Оно што је у овом времену могуће да Србија још учини, а да се тиме не одрекне „духовног“ и не поклони „материјални“ Космет, јесте да донесе посебан, „уставни“ закон којим би се уредила суштинска аутономија и да у вези са тим, у нужној мери, промени Устав

Слободан Орловић

Полазиште идеје да се о Аутономној покрајини Косово и Метохија (у даљем тексту: Космет) донесе посебан закон о „суштинској аутономији“ налазимо у Уставу и у ставу да се самопроглашена република „Косово“ правно не призна као независна и суверена држава. У Уставу стоји да се о суштинској аутономији Космета доноси посебан закон по уставотворном поступку (чл. 182). Право Србије на „Космет“ гради се на чињеници да је у међународном праву на снази Резолуција 1244 Савета безбедности УН која штити територијални интегритет Републике Србије (као правног сукцесора СР Југославије). Суштинска аутономија, пак, баш зато што је уставноправно непозната категорија, нема садржинско ограничење. Суштинска аутономија би, у том смислу, могла највећим делом да обухвати постојеће стање на Космету.

Чињеница је да Република Србија без Космета и „Косово“ постоје као две одвојене политичке заједнице – Србија је држава у пуном смислу те речи, а „Косово“ је протекторат, несуверен, са ограниченом независношћу и непотпуним међународноправним субјективитетом. Уједно, државу Косово“ су признале многе државе (око 100), међу којима су САД и најмоћније државе ЕУ. Најважнија преостала стварна веза која постоји између Србије и „Косова“ су Срби (око 100.000) који опстају на Космету и без институција Републике Србије: полиције, суда и др. (још увек раде српске образовне и здравствене институције).

Стварно стање на Космету у погледу уставноправног система и вршења власти је такво да се примењују устав и закони „Косова“ и да власт обављају органи „Косова“. То значи да на тој територији нема органа власти Републике Србије, нити се примењује Устав Републике Србије. Без обзира на такво стварно стање, наш Устав садржи одредбе да је Космет саставни део територије Републике Србије (преамбула), да Република Србија има Аутономну покрајину Косово и Метохија (чл. 182) и да је наш правни поредак јединствен (чл. 4). Из угла нашег устава гледано, очигледно је да овакво стварно стање не одговара прописаном у Уставу па су такве уставне одредбе само номиналне (не примењују се). Али, постоје и ограничења „државности“ „Косова“ – у међународном праву на снази је Реолуција СБ УН 1244 која штити територијални интегритет Србије, на „Косову“ су присутни међународни субјекти – органи власти и оружана сила што указује на несувереност „косовске“ власти и међународни протекторат, затим велики број држава није признао „државу Косово“ – што говори о непотпуној независности, „Косово“ није члан многих међународних организација, почев од УН па даље.

Задржати Космет у Уставу има симболичку вредност за државу и српски народ, Космет је духовно извориште српства, а вековним чувањем „косовског завета“ очувана је српска нација у временима без своје државе. За уставноправни останак Космета у Србији могу се навести и други, мерљиви, разлози: економски – огромна је материјална вредност те територије (стотине милијарди долара или евра), политички, стратешки и војни. Оно што је у овом времену могуће да Србија још учини, а да се тиме не одрекне „духовног“ и не поклони „материјални“ Космет, јесте да донесе посебан, „уставни“ закон којим би се уредила суштинска аутономија и да у вези са тим, у нужној мери, промени Устав.

Посебан закон о Космету би донела Народна скупштин двотрећинском већином свих народних посланика и изнео би се на потврду грађанима, на национални референдум.

Садржина посебног закона би била таква да у највећој могућој мери озакони стварно стање на Космету. То значи да би се самоуправа на Космету тако уредила да то буде, практично, самосталност те територије, али без независности и са делимичним међународноправним субјективитетом.

Уређење органа власти „Косова“ била би копија државне организације власти. У погледу правног система „Косово“ би имало свој устав, законе и подзаконске прописе које би доносили „косовски“ органи власти. Ови правни акти би се примењивали на територији „Косова“. Косово би имало, својим уставом или другим највишим правним актом предвиђене, органе хоризонталне и вертикалне поделе власти: законодавну, извршну, судску и уставносудску власт, као и локалне и, евентуално, регионалне органе власти. Грађани са територије „Косова“ не би учествовали у избору органа власти Србије, већ би имали бирачко право на изборима за органе власти „Косова“. Не би постојали ни заједнички органи власти Србије и „Косова“.

Претпоставка надлежности постојала би у корист „Косова“ што значи да би Србија на тој териоторији и за ту територију обављала само оне послове који су изричито прописани. То би били послови заштите спољних граница (евентуално заједнички са унутрашњим безбедносним снагама „Косова“), део спољнополитичких послова – представљање државе, међународно преговарање у којима би могли да учествују и делегати „Косова“, део послова из привредне и културне области.

Косово и Србија би имали своју, посебну, имовину на тој територији којом би самостално располагали. Природна богатства и садашња својина на непокретностима на које полажу право и Србија и „Косово“ били би равноправно подељени или уписани као заједничка својина. Економско уређење и јавне финансије били би у надлежности „Косова“ (валута, порези, уређење тржишта).

Монопол силе унутар граница „Косова“ био би у рукама полицијско-безбедносих снага „Косова“. Становништво на „Косову“ би имало и „косовско“ држављанство, али би пасоши били Републике Србије.

Унутар „Косова“ политичку аутономију би уживале српске области (локалне самоуправе) у којима су Срби већина. То би подразумевало законодавну, извршну и судску власт, с тим да би правни систем и организација власти у тим областима били усклађени са правним системом „Косова“. Посебан аутономан статус би уживали објекти Српске православне цркве.

Одредбе овог посебног закона биле би унете у устав и законе „Косова“ и спровођене од стране „косовских“ органа власти.

Доношење оваквог, грубо описаног, посебног закона о Космету, изискивало би, истовремену, промену неких одредби Устава. Као такве могу се навести одредбе о јединственом правном поретку и подели власти (чл. 4), у Основним начелима унео би се члан о суштинској аутономији Космета, изменио би се Део о економском уређењу и јавним финансијама – посебно чланови 82, 87, 91–96, део о надлежностима Републике Србије (чл. 97) и одредба јединственој судској власти (чл. 142), део о територијалном уређењу би морао бити знатније измењен, као и део о уставности и законитости којим је уређена хијерархија домаћих и међународних општих правних аката (чл. 194–195) и одредбе о ванредном и ратном стању (чл. 201–203).

Напред наведено би значило поустављење (конституционализацију) стварног стања на Космету, која би се подвела под наш устав и унела у тај „уставни“ закон (чак би се могао назвати „уставни закон о косовској самосталности“). „Косово“ би остало политички одвојена и самостална политичка заједница, али би кров тог система, макар и симболично, био наш устав, а спољнополитички прстен те „државе“ Република Србија.

Ово је вероватно једина преостала могућност (уступак) који Србија може да понуди у преговорима „косовској“ страни. Јер једини недостајући правни корак одрицања од дела наше територије је признавање независне државе „Косово“, без обзира које му се ублажено име надевало (уговор о нормализацији односа, споразум о неспречавању међународних интеграција и сл).

Аутор је заменик председника Српског правничког клуба

(Српски правнички клуб, 14.. 1. 2018)

Прочитајте још

• Милош Ружић: Признајем, потписао сам Апел за одбрану Косова и Метохије
• Покретачи Апела за одбрану КиМ: Никоме не треба „унутрашњи дијалог“ чији је исход признање независности „Косова“
• Апел за одбрану Косова и Метохије

Categories: Преносимо

Tags: Слободан Орловић, Устав, апел за одбрану КиМ