Александар Лазић: Дан када је отишао Тирке

tirke-240Девет година од како са нама није Богдан Тирнанић (Београд, 14. септембар 1941 — 16. јануар 2009) – засигурно најбољи новинар кога смо имали. Многи су га мешали са Александром Тијанићем – али овај потоњи „најбољи новинар сваког режима“ никад није добацивао до „Тиркетових“ висина. Један је Тирке, али испаде да мало има и оних који то спознадоше

Александар Лазић: Дан када је отишао Тирке

Да на тај дан није било формулација угледни београдски новинар, један од најпознатијих новинара у Србији или један од најбољих српских новинара – овог текста не би ни било; ако нису имали куд, могли су да цитирају Ђорђа В. из једног „Утиска недеље“: „Богдан Тирнанић је редовни освајач нашег признања колумниста године, ми у НСПМ-у сматрамо да је  он наш најбољи живи новинар“ (по сећању, као и сви наводи који следе). А заправо ни горњи цитат није довољно јак – требало би парафразирати речи једног (светог) владике о другом:  Богдан Тирнанић означава велики празник у животу српског новинарства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим новинарима, без претходника и без следбеника.

Обашка (copy by Б. Т.) што некрологе пишу они који су с њим ишли у гимназију коју није завршио или пили виски у „Два јелена“; ипак, неки међу вама знају (Б. Т., примајући неку награду у Загребу) да је просечан тирнаноид о Тиркету знао све из његових текстова! Да живи на Дорћолу сазнали смо кад је ономад (copy by Б. Т.) побегао тигар из Зоо-врта и Тирке из новина схватио да се те ноћи из Скадарлије није вратио кући (иначе би био поједен, разумесмо штос кроз неколико дана); да станује баш у Јевремовој објаснио нам је кад је морао да гласа за комшију Коштуницу; заједно смо с њим били поносни на стрица му, фудбалског репрезентативца; нешто смо мање били поносни што је рођен исте године кад и С. М.; од оног уверавања/правдања зашто треба писати за таблоиде једино је више пута писао о цртаном филму у којем главни јунак таман зачепи једну рупу а оно искочи пребројиво много нових (Србија forever); чекали смо Фест због његових критика, знали све о његовим Раним радовима и маштали да сазнамо зашто му толико Недостаје Соња Хени (иако смо, наш грех, гледали и филмове које он није препоручивао); поносно је писао да је некоћ (copy by …) имао завидну каријеру телевизијског водитеља, „мада ме нико није ништа разумео, осим у ретким приликама када су ме титловали“; покушавали смо немогуће – да запамтимо његове усмене колумне на ТВ Политици и сачувамо изрезане „Друге (ТВ) стране“ из такође поч. Наше борбе; узгред, ако некога занима Америка за специјалисте – трк у НИН архиву и читајте њега & гледајте Петернека.

bt

И тако: из текстова смо сазнали ко му је супруга („Познајем добро госпођу. Наиме, то ми је жена“), зашто не иде на летовања, да не вози, гледали смо како од атеисте постоје (не)верник, веровали му да пад на главу (и Ургентни) нису били због алкохола већ од поледице. Говорио је да ће се тешког новинарског аргата решити чим прије, а заправо је (на срећу) писао скоро до краја, укључујући и кад текстови нису излазили у Дневном телеграфу него завршавали у корпи за отпатке. Као овисник о новинама, открио нам је тајну да купац листова није ни у каквој обавези да исте прочита. Економску пропаст деведесетих осетио је први – чињеницом да радње нису биле константно снабдевене истом врстом пива; убедио нас је да је фудбал огледало друштвa, и да не може бити добро стање у фудбалу кад није у земљи. И обратно (научио нас и да тачком ломимо реченице где лекторима никад на памет пало не би). Знали смо кад шта чита и како му је један роман Грејема Грина (у некој полемици) надоместио што никад није био у Лондону. Сам је себе хиротонисао у овдашњег феноменолога, а пустио нас да сами схватимо да озбиљни текстови никако не морају да буду досадни. Мрзећи исправке, послао нам је поруку (које је иначе, слао само поштом) да колумна обавезно треба да буде забавна а опционо тачна. Пишући о себи, Тирке је заправо писао о нама: нема боље слике наше мегаломаније од оне његове параболе о Србима који шта год да граде – у једном делу предвиде оперу с лифтом за довођење великих животиња на сцену.

Тир(н)анисао нас је док нисмо схватили да је битно и име рубрике – 6,25, Бувљак и Дух из боце нису само наднаслови испод којих се потписивао већ и дијагнозе; ако једном темом не пунимо Два ступца, показао нам је да смемо у једном тексту да пишемо о више ствари. Дакле, свему нас је научио. Oсим да пишемо као он.

Први пут објављено: НСПМ, 18. 1. 2009.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-3p

Advertisements

One thought on “Александар Лазић: Дан када је отишао Тирке”

  1. Радови напредују одлично: Обилазница око Београда биће завршена 2125. године, била је уводна реченица из једне од пошљедњих колумни Богдана Тирнанића. Читао сам га од тамо краја седамдесетих у 12. години када је НИН у енормном тиражу сахрањивао Тита, Тирке је маестрално сахрањивао Хичкока пишући о његовим „мекгафинкама“, морао сам да утврђујем градиво у Кинотеци. Маршала Меклауна већ сам од Тиркета научио: медиј је (већ) порука. Касније кад сам се враћао старим НИНовима видео сам како је млади Тирке код легендарних Барбијерија и Жике Богдановића прови „прокљувио“ језик као (не)телевизијско средство драме код Аце Поповића у „Целом животу за годину дана“. Говорио је да не пише за фиоку, правио компромисе са силницима, схватајући, опет први да се не може попут Владе Мијановића Револуције побећи у шуму, јер шума више бити неће. НИН је цензурисао Магичног Ћиру који је разоткрио Коштуницу, његов недолазак на сахрану човјеку који је свој већи ауторитет подредио његовом мањем. Од тада је НИН упокојен. Сад му је осамдесетогодишњица, не знам никог у ближој и широј фамилији, међу пријатељима, који је купио јучерашњи јубиларни НИН, а одрастали смо на њему, по црногорски уџерицама, студентским домовима, шумадијским варошицама, било да смо бравари или врхунски интелектуалци, да не речем по црногорски: брави. А тек ћемо учити од Ђорђа Раденковића, Зире Адамовића, Стевана Станића, Драгослава Ранчића, Максимилијана Еренрајха који је преводио за нас читав свијет, а у „Православљу“ као Јосиф Љубицки отварао врата древне вјере, а као Карло Остојић дао карактеристику до Михаила Радојчића који је у НИНу могао да се размаше о Фил стриту и јагодама са Вимблдона, ако смијем да откријем љекарску тајну, мој први најсмиренији и најсрећнији умирући пацијент до Васе Поповића, који се по Моми Капору напије у првој репортажи из Москве, па редом дуж трансибирске магистрале, мом пошљедњем срећном пацијенту у смртним урама.
    Бранчило Петровић, пјесник опасник и НИНов разложник писао је у једној редакцијској кадровској драми: „Само нека излази НИН“. Сумњам да у садашњој редакцији разумију ту „мекгафинку“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s