Поводом текста Часлава Копривице „Непознавање чињеница – недораслост начелима“
Чедомир Антић
Има ли расправе са луменом какав је проф. др Часлав Копривица?
Нема.
Из мрзовољне реакције овог филозофског патријарха, старијег од себе самог и важнијег од сваке теме којом би се могао бавити, јасно је да је овом аутоугледнику мучна и непријатна сама дебата у медијима. Он је ту само да нечему омогући легитимитет, да се осмехне неприметно, промени однос међу Великим силама и омогући Кјото протокол. Писао је само да би поштоваоцима доказао да је жив и, природно, забринут. Нема расправе са особама каква сам ја. Да бих заслужио пажњу већу од кесе на друму, требало би прво да се образујем, пошто моје знање и звање нису довољни. Мој велеуважени и вечито млађани асистент-вундеркинд проф. др Ковић је сасвим лепо показао да сам ја најобичнија незналица кад је реч о познавању историје, али то је како је споменуо вероватно последица чињенице да нисам читао књиге професора Копривице док сам био студент. Kao студент историје требало је да читам књиге о филозофији професора Копривице који je, према званичној биографији, прву од тих „дебелих књига“ (како рече учени проф. др Ковић) објавио шест година пошто сам дипломирао, а две године пошто смо (готово истовремено) магистрирали мој млађани асистент Ковић и ја (само што је он имао година колико ја када сам докторирао)… Да сам читао тада још необјављена дела академика „ту би“ Копривице, знао бих све оно о Великој источној кризи и Анексији Босне и Херцеговине што ме асистент приправник Ковић није научио, а за шта ме је његов ментор оценио највишом оценом.
Али, пустимо сад то… Професор Копривица ми је у својој реакцији у потпуности подсекао крила. Проф. др Ковић ме је подучавао историји посредством филозофије, а проф. др Копривица нашао је за сходно да ме подучи правопису. Писао сам о покрету „за европску Државну заједницу Србија и Црна Гора“. Професор је исправно указао да се покрет другачије звао, а пошто из онога што сам написао не излази да сам мислио на званичан назив, професор указује да сам и неписмен. Проф. др Копривица свакако зна да Политика има лекторе и сада би им отимао хлеб само да би закључио како сам немаран и необразован, због чега не заслужујем да учествујем у било каквој дебати. Професор не мора знати да велико слово другачије употребљавамо кад је реч о државама сложених назива које више не постоје. То заиста није важно за тему.
Надам се да уважени професор тако својим замислима не прилагођава изворне филозофске текстове када их тумачи. Покрет коме је припадао проф. др Копривица имао је суштину која се разликовала од назива. У то време (2005-2006) ДСС је био проевропска странка и одатле није чудо зашто је у већини описа овог покрета стајало да ће државна заједница бити „европска“. Зато су и инсистирали на сарадњи са Хашким трибуналом. Зато је на челу покрета био Љубомир Тадић, један од оснивача ДС-а. Покрет није бранио „државу“ Србије и Црне Горе, већ један ентитет који није био ни држава ни заједница. Та мртва творевина није могла еволутивно и на демократски начин да постане истинска држава. Једина последица свега што су уважени чланови покрета радили била је трошење снага српског народа у Црној Гори и ненамерна помоћ Ђукановићу да га додатно обесправи.
Проф. др Копривица говори о томе како је сачувао аутономију мишљења… Одлично, ја можда не разумем концепт, али зашто он мени не дозволи исто право и луксуз? Посветио сам свој политички рад правима српског народа и његовом уједињењу. Пут никада није идеалан, као што се и политички невини проф. др Копривица и на свом примеру вероватно уверио. Не боли ме када тврди да ме није брига за Србе у Црној Гори или када Ковић наведе како бих после Косова „издао“ и Српску. Важно је да те тврдње нису тачне. Мада, мало жига сазнање о јавном значају оних који такве тезе износе.
Опет бих указао на одговорност. Читава кампања за „државу Србије и Црне Горе“ била је тада заснована на идеји да су Срби и Црногорци (говорим о том времену а не о прошлости) једна нација. Где су после дванаест година странке које су се за такав концепт залагале у Црној Гори? Или су пропале или су прихватиле Ђукановићев национални концепт. Како се финансирао покрет коме је, са свим резервама, ипак припадао проф. др Часлав Копринвица? Коначно, ако је већ референдум проблематичан, зашто онда нико, а нарочито покрет, није поднео коначну жалбу на његов процес и исход највишим судским установама Црне Горе? Где је данас покрет? Какав им је план? Како бране наш прогоњени народ и како ће у наредним деценијама покушати поновно уједињење?
Ах, да… Уважени су се згадили над незнањем долепотписане масончине и британског шпијуна…
Опрема: Стање ствари
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
- Часлав Копривица: Непознавање чињеница – недораслост начелима или Одговор Ч. Антићу
- Чедомир Антић: Извињавам се, али Апел не нуди никакву политику
- Милош Ковић: Велика Албанија нема алтернативу или Одговор Ч. Антићу
- Чедомир Антић: Две слабости Апела за одбрану Косова и Метохије
- Представљање Апела за одбрану Косова и Метохије
Categories: Преносимо
У прве две реченице г. Антић одбија расправу, али онда ипак улази у њу, што значи да су прве две реченице била само пука реторика.
У другом пасусу оптужује другу страну да није спремна за расправу, служећи се аргументима против личности (Копривица је “старији од себе самог”, “аутоугледник”, Ковић је “асистент вундеркинд”), иронију (“писао је само да би поштоваоцима доказао да је жив”), аутоиронију (да бих заслужио пажњу већу од кесе на друму”, “ја најобичније незналица”). Притом, ни овде, ни другде у тексту Антић не оповргава аргументе о његовим омашкама (или промашајима), већ иронијом надувава аргументе, представљајући их као злонамерне нападе – уосталом нико му није рекао да је најобичнија незналица, већ да напросто није у праву, и да то указује да својим пољем не влада најбоље.
Трећи и пети пасус након неиспуњеног обећања у прве две реченице има неког садржаја, и тиче се проблематике државне заједнице. Али, између је четврти пасус, који делује сасвим насумично уметнуто.
Текст се завршава са још ироније.
Чини ми се да аутор није спреман да призна своје грешке, и користи се аргументом “et tu quoque”. И то на врло специфичан начин. Не каже, “ево и ви сте грешили овде, и овде, и овде, и шта ме осуђујете…”, већ “и ви сте, видите, злонамерни, иронични, пуни мржње” – то “и ви” које избија из реченица г. Антића подразумева да и г. Антић има право да буде злонамеран. То даље значи да он јесте и намерно сада злонамеран.
Барем ја то тако разумем.
Волео бих да видим ко су чланови Напредног клуба г. Антића, колико их има, и да ли их има више од једног.
Потписника Апела је сада више од 11,000.
Има ли у металном погледу Чедомира Антића неке искрице осим видљиве сујете и гордости прекривене аутоиронијом ? Има безобзирног нагона (надамо се) залуталог гонича, који се, осјетивши мирис плијена, придружује другим гоничима, онима припуштеним из владајућег табора, да воде хајку и растргну покретаче Апела. Но,
Тупи зуби чудне луталице
не зграбише чак ни ногавице
Ковића и дичног Копривице.
Кад видим колико се “начелни истомишљеници” горљиво гложе, не чуди ме што над нама напредују сви који напредују. Мислим да су Копривица и Антић један другоме већи непријатељи, него што би Хашим Тачи могао да им буде, обојици. Сујета, заувек испред виших циљева😞
Нисам ја дорастао по знању ни једног од професора Антица, Ковића и Копривице, али ме нешто брине као обичног малиг човека и Србина. Полемика, дијслиг и расправа имају смисла ако сте после тога ближи у својим ставовима и погледима, ако нисте онда значи да нисте знсли, мохли или хтели да водите полемику на прави начин.
Професоре Антићу, спустите мало гард, борите се за свој став али без ниских удараца. Нема потребе да нас учите разлици између Амиша и миша, коприве и Копривице. Нисми ни ми пластичне кесе поред пута да их свако шутира, или закачи и вуче за својим ногама. Ми смо неуки људи и обични грађсни а од вас научника очекујемо да нас водите истином и ништа више од тога.