Лист објављује песму ругалицу „Србији која није завршила рат у Босни“ изашлу из пера млађаног студента Факултета политичких наука, Милоша Ћирића. Милош настоји да научним методама, вероватно изучаваним на овом факултету, докаже како идеја Велике Србије још увек тавори у главама геноцидних Срба, кривих за укупна страдања на „овим просторима“ која још увек носе Милошевићев печат. Србија ће, по овом будућем научнику, наставити да ради на остварењу Велике Србије од Вардара па до Скопља
У једном слободном и независном дневном београдском листу, који се и дан danas штампа латиницом, главни и одговорни уредник не стиже да се бави уређивањем свега и свачега јер то непрестано ради на екранима, такође слободних и независних и такође латиничних електронских медија.
„Свакосатно лапрдало“ – како би рекао Божо, друг члан и председавајући жирија за доделу награде потпуно свестан чињенице да громчић неће у копривице.
Главни колумниста листа пише тако да му „црвни бан“ не излази из уста. Стиче се утисак да су у праву они који предлажу да му се, због бана, колумна појављује под насловом „Независна бановина Басарабија“.
Главни карикатуриста листа, заслужни грађанин и поносни носилац одликовања невладиних организација, који се потписује са цорапутача, тврди да је убеђен да зна формулу азотне киселине, само тренутно не може да се сети. Каже, као онај ученик понављач, „на врх ми је језика, али не знам како се изговара. Зато и не говорим, него цртам. Због тога су ми и стреле отровне. Још само да научим да гађам у праву мету“!
У редакцији се са правом жале како их ова власт непрестано воза. И то без бус-плус картица које нису њихово дело, него су плод времена када левица (напредна) није знала шта ради десница (ретроградна). Не схватају како им возање полази за руком будући да се владини намештеници углавном баве измештањем. Изместили су Главну станицу из 1884. у 2018. и у Прокоп, који неће бити завршен ни 3884. За то време, привремено ће им од помоћи бити краљевска станица у Топчидеру. Очекују краља да им дође, а њега баш брига за воз. Он игра шах у авиону и само понекад на Калемегдану.
Изместили су и Ластину аутобуску станицу а радови на новој градској у блоку 42 још нису ни почели. О метроу и да не причамо. Новинари не верују у приче у којима се тврди да се ту нешто ипак ради, али да се то не види зато што раде испод жита.
Раде и певају: „Ми радимо вас, ви радите нас, да нам живи, живи рад! И запосленост… и да нам роди још много, много жита“.
Давно су прошла она времена када су се широке народне масе возиле у мерцедесима преко наметнутих политичких представника. Данас је потпуно нова ситуација. Масе се возају преко демократски изабраних представника, у аудијима са замагљеним стаклима. Неко би рекао – као у магли.
Лист, и поред свих недаћа и цензорске тортуре, објављује песму ругалицу „Србији која није завршила рат у Босни“ изашлу из пера млађаног студента Факултета политичких наука, Милоша Ћирића. Милош настоји да научним методама, вероватно изучаваним на овом факултету, докаже како идеја Велике Србије још увек тавори у главама геноцидних Срба, кривих за укупна страдања на „овим просторима“ која још увек носе Милошевићев печат. Србија ће, по овом будућем научнику, наставити да ради на остварењу Велике Србије од Вардара па до Скопља.
Лист у коме пише напредни омладинац већ рачуна да би се, пошто постоји Факултет политичких наука, морала основати и Српска Академија Политичких Наука и Уметности. И да се политичари убудуће не зову политичарима, јер је тај назив поприлично излизан, него да им се јавност обраћа са: „господине научниче“!
Као први корак ка остварењу такве замисли, у листу се објављује предлог, добрано подржан на многим друштвеним мрежама, за будуће академике САПНУ: Латинка, Загорка, Борка ка… ка… Мада се то не наводи, не би било нелогично да се на тим друштвеним мрежама као пи-ар подржи Соња Бисерко, док би главни архивар и инспицијент морала бити главом и брадом – Наташа Кандић. Остаје још да се реши питање браде. На шта би личио академик без браде?
Борка Павићевић, Латинка Перовић, Загорка Голубовић – нове “академкиње”? (Фото: buka.com)
Рани радови оваквих Милоша наводе на помисао да би се у Старој Србији, где Македонци још увек нису потпуно уобличили свој македонски језик, морало размишљати и о томе како би се име Александра Македонског могло писати и на албанском. И, да ли ће, пошто је Александар Македонски, морати убудуће да се зове и Александар Шиптарски?
Нека се Грци не надају да ће им помоћи правопис по коме се име Александровог оца Филипа пише са ПХ јер се у Македонији ионако рачуна да се и фирма Philips прогласи за македонску. Ако су Александар и Пхилип Македонски, зашто не би био и ововремени и стварни Philips.
Поред тога, пошто је Александрија рођена Александрова сестра, такође се поставља питање да ли ће и Александрија бити Александрија Македонска и да ли ће и у Египту, као други званични језик, де се уведе албански? Тим пре што је Египат, додуше само усмено, признао „државу“ Косово.
Данас је све могуће.
Categories: Судбина као политика
ДАНАС је квалитетан, озбиљан и уравнотежен дневни лист, веома оштар према данашњој власти. Довољно је на пр погледати http://www.danas.rs и видети како су приказани наши политичари и догађаји у вези са убиством Оливера Ивановића.
Обзиром да смо ипак породица, чак и кад се мало посвађамо (као што рече Момир Булатовић), морамо бити толерантни према другачијем мишљењу. Потпуно разумем да ДАНАСова оштрина према Александру Вучићу & Co, није од свих радо виђена.
Oni su jedino oštri prema ovoj državi a za račun stranaca.Nešto ne vidim da je ovde Vučić napadnut.A, ovu vlast kritikuju sa prozapadnih pozicija ili kad skrene sa istih.
Znaci, i dalje se tera ista prica, bez obzira sto se ustvari upravo Srbija permanentno, vec decenijama, teritorijalno sakati i duhovno unistava.
Iznositi tu kontra-argumente i ubedjivati nekoga u nesto potpuno je bespredmetno, jer “teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.”
https://nkatic.wordpress.com/2017/12/06/tehnologija-zavere-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-06-12-2017/
== == == ==
Pred takvima se ne treba pravdati, nego sasvim nesputano i slobodno, bez ogranicenja forsirati sopstvene nacionalne interese, a te i takve stalno i bez mislosti zigosati onim sto oni ustvari u jesu – nacionalni otpad i odrod.
Простота и баналност троцифрене малограђанске, полуписмене, осујућене ” елите ” која пише, црта, сриче, подвлачи прстом и чита, прво у себи па онда наглас ” лаксатив у презенту “, безобална је, неопевана је, колико јуче, толико и сутра, једнако и ДАНАС… И без консултовања са својим лекаром или фармацеутом, сваки словесан, частан и писмен, слободан и истинољубив човек зна и осећа, доживљава, да је ЈАЛОВОСТ, и душевна и духовна, постоје сведочења и за телесну, једина индикација и контраиндикација ове штампане афтуше…
П. С.
” Деда Ђоле, уздао сам се у Вас да бар ” данас ” не читате…
Аутор овог текста направио је праву збрку у овој мојој “тврдој” босанској глави описујући некаквог млађаног студента Милоша Ћирића, ваљда сарадника листа “Данас” и његове “научне” опсервације, које су као крајњи резултат довеле до закључка да (још) “Србија није завршила рат у Босни”.
Оно с чиме се моја маленкост (не)слаже са ставом научењака Ћирића је назив, односно ословљавање политичара. У светској пракси политичари се стварно више не називају таквим именом – дакле, политичар(и) већ корисним идиотима или политичким идиотима, а они ближи економске струке – економске убице!
Иначе, у Србији а и шире има још мноштво (не)срећнних ћирића који оптужују Србе за све прошле светске несреће, садашње али и за оне који ће се тек догодити! Међу њима предњаче браћа Срби или оно који су до недавно то били. Међу, њима су и таква имена као што су општепознати Владимир Арсенијевић и Бошко Јакшић који су писали о агресији Срба у БиХ на сами себе! Обадва су громаде од пера али пишу о догађајима у БиХ а да и не знају катастарске или многе друге параметре на терену. Тако Јакшић описује опсаду Сарајева од стране оних с брда (Срба) и то успоређује са опсадом Лењинграда или Моске у Другом свјетском рату! А тек Срби из Србије, они су ноторни агресори о чему постоји концензус свих демократа и хуманиста васцијелог Запада.
За ћириће, арсенијевиће и јакшиће – само да знају да се агресорска ЈНА повукла из БиХ до 15.маја 1992.године. Како су се провели у повлачењу најбоље се видјело из дешавања у Добровољачкој улици у Сарајеву или у пролазу кроз Тузлу!
За оне који су оптерећени прошлошћу у прилогу нека отворе видео линк који отвара свијетли “Поглед у будућност: Вучић српски фараон”, у трајању од само 2:56 минута. Дакле, https://www.youtube.com/watch?v=a6ahckLQwII
С поштовањем…
Госпосин Пакић у тексту “Данас је све могуће” мора имати у виду, а слика мудрог другосрбијанца лепо показује, да је човек отишао на Запад по хонорар, свакако много већи од СНН-а, него што би му понудио Дража. За те паре продао би не само све Србе, него и Србију целу.
Квиз питање, из чијег се црева излучио овај црвић?
Ко је био домаћин?
Сподоба А, Б или Ц?
“Македонци још увек нису потпуно уобличили свој македонски језик”
Имајући и виду да је Коста Новаковић (Драгачевац, Чачак, 1886 – скапао 1938. године у току Стаљинових „чистки“ у сибирским тајгама), образложио тзв. Македонско национално питање у Краљевини Југославији у свом делу „Македонија македноцима! Земља земљорадницима!“, које је публиковао у Београду 1924. године. Такође, имајући у виду да се Новаковић у Србији удружио са бечко-берлинским марксистима баљезгарима и са њима радио на стварању антисрбских и антидржавних конспиративних партијских ћелија и подземних парамилитарних покрета Комунистичке Партије Југославије, због чега је ухапшен 1926. године. Из затвора је побегао 1927. године и емигрирао у СССР. Између осталог, Новаковић је као комунистички делегат из Србије учествовао 1922. и 1923. године на Првој и Другој земаљској конференцији КПЈ у Бечу ( Види: Коста Новаковић, Македонија македонцима! Земља земљорадниција, Чачак, 1966; Моша Пијаде, Изабрани списи, Том 1, Књига 2, Београд, 1964).