрачи су били шокирани када је 2014. Европска мисија за владавину права, Еулекс, оптужила Ивановића да је наређивао убиства Албанаца као заповедник чувара моста. Он је успешно оповргао оптужбе против њега и био је ослобођен прошлог пролећа. Ивановић се поново укључио у политику, усмеравајући своју пажњу на борбу против криминалних елемената који су наставили да цветају. У интервјуу за једне од водећих српских новина[4] он је навео да постоје непосредне везе између полиције и криминалаца: „Невероватан је осећај угрожености, страха код народа. Од стотинак људи са којима сам разговарао током првих пар недеља на слободи, нема ниједног који у првих пар реченица није поставио питање безбедности. Да се одмах разумемо: ти људи се не боје Албанаца него Срба, локалних кабадахија и криминалаца који се возе у џиповима без таблица. Дрога се продаје на сваком ћошку, сваки родитељ стрепи због тога. Било је тога и раније, али не у оволикој мери и нису се ти људи понашали бахато као сада. Очигледно је да се полиција боји да се не замери починиоцима, или су починиоци увезани са безбедносним структурама.“[5]

Политички самотњак, Ивановић је постао мета. Његов аутомобил је у два наврата спаљиван. Године 2013. канцеларије његове политичке странке су спаљене. Када се Ивановић кандидовао за северномитровачког градоначелника те године, један нападач је упао у његов стан и напао његову супругу. Када се Ивановић поново кандидовао за градоначелника прошле јесени, био је суочен са политичким нападима. Његови политички противници повезани са српским моћником, председником Александром Вучићем, наводили су да је он квислинг који ради за Албанце. Прећено је његовим страначким друговима. Неки, којима је недостајала Ивановићева храброст, одустали су од локалних избора, на којима су Ивановић и његова странка изгубили. Ивановић је периодично тражио предах од напада и притисака у Београду.

Није случајно што је атентатор устрелио Ивановића на улазу у његове страначке просторије у Митровици. Иако идентитет и етничка припадност и даље нису познати, Вучић сам је споменуо могућност да је убица Србин. Ненад Чанак, лидер српске опозиционе странке, спекулисао је да је Русија оркестрирала убиство, уз ослањање на српског извршиоца, како би наставила своју кампању дестабилизације региона. Ове оптужбе делују уверљиво ако се у обзир узму докази за руску умешаност у покушај државног удара у Црној Гори 2016. године.

Вучић је захтевао да Србији буде допуштено да отворено учествује у истрази Ивановићевог убиства. Без обзира да ли ће се то десити или не, велике су шансе да ће Београд ускоро и сам открити ко је повукао обарач. Као и већи део региона, Србија је задржала апарат унутрашње безбедности из комунистичког доба, неузнемирен законским финесама, који може да активира када је потребно, чак и на удаљеном северу Косова.[6] Питање је да ли ће Србија спознати ширу истину – да њене илузије о Косову остављају етничке Србе на северу препуштене убицама.

Додуше, Вучићу иде у прилог што се усудио да отвори „косовско питање“ у Србији, преклињући земљу да „престане да забија главу у песак“ у вези са Косовом и да отпочне „унутрашњи дијалог“ о решењу које ће бити „стално… и које ће донети добробит у региону“. Нажалост, после Вучићеве изјаве није уследио истински напор да се отвори овакав разговор нити да се понуди визија како би то решење заиста изгледало. Уместо тога, Београд инсистира на заједници општина за коју се Албанци прибојавају да је једноставно претеча за потпуну сецесију. Другим речима, сви докази упућују да нада за постизање територијалног поравњања и даље мори Србију.

Протест у Косовској Митровици (Фото: Дејан Симићевић/Танјуг)

Албанци су партнери у овој илузији. Одбијајући да прихвате могућност да су Албанци починили злочине против Срба, албанске партије настављају да се противе недавно установљеном Специјалном суду за ратне злочине. Штавише, најјача појединачна странка у косовском парламенту, „Самоопредељење“, на сав глас заговара сједињење са Албанијом. Ово илузорно решење би сместа испровоцирало Србе на Косову да се отцепе. Ако Албанци успеју ово да зауставе Србија би захтевала компензацију сецесијом босанскохерцеговачке Републике Српске, што би био корак који би поново покренуо сукоб. Чак и да се деси мало вероватан догађај и да се Београд и Приштина договоре о условима, подела Косова би сместа отворила територијално питање у Македонији, где би етнички Албанци тражили уједињење са Албанијом. Јужна Србија и Црна Гора би такође биле теме територијалног спорења, с обзиром да тамошње мањине галаме о аутономији или чак и сецесији. Подела Косова би аутоматски побудила сепаратистичке тенденције међу Србима и Хрватима у Босни.

Ивановићево убиство је прилика да се коначно стави тачна на заводљиву, опасну илузију територијалног разграничења.

Но, Вучић и његов колега, косовски председник Хашим Тачи, неће бити способни да сами постигну компромис. Нити је то кадра Европска унија, којој Албанци не верују а Срби је не поштују. Постепени дијалог Европске уније је празнослован и, ни у ком случају, не нуди озбиљну визију за север. Истина је да изазов севера – који је срж спора око Косова – може да буде разрешен у оквирима свеобухватног поравњања. И само Сједињене Државе располажу са довољно моћи да доведу Брисел, Београд и Приштину до таквог договора – који би омогућио Косову прикључење Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама, док би допустио Србији да се креће у правцу придружења Европској унији. Посебно ако се у обзир узме руско злочињење, Вашингтон не може више да допусти да препусти „косовско питање“ Европљанима. Убиство Зорана Ђинђића је вратило Србију и регион уназад. Уз америчко вођство, и осећај нужде у Европи, регион не мора да претрпи сличну невољу и после ове трагедије.

Едвард П. Џозеф (Edward P. Joseph) је професор вашингтонског Универзитета “Џонс Хопкинс”. Службовао је у различитим конфликтим подручјима на Балкану између 1992. и 2003. године. По постизању Дејтонског мировног споразума Џозеф је био придружен НАТО снагама за имплементацију мира. Био је један од чланова Обаминог спољнополитичког тима. У априлу 2012. године као заменик шефа мисије Организације за европску безбедност и сарадњу предводио је “технички тим” преговарача ове организације који је утаначио једанаесточасовно затишје како би били спроведени српски извори. За ову улогу посебно признање одала му је тадашњи државни секретар Хилари Клинтон. 

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић 

Белешка о аутору: Стање ствари/Милош Милојевић

[1] Аутор вероватно мисли југ државе?

[2] Аутор је употребио реч vigilantes која у широком смислу означава припаднике нерегуларних, локалних, паравојних и параполицијских јединица.

[3] У изворнику аутор користи реч writ која означава судска писмена. Међутим, из контекста делује да се мисли на надлежност власти у целости.

[4] У изворнику аутор је употребио реч daily која у енглеском језику означава новине које се издају сваког дана осим недељом. Српском читаоцу је познато да је „Време“ недељник који се објављује четвртком.

[5] Цитат је наведен према српском изворнику.

[6] Као што је читаоцу добро познато, удаљени север Косова је удаљен нула километара од удаљеног југа Србије и vice versa.

Прочитајте још

• Марко Јакшић: Клеветници плачу над гробом Оливера Ивановића
• Живојин Ракочевић: Ципеле Оливера Ивановића,
• Ања Филимонова: Оливер Ивановић био препрека на путу остварења пројекта „Велике Албаније“
• Оливер Ивановић: Тенденција је да се ја уклоним, и то је једина истина (децембар 2017)

Погледајте још

Categories: Посрбљено

Tags: Едвард Џозеф, КиМ, Оливер Ивановић, Србија и ЕУ, Србија и САД, Форин полиси, ударни