Наши стари су се одрицали светих српских земаља… Како да нису. Године 1878. нису наставили рат и у самоубиство одвели Кнежевину Србију, већ су се повукли из земаља за чијом слободом су чезнуле генерације. Прихватили су нове границе и обустављање утицаја на јужне области и на много тога још…
Чедомир Антић
Државна политика према Косову и Метохији оличена у Александру Вучићу, првој личности српске републике, имала је бројне резултате. Они су следећи: словом два велика успеха, два споразума, Србија је одустала од јурисдикције над судовима и полицијом општина на северу покрајине, прихватила је да српски народ на КиМ целокупну своју посебност заснива на плану Мартија Ахтисарија и заједници општина која нема никаква изворна овлашћења нити је утемељена у устав новонасталог албанског Косова. Ова влада ујединила је Србе са КиМ у подршци председничкој кандидатури Хашима Тачија и премијерској, Рамуша Харадинаја.
Већина Вучићевих бирача били су спремни да 2005. аплаудирају када је набрајао границе Велике Србије, а и да климну главом када је три године касније јавно тврдио да о тим границама никада није говорио. Зато је суштински небитно да ли је политика садашње владе доследна и родољубива. Она је више прилагођена слабостима него вољи значајног дела бирача и, за сада, нема алтернативу.
Када је митрополит Амфилохије, по мом мишљењу најугледнији архијереј српске цркве, честити борац за православље, правду и права српског народа, пре неколико дана изразио своје бојазни у вези са политиком српске владе према Косову, учинило се да то чини са позиција некакве другачије политике. Изјаву је и дао објашњавајући потпис којим је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије. Суштина овог апела говори да без обзира на околности не треба пристати на независност Косова.
Две слабости овог текста представља оно што у њему није речено. Политичари, а такви су покренули и написали овај апел, нису филозофи. Они се не баве недогледном будућношћу и домети им нису искључиво теоријски. Ако ћемо бранити Косово и Метохију ваља рећи и како ћемо сада, током наредне три и даљих тридесет година то у пракси чинити. Време не ради ни за Србију ни за српски народ. Посебно оно није у служби преосталих Срба на Косову и Метохији. Да ли је циљ да Србија буде разваљена и недовршена држава а српски народ на КиМ изолована мањина лишена наде? Само тада можемо следити ту амишку политику формалног и умиреног екстремизма која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике ДСС-ових влада. Где су темељи будуће политике обнове која ће нам једног дана и стварно вратити КиМ?
Наши стари су се одрицали светих српских земаља… Како да нису. Године 1878. нису наставили рат и у самоубиство одвели Кнежевину Србију, већ су се повукли из земаља за чијом слободом су чезнуле генерације. Прихватили су нове границе и обустављање утицаја на јужне области и на много тога још… Али је зато поуком овог рата почела реформа војске без које би ратови од 1912. до 1918. за Србију били немогући. Слично је било и после признавања аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Тих година Србија је проживела највећи привредни и културни успон. Каква је то политика алтернативе Милошевићевом капитулантству, досовској колаборативности и карикатуралном напредњачком опортунизму? Видели смо последице косовске политике Коштуничиних влада…
Од увођења двоструких плата за чиновнике до укидања пдв-а у покрајини. Све се вратило као зло и горе. Другу слабост апела представља виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике. Биће да је већи проблем када једна власт пренесе под притиском преговоре са УН на ЕУ, него када једна друга пропусти да интегрише Косово и Метохију у састав отаџбине и још слави дан када је покрајину предала НАТО-у. Такође, политика Тадићевих влада није била могућа без СПС-а и Дачића, који су омогућили и садашњу власт. Они који су нам говорили да за Косово треба да погинемо у неприпремљеном рату против пола света, убрзо су нас убеђивали да су их одбранили, касније су нам рекли да се „патриотизам не сипа у трактор“, а данас уверавају да су Косово издали управо они који не понављају бесмислену мантру већине.
Видели смо како је из СНС-ове власти одговорено на интервју митрополита Амфилохија. И то је боље него када су га у свом радикалском периоду поредили са Хомеинијем, а једног другог епископа називали „будалом“. Опет се љуте због заупокојне литургије Дачићевој влади… Заборавили су како је исти митрополит који месец касније лепо седео уз Дачића и насмејано разговарао са њим. Између се збио ружни и никада разрешени скандал везан за епископа Василија. За њега шира јавност не би ни чула да га нису преузели и раширили парадржавни таблоиди који у Александру Вучићу одавно виде христолико божанство. Да се тако нешто не би поновило патријарх нас је обавестио да „захваљује Богу што нам је дао Вучића“.
Aлтернативе дакле у ствари нема. За сада.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Куде пас сас реп, туј он сас главу.