Мотивисао ме је цео мој живот и како сам подизан и васпитаван. Уопште не знам шта би друго неко могао да учини и како је то уопште могуће одбити. Ми заправо ни немамо праве информације о томе шта се на Косову дешава. Укратко, тај проблем је велики али сигурно није нерешив. И сви они који покушају да нас ових дана ставе пред свршен чин и да нам објасне како је то узалудна битка то сигурно не могу да раде из уверења

Данило Бећковић (Фото: Лична архива/Политика)

За Радио Светигора говорио је Данило Бећковић, режисер играних филмова “Мали Будо” и “Јесен самураја”, као и документарних филмова о Милошу Црњанском и Миловану Ђиласу. Бећковић је међу првих 178 потписника Апела за одбрану Косова и Метохије. У интервјуу за Радио Светогора говорио је о својим разлозима да се прикључи овој политичкој иницијативи, политичким силама који обликују филмско стваралаштво, медијској кампањи против митрополита Амфилохија као и о свом филмском стваралаштву.

Објављујемо уређени транскрипт првог дела интервјуа, где се махом говорило о политичким темама док читаоцима препоручујемо да читав интервју преслушају (веза је на крају текста).

Шта вас је мотивисало да потпишете Апел за одбрану Косова и Метохије?

Мотивисао ме је цео мој живот и како сам подизан и васпитаван. Уопште не знам шта би друго неко могао да учини и како је то уопште могуће одбити.

Када је у питању решавање проблема Косова и Метохије умјетничка заједница се не чини много заинтересована за ово питање?

Како ко. Нисам ни ја једини на том списку и сигурно би било још људи који би то потписали и сигурно има још људи који деле то мишљење. Да – у уметничкој заједници постоје људи разних мишљења и схватања и доживљаја али не бих рекао да је број оних који би потписао апел занемарљив па не бих рекао ни да је мањи од овог другог.

Мислите да је у питању једна гласна мањина[1] умјетника који се, у најмању руку, амбивалентно односе према питању Косова и једна пасивна већина оних који се не изјашњавају а мисле слично као и ми по том питању?

Па да. И то је негде за разумети. Након толико година најразличитијих медијских притисака и правих притисака, много људи је изгубило храброст. Много људи не зна ни шта да мисли ни шта би по том питању требало урадити.

Запљуснути су гомилом лажних информација, лажних претњи – појавила се и чувена формула „и да нам врате Косово шта бисмо радили са њим“. Ништа не може бити неистинитије од те реченице и ништа, на крају крајева, не може бити увредљивије пошто испада да у целом свету народи могу да живе заједно у једној држави, а да су једино Срби за то неспособни.

Тако да, људи јесу много збуњени, људима су ускраћене информације, многи људи никада нису били на Косову и сви имају неке своје представе о томе шта се тамо дешава и како тамо живот изгледа. Уплашени су да би нешто слично могло да стигне и у Београд уколико би почели да се боре за своја уверења.

Ми заправо ни немамо праве информације о томе шта се на Косову дешава. Укратко, тај проблем је велики али сигурно није нерешив. И сви они који покушају да нас ових дана ставе пред свршен чин и да нам објасне како је то узалудна битка то сигурно не могу да раде из уверења.

Када посматрамо умјетничку сцену, а то се нарочито тиче филмских стваралаца, чини се да је у потпуности прихваћен један холивудски наратив и да постоји једно бесомучно настојање да се српском народу наметне кривица – а то се чини и по цену највећих и најмонструознијих фалсификата. Филмски ствараоци и даље снимају филмове у којима су Срби искључиви кривци и у којима се некако негује тај дух самопорицања о којем је говорио професор Ломпар.

То је опет нека врста приватног интереса. Ми припадамо једној малој кинематографији која као и већина кинематографија у земљама ове величине мора да се издржава или кроз домаће или кроз стране фондове. Најчешће је реч и о једнима и о другима.

То нису филмови који могу на било који начин да буду комерцијално исплативи, укључујући и оне најгледаније. Сада, један део филмских уметника жели да буде део великог света а ако то желите морате да понудите том великом свету оно што тај велики свет хоће да чује. То је један проблем са којим се својевремено суочио и Данило Киш. Постоји тај његов чувени текст у ком он објашњава да су за уметнике у Западној Европи резервисане велике теме а да ми можемо да разговарамо и да се представимо кроз приче о сопственом ужасу (парафразирао сам, није дослован цитат).

Суштина је да постоји нешто на шта су европски филмски фестивали навикли од нас, постоји нешто што желе од нас да чују и то је дуго година била прича о рату и прича о нашој кривици. Те ствари се полако мењају зато што се мења општа кинематографска клима у Европи, не зато што смо ми на неки начин добили нови третман. Толико је било тих прича да ни њих више не занимају. Ни самопорицање није онолико исплативо као што је некада било.

Мотив за снимање таквих филмова је економска добит?

У великом броју случајева то је нека врста каријеризма. Могуће је да постоје неки људи који су у то искрено убеђени. Тај аутошовинизам који се јавља код Срба је чудна, мада не и нова појава. Тога је из неког разлога увек било код нас у одређеном броју.

Са тим у вези морамо да вас питамо за коментар медијске ове медијске хајке и таблоидних повика који су стигли из Србије ка нама а који као своју мето имају митрополита Амфилохија.

У питању је једна веома лукава процена да је митрополит најслабија карика на списку потписника. Већ постоји деценијска традиција напада на њега. Та стаза је добро утабана и то већ преко тридесет година не престаје.

Помислили су да, уколико би могли њега да денунцирају тим наводима, да ће тиме обезвредити цео Апел. У српским медијима су објављени неки толико конфузни текстови да ви можете да прочитате да је митрополит Амфилохије истовремено и српски националиста и Милов плаћеник. И расколник и клерофашиста. И неко ко хоће да одвоји Црну Гору и подржава црногорско признање Косова док са друге стране то не дозвољава Србији. То је таква папазјанија и таква бесмислица да се види да они који су га нападали нису умели ништа уверљивије да слажу.

Међутим, што су га више нападали и што је више он био мета ми смо били уверенији да смо рекли истину. Апел није био упућен никоме лично али се много људи у њему препознало. Уместо да буду паметни – и прећуте, сами су се открили.

ПОСЛУШАЈТЕ ЦЕО РАЗГОВОР

Наслов, транскрипт и редакција: Стање ствари

(Радио Светигора, 15. 1. 2018)

[1] Прим СС: У интервјуу водитељ је рекао „гласна већина“. Из тока даљег питања и контекста разговора јасно је да је реч о омашки.

Прочитајте још

• Милош Ковић: Апел показао да се кључни део духовне и интелектуалне елите определио за правду
• Митрополит Амфилохије: Издаја КиМ почела у Црној Гори, а хтјела би да се заврши у Београду
• Милош Милојевић: Митрополит Амфилохије и „корисни пљувачи“

Categories: Преносимо

Tags: Данило Бећковић, КиМ, Светигора, Српска кинематографија, апел за одбрану КиМ, митрополит Амфилохије