Његош је као духовни и световни предводник Црне Горе, српске Спарте, не само осудио оне који су прешли у туђу веру, већ је сматрао рат против њих нашом светом дужношћу. По томе колико смо се удаљили од нашег светог завета и предања, сада смо сви потурице
Фото: Википедија
Ђакон Лука из Монтреала у свом тексту о блуду објављеном пре неколико дана упоређује нас православне са становницима Капернаума, јер у том граду „Господ чињаше многа Чуда, исто као у нашој Благодатној Цркви и страдалном и благочестивом Народу док је било страха Божијег и Љубави“.
И заиста, Христос је у Капернауму подигао из мртвих сина царевог човека. У Капернауму је Господ из далека излечио и слугу римског капетана кога је потом похвалио за велику веру. У истом граду људи су дан за даном слушали Реч Божију. Ту негде код Капернаума, на Галилејском језеру, срео је и Петра, Андреја, Јована и Јакова, касније своје најближе и најоданије ученике. Па опет, већина становника овог града га је одбило. После излечења гадаринских бесомучника, молили су га, као прокуженог, да оде из њиховог краја. Христос онда пророкује страшну судбину овом граду: „И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби“ (Мт 11:23-24).
У Содому, као што је познато, Бог је сумпором с неба спржио све његове становнике осим праведног Лота и његове породице. Ако је Капернаум заслужио још гору казну од града који је са Гомором доживео такву судбину, ово поређење је стварно језиво, али несумњиво заслужено. Ми очекујемо и пророкујемо казну за друге, а када се осврнемо, видећемо да смо и сами огрезли у страшан грех, од којих је један од најгорих блуд. „Многи злурадо очекују Сумпор над грешним Новим Вавилоном, али нажалост слепо не виде да је наша судбина очито да духовно изумремо, сатрулимо и тихо нестанемо под властитим проклетством! Наравно уколико се не покајемо!“ закључује Ђакон Лука.
Блуд овде не означава само блудне радње, већ је он свеобухватна палост наше грешне природе на најниже гране, која порађа и друге грехе: лаж, лицемерје, завист, маловерје. У народу навикнутом на блуд нико више не обраћа пажњу на сталне сексуалне поруке и конотације у медијима, псује се, ропће, наслађује храном, пићем и јефтином забавом. Људи постају цинични и не умеју да састрадавају са ближњим. Огуглали су на слике насиља и зла.
Неко ће рећи да ми ипак не живимо у Палестини на почетку четврте деценије првог столећа. Међутим, чуда смо и те како видели и доживели. У нашој средини Бог је подигао чак двојицу горостаса подвижништва и богословља само у прошлом веку. Владика Николај је уз помоћ изузетног ораторског дара непрестано опомињао о пошастима овог века и овога поднебља. Завршио је у изгнанству, оклеветан и заборављен. Јустин Ћелијски је грмео против безбожника и указивао на истинске вредности. Осим ретких, није имао ко да га слуша. И поруке скрушеног, смерног Тадеја Витовничког сада су на многим местима искривљене до непрепознатљивости. Највећа благодат добија се у личном контакту, од преподобних Христу. „Стекни дух мира, и око тебе спашће се хиљаде“, каже Свети Серафим Саровски, чији празник данас славимо. Ко зна да ли ће нас Бог још удостојити оваквих христоподобних великана. Видели смо, слушали смо, знамо. И опет се поводимо за сјајем и материјалним благостањем, а игноришемо оно што је једино потребно, „добри део“ (Лк 10:41-42).
Његош је као духовни и световни предводник Црне Горе, српске Спарте, не само осудио оне који су прешли у туђу веру, већ је сматрао рат против њих нашом светом дужношћу. По томе колико смо се удаљили од нашег светог завета и предања, сада смо сви потурице. Свети Сава нас је светошћу свог живота, духовном и интелектуалном снагом уздигао на пиједестал просвећених и посвећених. Господ нам је даровао многобројне мученике, подвижнике и богослове да нас поуче, обрате, усмере. Они даноноћно од Бога моле милост за нас, а ми не желимо да чујемо. Сувише смо заузети свакодневним бригама.
Надајмо се да због тога нећемо завршити као становници Капернаума, већ да ћемо ипак смоћи снаге и храбрости да заслужимо Нови Јерусалим.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
http://www.eamus.it/images/shakespeares-authorship.jpg
…”The concepts harks back to Wilhelm von Humboldt (1767-1835), a Prussian philologist who saw ordinary speech as the concrete expression of situated meaning, revealing both an individual psychology and a people’s mindset or Weltanschauung, the term he introduced into humanities and social sciences. It also takes the Sapir-Whorf hypothesis – that the structure of a language determines a native speaker’s perception and categorisation of experience – as a guideline for making conclusions about the features of a specific culture…”, текст аутора подељен на енглеском, добар
https://backshopjournal.com/article/words-related-time-shows-difference-between-russian-and-anglophone-cultures
можебит на све не делује исто… а, можда, ако ниси Члан Секте, било које, и странке се рачунају, мало или нимало…
механизми Пада су разни, од постанка света исти… неверје, глупост, похлепа, страх…
+…”Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире”
…”У Србији се спроводи експеримент, који чини један од сегмената хибридног рата. Иза експеримента стоји Пентагон, односно ДАРПА (Defense Advanced Research Projects Agency) – агенција Министарства одбране САД одговорна за развој нових технологија. Експеримент се састоји у емитовању микроталаса различитих фреквенција и распршивањем одговарајућих супстанци у ваздух. Ефекти се побољшавају медијским манипулацијама, најчешће понављањем одређеног текста, а све с циљем изазивања апатије и осећаја беспомоћности код циљане групе. Специфично дизајнирани постови, поруке, уопште, коментари на друштвеним мрежама, разарају когнитивне могућности, нарочито код младих којима се у подсвест усађује тематика коју је лично Вучић промовисао у „ауторском“ тексту објављеном у листу Блиц 24. јула ове године…”
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/hibridni-eksperimenti-protiv-srba-darpa-i-vucic/
…”Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе…“
http://www.pravoslavie.ru/srpska/54847.htm
Содом, филм о деформацији цивилизације
КУГА, Милош Црњански
Ники Бартуловићу
Свеједно родиш ли сина или кћер
у славу покољења.
Укус се мења, укус се мења:
не мења се човек и кер.
И нама је досадно, зар не,
и Косово, и јаук, итд., све?
Та то је била само шала.
Треба већ нешто ново,
ко би још спомињао ово,
крв и срам и рат.
Вечна су само тамница и вешала,
њих ће ти радо нудити и брат.
Што ти је жао нашег покољења?
Зар то није весела маскарада:
данас је укус цар, а сутра барикада,
Христос, па Нерон, па Лењин.
Укус се мења, укус се мења:
само су хуље све исти.
Хиљаде година вуку нас за нос,
песници, месије, цареви и комунисти.
Шта ти је жао нашег покољења,
укус се мења, укус се мења.
Свеједно родиш ли сина или кћер:
вечно су исти човек и кер.
http://pulse.rs/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88-%D1%86%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BB%D0%B0%D0%B1%D1%83%D0%B4-%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B0/
…”Сетио сам се тада свог оца, судског капетана Краљеве војске, који је читав послератни период провео у унутрашњој емиграцији и који је сваког јутра, уместо молитве, проклињао „копилад перфидног Албиона“. Сетио сам се и свог првог сусрета са једним званичником британске власти у римској амбасади Велике Британије, где сам дошао да тражим путну визу. Саслушавао ме је о мом имовном стању као да сам све стекао и стицао лоповлуком. На крају, упитао ме је колико новца намеравам понети у Велику Британију. Задовољио сам његову радозналост и додао како мислим да је та свота сасвим довољна за једномесечни боравак у Лондону.
Из очију му је избио један сев мржње сав преточен у иронију којом је одговорио:
„То што Ви мислите за нас је савршено неважно. Важно је само оно што ми мислимо.“
http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milos_Crnjanski_(1893-1977).jpg
Данило, хвала Вам за све линкове и коментаре, врло су корисни. Једино ми није јасна ова песма Црњанског, да ли је он тако стварно мислио, или се ту крије неко друго значење?
Поштовање Светозаре,
Мени се допада читање у овом кључу.
“13 Приче о Царству небеском: о сијачу и сјемену; о пшеници и кукољу; о зрну горушичном; о квасцу; о сакривеном благу; о трговцу бисера; о мрежи. Исус презрен у постојбини својој.
1. А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора.
2. И сабра се око њега народ многи. тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали. (Зад. 50).
3. И он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сијач да сије.
4. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их.
5. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока.
6. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.
7. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их.
8. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет.
9. Ко има уши да чује, нека чује!
(Зач. 51). 10. И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама?
11. А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.
12. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.
13. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.
14. И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети!
15. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.”
“Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.” (Тим. 2. 4, 7.)
„Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова“ (Приче Сол. 1, 32)
“29. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? – и онда ће кућу његову оплијенити.” (Св. Јеванђеље по Матеју 12:29)
…”8. Сва дрвета у Рају била су символ добара Божјих; дрво познања добра и зла било је символ
мешавине добра са злом; а змија је била символ зла. Бог је хтео, да првостворени човек уопште
не позна зло, ни мислима ни жељама ни делима, него да буде и остане добар и у добру.
9. Ова заповест је имала одбрамбени циљ. Бог је хтео, да том заповешћу одбрани душу
човекову од зла, чак и од једне отровне капи зла, која, помешана са добром, може да поквари све
добро. Бог није дао ову заповест човеку тирански, без образложења и без предочења последица
од неизвршења исте заповести. Јер у који дан окусиш од њега, умријећеш. Образложење је дакле
јасно.
10. Дрво је споредно; главно је заповест Божја, која је произашла од бриге Божје за човека,
као најузвишенијег створења свога на земљи, као живе иконе своје. Бог је могао, и мимо онога
дрвета, издати Адаму просту заповест:
Не тражи зло, не познај зло, не мешај добро са злом. Али Он је изабрао овај сликован начин
поуке, да би човек гледајући у оно дрво боље се сећао тада заповести Створитеља свога, а
доцније опет свога греха. Као што учитељ најбоље учи децу по сликама или символима, тако је
исто и Творац учио и упућивао Адама и Еву.
11. Обе ове заповести изражене су кратко тамо где се говори како Бог уведе створеног човека
у врт Едемски да га обделава и да га чува (Постања 2, 14). Прва заповест односи се на
обделавање, а друга на чување или одбрану. Обделавање њиве душе своје и одбрану исте — то
двоје ставио је Бог у дужност Адаму. Шта је требало више? Обрада и одбрана — шта треба
више?
Овај први закон дат је човеку безгрешноме, докле још није био окусио и познао грех, и докле се
смрт још није била уселила у његов живот. Тај и такав закон представља савршенство. Али се
човек, погазивши другу заповест Божју, измакао својевољно испод власти Божје, због чега се
измакла сва природа испод власти његове, и уздигла своју власт над њим. Тако је и прва
заповест постала неизводљива.”
…”Если беда под порогом, как говорят, враг у ворот, значит, народ должен поститься, должен молиться…”
…”Есть, правда, очень опасная вещь. Если наше духовенство не будет иметь авторитета, но скажет: поститесь – никто не будет поститься. Тогда это очень плохо, и для нас, и для людей, которые нас не слушают. Но если слушают, мы должны вовремя, в нужное время объявить людям период воздержания. Назначьте пост, объявите собрание. Умоляйте Господа, быть может, он помилует вас. Возьмите у себя дома Библию с полки, сотрите пыль с нее, она достойна того, чтобы читаться ежедневно. Вторая глава Книги пророка Иоиля. Это модель народного поведения, в то время когда большая беда подошла к каждому порогу…”
https://tsargrad.tv/articles/kak-zashhititsja-ot-bedy-2_85519
https://tsargrad.tv/articles/cerkov-i-vojny_85059
…”Червь уюта и человеческой лености примирил христианство со светскими языческими правительствами, парализовав таким образом самое гуманное движение в истории человечества. Исследуй глубину воззрений всех разумных союзников единства Церкви и государства, и ты придешь к выводу, что главным движителем этого процесса выступает все тот же червь удобства и косности…”, Святитель Николай Сербский
“Какое унижение для современного поколения, ведь ему приходится жить в каменном веке христианства!”
СТАРИ И НОВИ ЗАКОН, владика Николај, Свети Владика Николај
Шетајући по светом граду Јерусалиму путник и путовођ настављаху разговор о закону,
наравно о закону моралном. Па кад стадоше у дворишту негдашњег храма Соломонова, рече
путник путовођи:
Путник: Према свему што сам чуо о царском закону љубави изгледа ми, да је тим новим
законом потпуно одбачен стари закон. Или се ја варам?
Путовођ: Ваљда ти не мислиш да ми сад поновимо ону жестоку препирку о закону која је на
овом месту пре 19 векова вођена између јеврејских законика и Христа Спаситеља? Познајем, да
љубави Божије немате у себи, рекао је прекорно Господ оним законицима. И још им је рекао:
Не даде ли вама Мојсеј закон, и нико од вас не живи по закону. Тако их је Он изобличио као
потпуне безаконике који нити извршују стари закон нити усвајају нови.
Путник: Ван сваке сумње Господ је био у праву. Но моја малоумност спотиче се баш о та два
закона, о закон старозаветни и закон новозаветни. Па бих ја желео знати, који је од два закона
сада у важности.
Путовођ: Оба су закона од једног истог Законодавца. А то је Бог. У односу на људе разног
владања, разног карактера и разног ступња савршенства у важности је или један или други
закон.
Путник: Како је то могуће?
Путовођ: Сасвим просто. За људе који имају љубав Божју у себи закон љубави замењује све
остале законе и законске прописе. Јер љубав значи испуњење закона, по речи апостола. За оне
пак који нису осетили љубав Божију у себи стари закон је у пуној важности. Узмимо за пример
једног родољуба. Родољуб је, као што је познато, сваки онај ко љуби свој народ. Вођен љубављу
према своме народу родољуб стоји изнад државних закона. Јер љубав према роду и отаџбини
побуђује га да чини и више него што то од њега захтевају закони државни. Али ако он, отпавши
од љубави, изврши злочин или кривоклетство или издају, он пада под оштрице кривичног
закона. И би ће осуђен строжије у толико више у колико се јаче раније истицао као родољуб.
Путник: Шта онда мислиш о грађанину који извршује законе државне али нема у срцу
љубави према народу и отаџбини? Не пролази ли он боље од родољуба?
Путовођ: Ако један грађанин испуњује онај минимум што од њега захтевају државни закони,
и ако се он опрезно чува да се не огреши ни о један закон државни, он се сматра „исправним”
грађанином. Чак ако он нема љубави ни према народу своме ни према отаџбини, међутим није
никад кажњаван, њему државна власт издаје уверење да је исправан грађанин. Исто је тако у
погледу човека који испуњава закон Божји са таблица синајских и све моралне старозаветне
заповести Божје. Он је исправан пред законом Божјим, али исправан је као слуга и роб, а не као
син. Он је једномишљеник онога фарисеја који је на молитви говорио Богу: „Хвалим те што
нисам као хајдуци, неправедници, прељубочинци или цариници. Постим два пута у недељи и
дајем десетак од свега што имам”. Па ипак није био угодан Богу, он него цариник који се у
скрушености срца свога осећао незадовљан самим собом и вапијао: „Боже, милостив буди мени
грешноме”. Колико и колико људи ми знамо, који никад нису кажњавани од судова грађанских,
међутим, покривени су презрењем од стране друштва у коме живе. Због чега? Због тога што без
духа и љубави покоравају се само формалној законској правди. Пред државом они су исправни
грађани, јер се не греше о законе државне, али пред друштвом и народом они су недовољни
чланови његови. Још су више недовољни чланови државе Божје, царства Божјега, они који
формално извршују законске прописе Старог Завета без духа и љубави Новога Завета. Па ипак
закон Старога Завета у пуној је важности тамо где људи нису стигли сјајне висине царског
закона, закона љубави, као што је кривични и грађански закон у пуној важности за свакога и
свуда где родољубље не сија и не засењује све државне законе као сунце што својим сјајем
засењује звезде.
Путник: Из твојих разлагања јасно ми је сада зашто апостол Павле сматра старозаветни закон
недовољним за оправдање и спасење. Не говори ли он: прије доласка вјере ми бисмо под
законом чувани и затворени за вјеру која се хтјела показати. То јест као у неком кавезу бисмо
држани у оквирима законских прописа, да би се васпитали и припремили кроз послушност
слугу за слободу синова Божјих. Није ли тако?
Путовођ: Сасвим тако. Кад слуга извршује одређене заповести свога господара, он прима
плату као слуга. Али кад слуга улази у мисли и бриге господареве, па одано и с љубављу кући
кућу господареву као своју, он бива усиновљен од господара свога. И улази у наслеђе као син, а
не као слуга. А када пак син охладни срцем према оцу своме, он се влада као слуга или још горе,
као распикућа, као блудни син; онда он или прима плату слуге или бива потпуно избачен из
наслеђа и изгнан из дома. Тако дакле верне слуге уздижу се у достојанство синова, а нехатни
или блудни синови падају на степен слугу или отпадника. Такав је процес судби појединаца,
такав и процес историје народа и племена људских.
Путник: Може ли се у светлости тога процеса појмити судба европских крштених народа,
њихово уздизање и пад, њихова гордост и помраченост, њихови међусобни ратови и несреће?
Путовођ: Сасвим јасно. Сви хришћани, па и хришћански народ, заветовани су царском закону
љубави, и били су као усиновљени од Бога, Као синови Божји дакле они су дужни били живети
и владати се по том царском закону. Али из разних узрока, од којих је отпад од објављене
Христове истине најважнији, они су погазили свој завет љубави према Богу и ближњем. Због
тога су пали на степен слугу старозаветног закона, и под санкције тога закона. Није ли ти сад
јасно, откуда по хришћанским земљама глад, и помор, суше и поплаве, земљотреси и безбројне
друге стихијске страхоте, и тираније и срамоте, и револуције и ратови, онако исто крвави као и
они што су описани у Старом Завету, и још крвавији и погубнији? Отуда што хришћански
народи с времена на време газише не само царски закон љубави, презирући истинитог Месију,
него и заповести старозаветне, редом једну по једну, све од прве до последње. Не признаваше
Бога за Бога, клањаху се разним идолима, а највише својим творевинама, похулише на име
Божје, одбацише поштовање родитеља и светковањс недеље, утонуше у злочине, крађе,
прељубе, убиства, кривоклетства и похоте за туђим имањем и туђим телом. Не мислим на све
хришћане, него на многе. Јер увек је било мноштво оних који су искушавали бар старозаветни
закон. А није било ниједног поколења хришћанског без већег или мањег броја правих
хришћанских душа, које су волеле царски закон и мучиле се да га до краја испуне. Тако и у
наше време долази до јасног изражаја све троје: и мрак безакоња, и сила старозаветног закона
као и светлост новозаветног закона. У истом возу историје дакле возе се и безаконици и
старозаветници и новозаветници; или: богоборци, богобојажљивци и богољубци.
Путник: То значи да су оба закона, и закон правде — тако да га назовем — и закон љубави
вечити, зар не?
Путовођ: Шта ти се чини, кад би сви грађани постали родољуби у пуној мери, да ли би били
потребни грађански и кривични закони?
Путник: Мислим, да не би били потребни.
Путовођ: Тако ни старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав
овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству
самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у
последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон Божји са свима својим
санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ
је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити
једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће
праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје,
а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати, вели Павле
апостол Христов. Јер Бог је љубав.
Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у
смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални
закон са два поглавља.
“О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!”