Одломак из необјављене опсежне студије Жарка Видовића „Платонизам, Његош и метафизика“
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић/Искра)
Црква је Небеско царство које се пројављује у Литургији! А у свету само кад је у ХАРМОНИЈИ (СИМФОНИЈИ) са земаљским царством, са државом. Ако је ту хармонија тада значи да се Небеско царство у историји и свету појављује. Хармонија са државом, земаљским царством, не потиче, међутим, нити може да потекне од земаљског царства и саме људске природе, него долази (или може да дође) само од цркве. Црква се бори у свету за ту хармонију. Она тако „КРСТИ ЗЕМЉУ“ (Горски вијенац, Посвета, 15). Без те хармоније Црква је гоњени или чак распети Христос.
***
Однос између Цркве (Небеског царства) и државе треба да буде хармоничан онако како су сагласни (и хармонични) Нови и Стари завет. Нови завет је Откровење достојанства човекове личности. Стари завет је откровење Закона.
***
У хармонији државе и Цркве духовна пракса је заштићена самим тим што је заштићена човекова личност, јер духовна пракса је феномен личности: телесна (увек конкретна телесна) појава духа присутног у свету праксом конкретне личности!
Заштићена државом (уставом) влашћу закона о праву личности, духовна пракса не може бити државна, пракса државе. (Јер пракса државе је пракса закона, пракса Старог завета!) А дејство закона је исувише плитко да би дохватило и усмеравало духовну праксу. Пракса закона је телесна, додуше, као и пракса духа. Али у пракси закона телом (поступцима) се служи човекова слобода, а кроз њу и закон који је светован, а у пракси духа се служи дух, који је надсветован, као и Логос: надсветован, мада Отеловљен!
Закони као правне норме су безлични, јер само тако могу бити праведни (за све једнаки); само тако могу да заштите сваку личност без обзира на њену посебност (осебујност).
Духовна пракса је сва без остатка прожета духовношћу личности – личношћу духовног човека.
Оно што је у држави закон – то је у духовној заједници личност човека (сваког од чланова заједнице). У држави човек, држећи се закона, мора према сваком човеку да се односи као према појединачном примеру општег (закона), а у духовној заједници се човек према свему односи као према посебној личности, према тајни која ничим општим (никаквим појмом, врстом, родом) не може бити дефинисана. Зато се у држави човек према човеку односи разумно, а у духовној заједници тајно, духовно, осећањем.
Личност у духовној пракси не крши правне норме (законе); то њој није ни потребно, јер је она у духовној пракси надсветовна; ако даје, она даје од свога, од онога што јој је законом признато као њено, те даје без законске обавезе. Зато је Христос рекао да он долази не да Закон оповргне, него да га потврди, али и да га (духовном праксом, праксом Логоса) превазиђе.
Отуд није тешко успоставити хармонију Цркве и државе – ако је држава правна установа, орган заштите права и достојанства личности.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Српско православно стање
На исту тему Аутор, текст на Ст. ств., шире повезано.
Услови и Одлуке. Историјска свест. Живе душе.
+…“Вук Мићуновић се не боји смрти. Увек се јунаци хвале како се не боје смрти: неустрашиви су и ништа им није умрети, чине то врло лако. Али јунаштво и није лек од „смртног страха” (страха од смрти), него од страха од НЕМОЋИ. Јунак неће вечити живот или бесмртност. (И Ахил одлази међу сенке, међу мртве, у Невид, у Ад!) Јунак хоће МОЋ. Он се не боји смрти, него НЕМОЋИ. Јунаштвом се не лечи страх од смрти, него страх од НЕМОЋИ. Ако јунаку запретите смрћу, нисте му запретили правом опасношћу од које би се уплашио. Треба му запретити немоћу – па ће се онда открити суштина јунаштва и његове личности. Тада ће да пузи исто онако како ће да пузи кукавица (човек који се боји смрти) кад му запретите смрћу!…“, зборио је блаженопочивши Жарко Видовић
У Херцеговини има она „није школа кењац“, а блаженопочивши владика Николај нам је растумачио да
…“образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем. Велика знања добијају се вером и поштењем…“+
+…“обрана је с животом скопчана…“
https://justsciencestuff.files.wordpress.com/2013/09/screenshot_44.jpg
+
…”Хармонија је могућа у Личности човека, али, да ли је могућа хармонија између духовне заједнице и друштва као комплекса установа световности, између Цркве и државе?
То је немогуће, хармонија је могућа само у Личности. Према томе ако људи говоре у хармонији између Цркве и државе она је могућа само у личности државника који су побожни а не у држави као таквој. Такође и у личности патријарха који треба да води рачуна о личности, а не о томе да ли се неко уписао у православље. Та хармонија ставља Личност у први план Литургије и свега, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.
Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. Ти свеци бране Цркву, а не српску државу. А државу ће да брани народ, који гласа као православни, иде у војску као православни и брани државу као своју кућу. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. Црква је духовна заједница, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо Вишњић износи тезу да је Први српски устанак био у одбрану Завета, Цркве, а не државе. Јер ће државу да изгради Црква а не обрнуто! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.
Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, јер знају да православље гради нацију као моралну заједницу а не као политичку. Они прате парохије и много им одговара што литургијско-парохијска заједница данас више није најважнија у Цркви, већ је то епископ. То њима личи на католицизам, и то им је прихватљиво, јер ту онда могу да спроводе своју политику. Они који стављају епископа изнад литургијске заједнице су папистички расположени. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникија Мићовића Никшићког, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.
Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?
Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.
Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.
Код нас се појам Логоса погрешно тумачи и преводи, то није реч?
То је коначно исправљено у новим преводима Новог Завета и скинуто са дневног реда, али је до пре 20 година писало: „У почетку бјеше Реч“, а треба „У почетку бјеше Логос“, а Логос не значи реч. Онај који је то превео није водио рачуна да је Логос највећа тајна Божија. Логос значи „сабраност“ а шта ће логос значити у нашем језику зависи од тога шта значи „сабран“. Ако су сабрана слова б-о-г-д-а-н онда логос значи Богдан, значи реч, значи слово. Али ако су сабране речи, али хармонички, не тек тако да их набрајаш, него са неком хармонијом, тада Логос значи исказ, реченица. Када реченица има смисла, онда Логос значи реченица, исказ. Али ако човек лепо састави реченице, смислено, онда Логос значи беседа или чак књига. Али ако се састану беседници као у Васељенском сабору, сабраност тих беседа је Логос. Јер, они се нису састали да се свађају, него да воде дијалог, да се сложе. Онда Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет, зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: „Буди Имја Господње благословено од миња и до века“. Нека је Име Господње благословено. Јер, шта ми знамо? Ми знамо само Име, али шта је та сила коју ми тако називамо? То је појам за нешто што за нас остаје непознато, а што је апсолутно изнад нас, по свакој моћи. Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог. А ми не знамо ни шта је субјект „ја“. Рецимо, ја мислим… али ја не могу да мислим ни о својој мајци, могу само да мислим о искуству које сам стекао о њој, о сећању. То је једини могући предмет мишљења, а тај предмет мишљења је моје искуство. Значи, ја сам предмет свог мишљења. Чак и када мислим о свету, заправо мислим о искуству о свету. Чим сам ја предмет свог мишљења, ја и мислим и одлучујем о себи. Тако да је разум и моћ слободе. Али, шта је субјект „ја“? Пробај да претвориш њега у предмет мишљења!? Чим га претвориш у предмет мишљења, он више није субјект, над њим је субјект и он стално бежи, не можеш да га дефинишеш. Тако да је човек као субјект „ја“ тајна. Појма немамо шта је то, а морамо да будемо то што не знамо шта је. Према томе, све што ми на основу искуства о земљи на којој живимо можемо рећи о човеку је превара, јер не зна се шта је човек. Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појави. А та појава је литургијска – нема ту теологије. О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек. Познати антрополог је пре неког времена говорио о тајнама човека: „Све што могу да знам о човеку чини ме толико моћним да могу и да га употребим“. А човек је неупотребљив, јер он је тај који одлучује да ли ће да буде употребљив или не. Рецимо ако човека батинају да призна, нису њега натерали усташе или Немци да призна, него он одлучује да ли ће да попусти и призна. Него, он је ту слаб, каже: „Боже, дај ми снаге да издржим.“ Али он је тај који је одлучио и да призна, и да изда, и да убије. Није могуће ниједно дело човека без његовог пристанка и то је та слобода човека о којој говори Достојевски у „Великом инквизитору“, и то Исус говори великом клерикалцу који мисли да је вера да се покори вишем чину. Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!…”, Жарко Видовић
https://stanjestvari.com/2015/04/11/%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B8%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82/
http://4.bp.blogspot.com/-mZshRHgH7jY/VT4VSJ83pLI/AAAAAAAAT6I/E3Qu0l6L5lA/s1600/Momčilo%2BGavrić%2B5.jpg
…”Оно што изазива револт није толико безобразни немачки покушај историографског ревизионизма Првог светског рата, колико полтронско и аутошовинистичко прихватање те ревизије од стране новинарке Политике. Она не само да Герварту, на његово „откриће“ да су „етничко чишћење“ заправо измислиле „националне државе“ (постимперије) после Првог светског рата, поставља питање „Да ли је (овај начин размишљања) присутан и данас ако се чује да Србија и Косово размишљају да размене територије“ – пазите: Србија и Косово да „размене територије“!? – него ни речју није у стању да одговори на свемирску лаж Герварта и ревизионистичке немачке историографије како је „Османско царство све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“.
Занимљиво је да је управо Политика, у априлу 2017, као додатак штампала докторску дисертацију Иве Андрића (видети овде), у којој се лепо описује како је изгледала та османлијска „идеја суживота“: „Kао једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили“, пише Андрић, „важио је ислам“, тј. „Kанун-и-раја (збирка закона за рају)“. Ево неких одредби:
„01 Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице.
02 Они не смеју поправљати своје цркве.
03 Они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе.
05 Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство.
10 Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања.
11 У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани.
13 Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.
14 Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.
15 Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.
16 Не смеју носити широк појас.
17 Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо.
18 У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено.
19 У њима (могу) само полугласно да певају.
20 Смеју само тихо да се моле за покојнике.
21 Муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање.
Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут“.
Добро, можда Политикина новинарка која је мирно саслушала тврдњу Роберта Герварта како је „Османско царство гајило идеју да различити народи могу живети заједно“ није читала додатак Политике из априла 2017. године. Али, јамачно је чула за ђакона Авакума, кога су ти исти „толерантни“ и „мултикулти“ Турци набили на колац у Београду 1814. године.
Е, каква је то само била „толеранција“ и „идеја суживота различитих народа“! Усред Европе Бетовена, Бајрона и Тарнера, негде од Стамбол капије (данашњег Народног позоришта), па све до Батли џамије (данашње Народне скупштине) стојало је, те 1814, коље с многобројним хришћанима који су се сатима и у самртном ропцу копрцали, док су им изгладнели пси одгризали ножне прсте (овде). Баш лепа илустрација Гервартовог описа толерантног и мултикулти Османског царства!…”
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sacuvati-se-od-lazi/
http://www.pravoslavie.ru/srpska/print89289.htm
…”И то је проблем – мејнстрим медији све слабије раде свој посао информисања. Читалац је засут лавином дезинформација и штетних лажи. Професионални стандарди падају, али и отпорност публике на манипулацију, смишљену дезоријентацију и на превару. Србија као полуколонијално друштво посебно је подложно овој врсти супресије…”
Лане
Радује ме, Данило, што и Ви у речима Жарка добродетељног стојите и мислите искуство своје о речима његовим… А то је већ Литурђијско промишљање и спознаја, личноносна анагноза која вуче срце, душу и ум на Литурђију…