БОГ СЕ ЈАВИ!

Срећан празник Богојављења уз радосни поздрав БОГ СЕ ЈАВИ!

Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.

krst-voda

Суштину смисла и опис овог великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:

У Јордану када си се крштавао Господе,
показало се поклоњење Тројици,
јер глас Родитеља сведочаше за Тебе,
именујући Те Сином Љубљеним,
а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинитост речи:
Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Бели голуб слеће на жезло јерусалимског патријарха Теофила, током освештавања воде на реци Јордан 18. 1. 2015. (Извор: Фејсбук страница „Свети Нектарије Егински“)
Бели голуб слеће на жезло јерусалимског патријарха Теофила, током освештавања воде на реци Јордан 18. 1. 2015. (Извор: Фејсбук страница „Свети Нектарије Егински“)

Свети владика Николај: Значај Богојављенске водице

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

vladika-nikolaj
Свети владика Николај Велимировић

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. владике Николаја

(Светосавље.орг)

Протојереј Александар Шмеман: Крштење Господње – Богојављење

Во Јордање крешчајушчусја тебје Господи, троическо-је јависја поклоњеније: Родитељев бо глас свидјетељ-ствоваше тебје, возљубљенаго тја Сина именуја, и Дух во видје голубиње, извјествоваше словесе утвержде-није: јављејсја Христе Боже и мир просвешчеј слава тебје. 

У Јордану када си се крштавао, Господе, показало се поклоњење Тројици, јер глас Родитеља сведочаше за Тебе, именујући Те Сином Љубљеним, а Дух у виду голуба, потврђиваше истинитост речи: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Протојереј Александар Шмеман
Протојереј Александар Шмеман

Шта за нас, данас, представља вода? Једну од животних неопходности: свагда доступну, механизовану и јефтину. Отворимо чесму и вода тече… Но, да бисмо схватили зашто баш вода већ хиљадама година представља један од главних религијских символа неопходно је да у себи обновимо једно другачије осећање козмоса које смо данас готово у потпуности изгубили. Вода је за древнога човека била символ самог живота и света као живота. И заиста: вода представља основни предуслов живота. Човек може релативно дуго без хране, али без воде он умире врло брзо. Човек је, стога биће које живи жеђју, Без воде је, такође, немогућа чистоћа и, отуда, воде представља символ очишћења и чистоте. Живот,чистота, али и лепота, сила и моћ водене пучине у којој се огледају небеса и која у себе упија бескрајну плавет неба. Ето то је човеково осећање и доживљавање воде које је воду поставило у средиште религијских представа човекових.

Уђите у храм на Богојављење када се врши „велико водоосвећење“, послушајте пажљиво речи молитава које се читају и песама које се певају, пажљиво посматрајте обред и осетићете да се ту ради не о некаквом древном чину, већ о нечему што и данас као и пре хиљаду година говори о нашем животу, нашој жеђи,о нашој вечној и неуништивој чежњи за очишћењем, поновним рођењем, обновљењем…

То је иста вода као и она вода из првог дана стварања света коме Библија каже: „А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом, и Дух Божији дизаше се над водом“ (1- Мој. 1,2). И, гле, чином богојављенског освећења воде одјекују речи хвале и благодарења: „Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја…“. Поново смо на почетку света. Поново стоји човек предтајном бића. Поново човек на радосни начин осећа свет, његову лепоту и устројство као Божији дар. Поново човек благодари Богу. И управо тим благодарењем, том благодарном хвалом и радошћу човек изнова постаје истински човек.

Радост празника Крштења Христовог је управо у том и таквом козмичком доживљавању света. радост празника Кршења Христовог је у вери да све и свагда може изнова да буде опрано, очишћено, обновљено и поново рођено. Радост празника Крштења Христовог је у вери да је – ма како био запрљан, помрачен и у блато бачен наш живот – увек могућа та очишћујућа река воде јер није умрла и не може умрети у човеку његова жеђ за небом, добром, савршенством и лепотом, јер је управо та жеђ оно једино што човека заиста чини човеком. „Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја…“.

Ко је то рекао да је Хришћанство туробна и жалосна вера у некакав загробни живот? Ко је то рекао да Хришћанство одваја човека од живота, да је Хришћанство вера која понижава човека? Погледајте, каквом само светлошћу и радошћу сијају лица људи док свештеник громким гласом чита сверадосни псалам „Глас је Господњи на водама“, док освећеном водом кропи храм и сабрани верни народ, док на све четири стране света лете блиставе капи, док свет изнова постаје могућност, обећање и материја тајанственог чуда претварања и преображавања живота.

Сам Бог је и лику човека ушао у ту воду и сјединио Себе не само са човеком, већ и са свецелом материјом, претворивши је тиме у сасуд светлости, у светлоносну материју која сва стреми ка радости и ка животу. Међутим, све ово не можемо га осетити ни доживети без покајања, без онога што се на грчком каже „μετανοια – метаноиа“ што значи – преумљење, тј. без дубоке промене и преображаја ума и срца која нам омогућава да одједном све сагледамо у потпуно новом светлу. Управо је такво покајање проповедао Јован Крститељ и то покајање јесте оно што је људима омогућавало и омогућава да – у лику Христа Који долази на Јордан да се крсти – препознају и са љубављу прихвате Бога Који од вечности воли човека и Који је ради човека читав свет претворио у јављење Своје љубави, вечности и радости.

2. 

„Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. И излажаше к њему сва јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у реци Јордану и исповедаху грехе своје. А Јован беше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе; и јеђаше скакавце и мед дивљи. И проповедаше говорећи: Долази за мном јачи од мене, пред Ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Ја вас крстих водом, а Он ће вас крстити Духом Светим“. И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејског и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају и Дух као голуб силази са њега. И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мк. 1, 4-11). пише јеванђелист Марко.

Јован Крститељ није позивао само на покајање, већ је и тврдио да је његова проповед нека врста припреме за долазак Онога Који је „јачи“, Онога Који ће крштавати не само водом, већ светотајински – Духом Светим. И, гле, долази Тај – како Га је Крститељ назвао – „јачи“ и прима крштење од Јована Крститеља, после чега се збива тајанствено јављење које потврђује истинитост Јовановог пророштва: да, то је управо Тај о Чијем вам доласку пророковао…

Као што видимо у овом кратком јеванђелском казивању о Крштењу Христовом сједињено је много тога и сплетено много различитих нити. Пре свега, (као прво) ту је Јован Крститељ и његова проповед о покајању и крштењу. Јован Крститељ припада оној врсти  духовних људи чији је богодани задатак да одређеној заједници у одређеном историјском тренутку објаве истину о неправди, лажи и злу којима је та заједница захваћена и затрована. Крститељ је, дакле, припадао оној врсти људи чији је задатак – савременим језиком говорећи – да каазивају духовну и етичку кризу, то јест да својим сведочењем приморају људе да се суоче са злом у себи, да се ужасну пред тим злом, да се прену и одлуче да се ослободе од тог зла. А управо крштење и крштењско погружавање у воду – која је у исти мах и символ и извор живота, али такође и сила која очицАује и обнавља живот – представља такво ослобођање и корениту измену живота. Како видимо из Јеванђеља, у време када је Христос започео Своју проповед старојеврејској заједници та заједница је пролазила управо кроз једну такву духовну и етичку кризу, кризу покајања и жеђи за вуховном обновом.

Друга ствар на коју указује јеванђелско казивање јесте да се етичка криза те заједнице пројављивала и кроз снажно ишчекивање некаквог одлучујућег догађаја, доласка Некога Ко је бало да заврши дело Јована Крститеља и Ко је требало да Јованово крштење водом претвори у тајанствено крштење Духом Светим. Од осталих јеванђелиста сазнајемо да је то ишчекивање било ишчекивање Христа, то јест Спаситеља, обећаног Богом, о Коме су пророковали старозаветни пророци.

О томе јасно говори јеванђелист Лука: „…А како је народ очекивао (Христа) сви помишљаху у срцима својим за Јована: еда није он Христос?“ (Лк. 3,15). Тако је долазак Исуса Христа Јовану Крститељу на реку Јордан уствари био јављање Обећанога и Прокованога Спаситеља или – другим речима – остварење и испуњење свих пророштава о Спаситељу.

О томе сведочи и јеванђелиста Матеј: „Тада дође Исус из Галилеје на Јордан да га овај крсти. А Јован му брањаше говоорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду…'“ (Мт. 3,13-14).

Треће на шта указује Јеванђеље јесте крштење самога Исуса, Његово погружење у јорданску воду руком Јована Крститеља. Но, ако је Исус – Спаситељ, чему онда Његово крштење када се зна да је крштење символ покајања и жеђи за очишћењем? Међутим, на Јованову сумњу Исус одлучно одговара да Јован треба да Га крсти и Јован Га крштава. И Црква се већ столећима удубљује у то смирење Онога у Кога верује као у Спаситеља и Бога, у смисао који то смирење има за свет, за човека за свакога од нас.

И, коначно, четврто и последње на шта указује Јеванђеље јесте оно што се догодило одмах после Христовог погружења у воду Јордана, а што је описано чудним и сликовитим речима: тајанственојављење голуба који се спустио на Христа оног тренутка када је Христос изашао из воде, затим глас који се зачуо са неба и, коначно, јеванђелске речи – “ И одмах излазећи из воде виде небеса отворена“.

Дакле, како видимо, ради се не о само једној, већ о четири теме, четири „димензије“ тог јеванђелског догађаја, које су сједињене у радосном празнику Крштења Господњег, празнику Богојављења.

3.

Због чега је Христос – Син Божији Који је дошао у свет да Својом безгрешношћу исцели сваки људски грех и човека поново приопшти божанском животу – захтевао од Јована Крститељ да Га овај крсти? Зашто је било потребно да Јован Крститељ крсти Христа у Јордану? То је било и питање – како то знамо из Јеванђеља – које се родило и у срцу Јована Крститеља: “Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени?“.

Црква на ово питање даје следећи одговор: примивши крштење од Јована Крститеља, Христос је Себе поистоветио са свим људима, са свима без изузетка, са грешницима, са свима онима којима је  неопходан опроштај греха, духовна обнова и спасење. Примивши крштење од Јована, Христос је Себе поистоветио са свима нама и са сваким од нас понаособ. Својим крштењем Христос сведочи да је дошао у свет не да би судио и осудио човека,не ради тога да би нам споља и са висине Свог савршенства дао некакав закон и правила, већ да би се сјединио са нама, да би постао један од нас и, тиме, нас учинио учесницима Свог савршеног и безгрешног живота. Ге, Јагње Божије које на себе узима грехе света!“, говори Јован Крститељ за Христа. Христос је у наш свет дошао као Дете, и Својим рођењем је примио нашу човечанску природу учинивши је Својом природом. Син Божији је постао Син Човечији. Али, Христос је на земљу дошао не ради праведника, већ ради грешника и  оних који пропадају. Њих је заволео много Својом саможртвеном љубављу, њима је предао Себе и сав Свој живот. И, гле, у Крштењу које је примио од Јована Крститеља Он, безгрешни постаје једно са нама грешнима. Он, Спаситељ постаје једно са нама који пропадамо, и – гле! – показује се да су сви греси заједно – ништа према бескрајној љубави Божијој према човеку.

Христос се Својим Рођењем и Крштењем сједињује са грешним човечанством да би се коначно, Он Бесмртни, вољно на Крсту сјединио са човеком и у смрти.

Све ово сведочи о томе да Христос хоће да нас спаси љубављу и искључиво љубављу, а љубав је свагда и, пре свега, сједињење са оним којег вилиш. Као што је рекао пророк Исаија: „Он ће на себе узети наше немоћи, и понети наше болести и раном његовом бићемо исцељени…“.

Но, ту је и онај други, још дубљи, још радоснији смисао Крштења нашега Господа и Спаситеља у води Јордана.

После богојављенске литургије верни народ излази испред храма где свештеници врше чин освећења богојављенске воде. И, гле, почињу да се разлежу свечане и радосне речи псалма: „Глас Господњије над водама…“. И, гле, почиње да нам се открива смисао и значење воде као слике живота, као слике света и свецеле творевине. И управо се у ту воду спушта, у њу погружава, са њом се сједињује Бог који је дошао у свет да би обновио и спасао тај свет. Свет је отпао од Бога, свет је заборавио Бога, свет је постао слеп за Бога и погрузио се у грех, таму и смрт. Но, Бог није заборавио на свет и, гле, Бог нам враћа тај свет, али сада као свет који поново сија блистањем славе и сјајем своје првоздане лепоте. „Ко је жедан нека дође Мени и пије. Ко верује у Мене – како каже Писмо – из утробе његове потећи ће река воде живе“, говори Христос. У том богообновљеном свету апсолутно све – укључујући и материју, саму твар света – изнова постаје човеков пут ка Богу, средство човековог општења са Богом, средство човековог урастања у живи и вечни Божији живот. Управо тај долазак Бога к Његовој творевини празнујемо у радосни и светли дан Богојављења. „Излазећи из воде виде небеса где се отварају“, каже Јеванђеље за Христа.

Ми не можемо знати шта је тачно осећао Јован Крститељ када је дрхтавом руком дотакао Спаситеља, када је видео отворена небеса и зачуо глас са висина. Но, то је без сумње био тренутак заслепљујуће светлости у коме је све блеснуло и разбуктало се радошћу првоздане лепоте, у коме се свет открио као свет Божији – као очишћени, умивени, обновљени свет, свет преиспуњен хвалом и благодарењем. „Христос долази да обнови сву швар“, пева једна црквена песма. На Богојављење видимо свештеника који кропи храм новом, светом и божанском водом, који потом кропи и нас, наше домове, сву природу и сав свет, видимо људе који хрле ка тој води живој што тече ка животу вечном, и ми празнујући празник Крштења Господњег уствари празнујемо обнову свеколиког живота.

И тако, свако ко је жедан долази Христу и добија од Њега дар воде живе, дар новог, чистог и обновљеног живота.

(Верујем.орг)

Свети Јован Шангајски: Беседа на Богојављење

У име Оца и Сина и Светога Духа!

sveti-jovan-sangajski
Свети Јован (Максимовић), Шангајски и Санфранциски

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ.

Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. “Ти треба мене да крстиш”. “Остави сада” – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду”. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:”Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио”.

А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, “земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом”. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. “Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је” (Пс.24,1-2). “Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи”, пише апостол Петар. “Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде” (II Пет. 3,5-6).

Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. “Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, “твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)” (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. “Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава”. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:”Христос се јави да Јордана освети воде” (Претпразнични тропар), “Данас се водена освећује природа” (Тропар при Исходу на Јордан).

А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.

Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.

И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско” (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: “Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље” (Мк. 1,15).

До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:”Покајте се”. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

Битољ (Србија) 1928. године

(Светосавље.орг)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s