Како наводи београдски демограф, Владимир Греиг, из Србије је протекле две деценије отишло у иностранство чак 300.000, тек ишколованих младих људи, међу њима 40.000 факултетски образованих, и са собом однело обуку која је ову осиромашену земљу коштала 12 милијарди евра

Рудолф Хензел (© Dr. Rudolf Hänsel)

Већ неколико деценија млади и високо образовани људи емигрирају из балканских држава ка Западу. Последице за националне економије и људе у земљама југоисточне Европе су катастрофалне: већ годинама недостаје стручна радна снага, здравствени системи колабирају, смртност расте, док наталитет опада, плате остају ниске, незапосленост је и даље висока, а не назире се крај овог исељавања. Као сиромашне земље са јефтином радном снагом оне нису у стању да задрже младу генерацију и интелектуалну елиту у земљи. Богате државе Европске уније допринеле су овом бедном стању, јер су годинама утицале на егзодус са Балкана у своју корист, а да нису обештетиле и земље порекла. Њихове невоље постајале су теже, а зависност се повећала. Овакво понашање западних земаља личи на израбљивање, а израбљивање је метода неоколонијализма. Грађани земаља кандидата за Европску унију због тога се све чешће се питају да ли је стварно добро тежити том чланству.

Цела једна генерација напушта Балкан пут Запада

Новији извештаји о егзодусу са Балкана су алармантни: све више талентоване радне снаге и младих научника напушта Балкан и тражи посао у богатим земљама ЕУ попут Немачке, јер немају шансе у својој домовини. Биле чланице ЕУ или не, све земље југоисточне Европе боре се против огромног одлива мозгова (brain drain), како се назива нестајање талената, односно и одлазак научно-техничке и медицинске елите. Како наводи београдски демограф, Владимир Греиг, из Србије је протекле две деценије отишло у иностранство чак 300.000, тек ишколованих младих људи, међу њима 40.000 факултетски образованих, и са собом однело обуку која је ову осиромашену земљу коштала 12 милијарди евра.[1]

Не иде само један одређени образовани слој, него једна читава генерација. Једино стари остају. За Румунију масовни егзодус је национална катастрофа, зато што се становништво од преокрета 1989. смањило за 3 милиона. Од уласка у ЕУ 2013. Хрватска је губила 25.000 становника годишње, често и целе породице. У земљама бивше Југославије дугогодишњи ратови и санкције 90-их година прошлог века трајно су уништили индустрију. Само у Србији од 1990. Угашено је близу милион радних места у индустрији, а то на 7 милиона становника. С тим у вези, квалификације запослених су смањене. Тако, многим младима као алтернатива за незапосленост или зависност од родитеља преостаје само сегмент ниских примања у Немачкој. Пут до тамо увек постоји.[2]

Као нарочито кобно показало се масовно исељавање лекара и здравствених радника. Најпопуларније дестинације су Немачка и Аустрија, следе Скандинавија и Велика Британија. 2014. године из Румуније се иселило 2450, а из Србије око 500 лекара. 2015. е по једној анкети, 80% младих лекара и студената медицине из Србије и Бугарске хтели би што пре да се преселе у иностранство.[3] Поготово млади стручњаци беже од запуштеног здравственог система своје домовине, са банкротираним болницама, тешкоћама у снабдевању лековима и медицинском опремом, са цветајућом корупцијом, као и од незадовољавајућих примања. У Србији, лекар специјалиста зарађује до 900 евра месечно, док су у Немачкој и Аустрији почетне плате и до 2200 евра нето.

Али и веће шансе за напредовање у каријери, добри услове образовања своје деце, политичка стабилност земаља одредишта, као и нада у бољу будућност подстицаји за нови почетак у иностранству. У богатим земљама Европске уније досељеници су веома добродошли. Према подацима Немачке лекарске коморе, број пријављених страних лекара у Немачкој кроз прилив из иностранства у 2016. порастао је за невероватних 9,7%, на укупно 46.721. Доласком њених 218 лекара, Србија заузима треће место у том порасту. Од 2000.е и број здравствених радника стално се повећава, са нешто мање од 1000 на данас преко 1100 на 100.000 становника. Сходно томе, у земљама југоисточне Европе тај број је опао или стагнирао, зато што је подмладак отишао.[4]

Друштвено-економска штета и људска патња су огромни

Оваква пустошење кроз егзодус лекара и медицинско-болничарског особља, до темеља је затресло већ угрожене здравствене системе балканских земаља. Зато многима прети колапс. Испаштају углавном старији људи, којима све чешће недостају лекари и медицинска заштита. А у Србији су сви узрасти погођени. Од НАТО-агресије 1999. и противзаконите употребе уранске муниције (10-15 тона), ова земља има велику стопу леукемије и различитих врста рака. После латентног периода од деценију и по, број обољења од рака експлодирао је, а смртност је знатно порасла.[5] Овај тренд траје до данас.

Још једна друга околност оптерећује привреду Балкана. Лекари и медицинско особље обично тек након завршетка веома скупог образовања, које су финансирали порески обвезници, напуштају своју земљу. Зато што земље одредишта не плаћају накнаде, земље порекла остају на трошковима обучавања у милијардама. У Немачкој, порески обвезници за студије једног лиценцираног лекара морају да обезбеде око 200.000 евра. Ако се образовању додају са тим уско повезани трошкови научног истраживања, инвестиције у целу обуку се скоро удвоструче. Тридесетогодишња лекарка, која оде у иностранство, кошта немачког пореског обвезника више од милион евра, како наводи минхенски Ифо-институт.[6]

У овој рачуници приватна издаци породице, као што су дажбине за студирање и новац за смештај и исхрану у често далеким универзитетским градовима нису урачунати. После низа година пуних оскудица, син или кћерка напушта породицу и дом. А нада да ће се ови образовани емигранти једнога дана вратити како би своје знање и искуство пренели у домовину, ретко се испуни. Брзо су се навикли на начин живота у новоизабраној домовини. Ако се заиста врате, увиде да су кроз усавршавање у другим земљама научили много тога, што стручно надмашује њихове надређене – и онда иду заувек.

Извор: swp.de

Осиромашене земље не могу да задрже младу генерацију

По мишљењу стручњака за Балкан у фондацији Наука и политика, Душана Рељића, овај регион био је нарочито погођен кризом евра и дужничком кризом. За разлику од држава ЕУ, балканске земље нису добили помоћ, што је дугове тих држава још више повећало. Истовремено, стране банке контролишу 90% банкарског сектора у регији.[7] Томе треба додати да шест сиромашних земаља кандидата немају приступ фонду за структурни развој ЕУ, који иначе треба да поравна неравнотежу између сиромашних и богатих земаља. Исто тако, као претприступни услов, не смеју да наплаћују у царину на робу из ЕУ. А они не могу да понуде и продају своје производе и услуге тим развијеним земљама. Тако се животно важна роба из ЕУ продаје у сиромашним земљама, и трговински дефицит према развијеним земљама константно расте, поготово према Немачкој. Тај дефицит мора да се компензира скупим кредитима. А онда нема средства за инвестиције за изградњу сопствене индустрије, која би једног дана била конкурентна и која би могла да задржи младу генерацију у земљи.

Овом јадном стању су допринеле и саме владе балканских земаља. Државе ЕУ им пребацују да као полуаутократске власти нису доследно успоставиле „владавину права и демократску трансформацију“ као и да нису довољно смањиле корупцију, да приватизују добитке, а социјализују губитке, док су за посао и даље две квалификације најважније: сродство и партијска књижица.[8] Зато све земље зависе од новчаних дотација исељеника Те дотације износе између 20 и 50 одсто бруто домаћег производа земаља Балкана. Ове новац не обезбеђују само издржавање оних који су остали, него ствара куповну моћ – али за европску робу. Пошто компетенција, младост и капитал напуштају те земље, преостају само сиво безнађе и немерљиво разочарање становништва у то , шта су им стварно донели слобода и демократија.

Владе балканских земаља ћуте на овај талас исељавања, јер од тога очекују мању незапосленост. Заправо не желе да наљуте богате државе ЕУ, пошто сматрају да ће приступање ЕУ, иако лежи у даљој будућности, решити економске проблеме. Како би се интензивирао контакт са дијаспором, Србија је основала Канцеларију управљање миграцијма, и започела програме, да би информисала земљаке у иностранству (само у Немачкој живи 300.000-500.000) и олакшала добијање личних документа и можда привукла да се врате.[9] Међутим, развијене земље нису заинтересоване или вољне да зауставе егзодус, пошто миграција радне снаге исток чини сиромашнијим, али зато Запад чини богатијим.

Развијене државе ЕУ контролишу исељавање

Западне земље ЕУ не само да не спречавају егзодус са Балкана, него напротив њиме руководе и имају утицај кроз рекламу, посебна правила за дозволе за рад и специјалну културу добродошлице. На пример, немачке и аустријске болнице на сајмовима запошљавања и интернет-порталима маме високим почетним платама. И уобичајено стављање на располагање службеног стана спада у то. Не придржавају се 2010-те од Светске здравствене организације (WHO) усвојеном кодекса владања, који је 2010. усвојила Светска здравствена организација, по којем би требало да одустану од регрутовања здравствених стручњака из појединих земаља.

Такође, за грађане трећих земаља попут Србије, законске одредбе за приступ немачком тржишту рада 2015. су ублажене. Од 1.1.2016. до 31.12.2020. грађани ових земаља могу да добију дозволе боравка за сва звања и образовања као и за све помоћне послове. То важи и кад немају квалификацију или ако им нису признате квалификације у Немачкој. „Централна дирекција за посредовање радне снаге“ и „Виртуелни центар добродошлице“ разним услугама помажу при тражењу посла. Уз приложену обавезујућу понуду за рад из Немачке, додељује се дозвола за боравак. До краја 2016-те за земље западног Балкана издато је 50.000 радних виза.[10]

Зато је страх у региону од последица масовне емиграције младих све већи. Како у многим државама и наталитет опада, поставља се питање, ко ће убудуће финансирати пензије. Државе Балкана упадају кроз овакав развој у још већу зависност од богатих чланица ЕУ. По принципу „подржати и захтевати“[11] привредна и техничка као и политичка зависност се одржава и даље и продубљује пошто је тај принцип социјалне политике у суштини еуфемистичко опис принципа „колача и канџије“: Слушај ме, па ћу ти учинити добро, ако се противиш, лоше ћеш проћи!

Поступци богатих земаља ЕУ којима, ради сопственог профита, снажно утичу на исељавање младе генерације – поготово интелектуалне елите – из сиромашних и слабијих земаља, због чега се беда и зависност тих земаља повећавају, граниче се са израбљивањем, а израбљивање је метода неоколонијализма. Зато се за грађане земаља кандидата за Европску унију, с обзиром на империјалистичке тенденције богатих чланица ЕУ, све чешће поставља питање да ли заиста треба тежити уласку у ову заједницу, која себе радо види као јемца слободе, мира и благостања

(Сајт др Рудолфа Хензела)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Рудолф Хензел: Последице употребе уранијумских пројектила у САД-НАТО бомбардовању Србије 1999. 

[1] http://www.dnn.de/Vesti/Politika/Poslednji-gasi-svetlo

[2] https://www.swp.de/politik/inland/eine-ganze-generation-verlaesst-den-balkan-23576963.html

[3] Фармацеутски Весник онлајн „Балкан: Немачка профитира од бегства лекара“ од 19.1.2015.

[4]  www.bdc.de: „Статистика лекара 2016.: Број лекара у порасту“ од 25.4.2017

[5] Проф. Др. мед. Слободан Чикарић у „Блиц“ онлајн од 13.12.2013.

[6] Deutsche Eliteakademie (DEA) „Koliko koštaju Nemačku studije medicine“ od 20.7.2017. i VELT N24 „Zašto ‚odliv mozgova‘ opterećuje Nemačku“ od 25.4.2010.

[7] Шпигл онлајн од 12.7.2017.: „ЕУ подржава  перспективу приступања земаља Западног Балкана“.

[8] http://www.euractiv.de/sekcija/eu-spoljna-politika/vesti/zigmar-gabrijel-želi-više-da-podrži i-zahteva-od-zapadnog-balkana/

[9] ВЕЛТ Н24 „Исељавање за исток је катастрофа“ од 31.1.2014.

[10] Немачко министарство иностраних послова: Радити и живети у Немачкој, августа 2017.

[11] http://www.euractiv.de/sekcija/eu-spoljna-politika/vesti/zigmar-gabrijel-želi-više-da-podupre-i-zahteva-od-zapadnog-balkana/

Categories: Преносимо

Tags: Балкан, Немачка, Рудолф Хензел, Србија и ЕУ, исељавање