Путин је очито примио к знању Ердоганову забринутост да је Африн кључни регион за турску националну безбедност. То је парадигматични обрт. Ако Турска најури курдске милиције из Африна у координацији са Русијом, то је шамар за Американце. Оно што може да настане јесте да онемогућавање било каквог копненог приступа Американцима сиријској медитеранској обали од америчких база у Сирији направи удаљене и изоловане џеповe, што би било руско–турско постигнуће

Турски тенк се измешта у пограничној области близу Африна (Фото: Ројтерс)

(Asia Times, 14.12.2017)

У понедељак, 11. децембра, амерички национални саветник за безбедност Х. Р. Макмастер допринео је тензијама на Блиском истоку када је осудио Турску и Катар као главне спонзоре исламистичке идеологије.

Он је напао турско вођство, рекавши да је за све веће проблеме у односима између ове земље и Запада у великој мери одговоран успон Странке правде и развоја у Анкари.

Неколико дана пре тога, Мекмастер је описао Кину и Русију као „ревизионистичке силе“ које насрћу на америчке савезнике и поткопавају међународни поредак, док је каштиговао Иран и Северну Кореју као режиме ван закона који „подржавају тероризам и настоје да обезбеде оружје за масовно уништење“.

Макмастер се сада окренуо према Турској и Катару зато што спонзоришу радикалну исламистичку идеологију која је „очито смртна претња свим цивилизованим људима“. Запањујуће је то што је Турска НАТО савезница и што се штаб Америчке централне команде налази у Катару.

Може се аргументовати да Турска више није погодна да буде чланица НАТО. Макмастер је говорио на реткој јавној политичкој трибини са својим британским колегом Марком Седвилом, на догађају чији је домаћин био вашингтонски тинк-тенк „Полиси ексчејнџ“. Како ће се било шта од изреченог преточити у англоамеричку политику треба пажљиво посматрати. (Занимљиво, током посете Грчкој прошле недеље, Ердоган је јавно позивао на ревизију Мировног уговора из Лозане из 1923. године, који је договорен под патронатом Велике Британије и Сједињених Држава и на коме се заснивају, између осталог, и турска потраживање према Додеканезима и Кипру.

Доналд Трамп и генерал Макмастер, Трампов саветник за националну безбедност

Значајно је запазити да је Макмастеров излив једа наступио неколико часова након што су се у Анкари сусрели Ердоган и руски председник Владимир Путин, по осми пут 2017. године, током једнодневног путовања руског лидера, током кога је требало да застане у Египту, Турској и бази Хмејмим у Сирији.

Иронично је да је перципирана совјетска опасност Турској, коју су преценили Хари Труман и Дин Ачисон, поставила темеље ентузијастично проамеричком турском премијеру Аднану Мендересу да прикључи Турску НАТО 1952. године, а да сада, педесет пет година касније расцветала сарадња између Русије и Турске подстиче Вашингтон да сумња у кредибилност Турске као савезника.

Међутим, у НАТО нема преседана да је нека чланица искључена и њене одлуке се доносе консензусом. Но, будимо уверени, Ердоган би напустио табор НАТО батргајући се и вриштећи. Његова намера је да пољуља америчку хегемонију, на чему боље може да ради док се налази у НАТО табору. Он се, насупрот томе, подругује, провоцира, одбија, пркоси и – што је још горе – исмева америчку регионалну стратегију.

Ердоганов разговор са Путином у понедељак сугерише нову етапу у њиховој координацији да поткопају америчке позиције на Блиском истоку. Путин је обзнанио да је сагласан са договором о зајму, који ће бити потписан „у најскорије време“, како би се наставило са „значајном проширењем наше војне и техничке сарадње“.

Ердоган је навео да „се очекује да агенције у наше две земље заврше шта је потребно ове недеље“ у вези са турском набавком руског С–400 ракетног система. Велики је ударац за Вашингтон и за неке америчке НАТО савезнице то што руски систем не може да се интегрише у оквире одбране алијансе.

Осим тога, Ердоган је обзнанио да су Турска и Русија „решене да заврше у најкраће време“ Турски ток (који ће донети више руског гаса Турској и у коме ће Турска бити чвориште за снабдевање гасом јужне Европе) и нуклеарну централу Акуја. Сједињене Државе се противе Турском току, који може да компромитује њихове планове да извозе течни природни гас Европу.

Путин се придружио Ердогану у критикама америчке одлуке у вези са Јерусалимом. Путин је изјавио да та одлука „дестабилизује регион и нарушава мировне напоре“; Ердоган је изјавио да је „задовољан“ Путиновом позицијом. Ердоган је изјавио да ће самит Организације за исламску сарадњу у Истанбулу бити „преломна тачка“ кризе; Путин је обећао да ће послати представнике.

Хасан Рохани, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган на састанку у Сочију (Фото: ТАСС)

Но, оно што највише запањује су све јаснији обриси темељног руско–турског плана деловања у Сирији. Тај план у централно место смешта мировни процес у Астани, у који је такође укључен Иран али који испред сале оставља и САД и њихове регионалне савезнике. После разговора Путина и Ердогана најављен је наредни састанак у Астани.

Исто тако, Русија и Турска сарађују на организацији конгреса Сиријског националног дијалога у Сочију. Министар спољних послова Мевлут Чавушоглу сугерисао је да Турска више нема замерки на курдско учешће. Евидентно је да је Русија учврстила свој утицај на курдске групе. Ово тешко изолује САД, које су све више препуштене курдским милитантним елементима као преосталим савезницима. Неограничено америчко присуство у Сирији тако је постало бесмислено, с обзиром да се могућност америчког утицаја на постизање мира у Сирији свела на нулу.

Након што се вратио у Моксви, Путин је предложио Думи нови договор којим би се проширила руска база у сиријском лучком граду Тартусу. Равнотежа снага у Медитерану се драматично изменила, чак и пре него што је мировно решење у Сирији договорено.

У међувремену, Чавушоглу је указао да Турска и Русија планирају да установе нове ситуацију на терену у северној Сирији. „Претње по Турску долазе из Африна“[1].

Путин је очито примио к знању Ердоганову забринутост да је Африн кључни регион за турску националну безбедност. То је парадигматични обрт. Ако Турска најури курдске милиције из Африна у координацији са Русијом, то је шамар за Американце. Могуће је да дође до варничења.

Оно што може да настане јесте да онемогућавање било каквог копненог приступа Американцима сиријској медитеранској обали од америчких база у Сирији направи удаљене и изоловане џепови, што би било руско–турско постигнуће. Макмастеров бес је разумљив.

М. К. Бадракумар је био каријерни дипломата индијског Министарства спољних послова више од 29 година. Обављао је дужности индијског амбасадора у Узбекистану (1995–1999) и Турској (1998–2011). Пише блог Indian Punchline и редовно објављује за Asia Timеs од 2001. године

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

[1] Прим. ММ: Африн је град у северној Сирији који је од 2012. постао средиште кантона Африн, који је део самозване Демократске федерације северне Сирије, која се углавном означава као Рожава.

Прочитајте још

• Џон Халтивенгер: Трампов тајни рат?
• Дмитри Тренин: Путинов план за Сирију – како Русија жели да оконча рат?
• Дмитриј Судаков: Турска нагло ударила контру свом савезништву са Русијом

Categories: Посрбљено

Tags: Блиски Исток, Владимир Путин, М. К. Бадракумар, Милош Милојевић, Реџеп Тајип Ердоган, Русија, Русија и Сирија, САД, Сирија, Турска