Империју је интересовало: „Шта ће се десити са напреднoм антиимперијалистичком нацијом, која је заснована на комплексној и разноврсној култури, ако се окупа у крви, ако су затворе позоришта и филмски студији, побије 40% учитеља, осакате груди жена које су биле чланице левичарских организација, писци заточе у концентрациони логор на острву Буру, а урбанисти науче да граде градове попут Хјустона, Даласа или Лос Анђелеса, али у земљи где су примања десет или више пута мања од оних у Сједињеним Државама?“ Одговор је једноставан: „Претвориће се у Индонезију. Постаће Џакарта, каква је сада.“

Андре Влтчек

(Off Guardian, 18.12.2017)

Пре неколико година, истакнути индонежански бизнисмен, који сада живи у Канади, инсистирао је да се упозна са мном у издвојеној просторији отменог ресторана у Џакарти. У питању је посвећени читалац мојих радова, и „имао је нешто хитно да ми саопшти“, након што је сазнао да ће нам се путеви укрстити у разривеној и безнадежно загађеној индонежанској престоници.

Оно што је имао да ми каже гађало је директно у центар и свакако је било вредно два сата проведених у невиђеној саобраћајној гужви:

„Никоме неће бити допуштено да изгради свеобухватни систем јавног транспорта у Џакарти или у било ком другом индонежанском граду. Ако градоначелник или гувернер покуша и успротиви се жељама немилосрдне пословне заједнице, која заправо контролише највећи део индонежанске владе, он или она биће уклоњени са свог положаја, или чак потпуно уништени.“

Ове „пророчке“ речи и даље одзвањају у мојим ушима, неколико месеци након што је у потпуности уништен напредни гувернер Џакарте, познат као Ахок (пуно име: Басики Чахаја Пурнама), који је тешким напорима покушао да побољша – наизглед неуправљиви и дубински разорени – град тако што је оснивао нове масовне транзитне линије (ЛРТ), обнављао старе железничке станице, чистио канале и покушавао да изгради барем основну мрежу тротоара, садио дрвореде и градио паркове.

Након Ахоковог првог и веома успешног мандата на дужности, опозиција је консолидовала своје снаге. Њу су највећим делом чинили исламисти, велики пословни тајкуни, војска као и друге реваншистичке снаге (углавном ексклузивно пословне и прозападне личности) које и даље контролишу Индонезију.

Ахок, аутсајдер кинеског порекла, очито је био губитник.

Уместо да му пруже помоћ, неколико „истакнутих“ али корумпираних градских менаџера и архитеката – од којих су многи добијали средства из иностранства – бесрамно су се прикључили кампањи против Ахока.

Но, ни победа над Ахоком није била довољна. Он је морао да буде кажњен и понижен, како би се обесхрабрили други који би се евентуално угледали на његов друштвено одговорни пример. Већ током изборне капање, против њега су подигнуте оптужнице, због тога што је наводно „вређао ислам“ током својих јавних обраћања. У питању је била потпуна бесмислица, коју су оспоравали водећи индонежански лингвисти, али у суштински корумпираном друштву (подједнако законски и морално) те оптужбе су деловале.

Ахок је осуђен, 9. маја 2017. године, на двогодишњу затворску казну, без почасти одведен у сужањство.

Од тада су обустављени многи од његових пројеката, или су макар значајно успорени. Одвратна прљавштина је поново почела да прекрива канале и реке у Џакарти.

За оне који су и даље веровали у чуда, све наде су угасле.

Они „градски менаџери“, који су и даље уобичајено веровали како је могуће „радити са“ садашњим властима (они их зову „владом“), исправно су претпоставили да се посао поново „одвија као и обично“.

Када је Ахок смештен иза решетака, могло је готово одмах да се примети огромно олакшање широм несрећног архипелага! Све се вратило у „нормално стање“, барем за оне који су профитирали од колапса Индонезије и њених градова.

Часовник индонежанске историје вратио се уназад. Сада је готово извесно да ће, барем неколико наредних деценија, сви индонежански градови остати оно што су сада – пакао уживо, најгрђи кошмар, и неупитно нека од најгорих урбаних подручја било где на Земљи.

Но, читаоци у иностранству није требало да знају било шта о овоме. Индонежански народ није требало да разуме шта се дешава. Сада је све бијаса – потпуно нормално, како треба. Све је у реду. Ако прочитате радове које је објављивао Аустралијски национални универзитет (ANU, Australian National University) сазнаћете да је „Индонезија сада нормална држава, попут Бразила или Мексика“. Ништа необично се не дешава.

*

У стварности, све је доживело колапс. Посебно градови.

Није реч ни о метафори, ни о хиперболи, већ о конкретним, практичним стварима.

Истакнути аустралијски уметник, Џорџ Барчет (Burchett), који сада живи у Ханоју, у Вијетнаму, једном је посетио Џакарту. Током неколико недеља, путовали смо заједно широм индонежанског архипелага. Он је био шокиран и депресиван. Пре одласка, рекао је:

„Видео сам многе градове, широм света. Градови су изграђени за људе. По први пут у свом животу, у Индонезији, видео сам градове који нису изграђени за људе, већ против људи.“

Разлог томе је што су индонежански градови фашисти[1]. Они не служе потребама својих грађана. Напротив, они су створени да исцеде оно мало што је и даље остало у рукама обичног индонежанског народа; да исцеде и дају локалним владарима, као и мултинационалним компанијама.

*

Атрибути из најуобичајеније дефиниције „неуспешне државе“ наведени су у Енциклопедији Британика, и могу да се савршено добро примене на Индонезију као целину или посебно на њене градове:

„Управљајући капацитети неуспешне државе су у толикој мери ослабљени да она није кадра да испуни административне и организационе задатке нужне да би се контролисало становништво и ресурси. Она може да обезбеди само минимум јавних служби…. Неуспешна држава пати од разорене инфраструктуре, слабог снабдевања комуналним услугама и слабим образовним и здравственим службама. Такође, ту опадају основни индикатори људског развоја…“

Гувернер „Ахок“ је покушао да измени ситуацију. Маса га је бодрила. Милиони су посматрали шта се дешава, у свим великим индонежанским градовима. Нада је рођена, иако је у почетку била крхка а затим је почела да буја.

Десио се жестоки обрт: страховит напад, нагло заустављање и колапс! Човек који се усудио да убризга неколико социјалистичких елемената у склеротични, брутални систем, завршио је иза решетака.

И сада је све враћено на стари сценарио „неуспешне државе“. Живот је сада подједнако суморан и предвидив.

Нема нарочите разлике између индонежанских градова. Ако сместите особу у средину предграђа Џакарте, Сурабаје, Бандунга, Семаранга, Медана, Макасара или Понтианака, он или она неће имати појма у ком се граду налази.

Све главне улице су закрчене саобраћајним гужвама. Нема тротоара, и чак и где постоје патетични и уски тротоари, они су закрчени агресивним и задимљеним скутерима, као и нерегулисаним и нехигијенским уличним киосцима. Битанге су свугде, контролишу градске улице. Готово све попречне улице имају отворене канализационе системе. Када пада киша, читави крајеви су прекривени прљавом водом. Мала кола, која вуку прљави и потплаћени људи, сакупљају ђубре. Сви градови суочени су са сличним проблемима, и сви градови изгледају потпуно исто.

Санитарни услови, квалитет воде и систем одношења и рециклаже смећа је на сличном нивоу као у најсиромашнијим подсахарским државама.

Сиротињски крајеви су свеприсутни – огромни и брутални. У ствари, већина четврти индонежанских градова, која се зову кампунги (насеља), могу да се уклопе у међународну дефиницију сиротињске четврти.

*

Пре неколико година био сам позван да говорим на Универзитету Индонезије. Различити студенти су ме питали: „Зашто? Зашто се ово догађа нашој земљи? И има ли неког решења?“

Одговорио сам да свакако постоји решење: „социјализам и централно планирање. Али они морају бити одлучни и ствари, и у њих се мора укључити жестока, срчана борба против корупције, као и одлучна забрана продаје свих природних ресурса и постројења странцима.“

Додао сам: „Реците својим професорима да престану са примањем средстава за Запада и одустану од путовања у Европу како би учили о ’управљању‘, ’доброј управи‘ и градском планирању од оних који су пљачкали вашу земљу током више столећа.“

Верујем да је студентима пријало да чују оно што сам говорио (иако нисам сигуран да су и даље способни да разумеју значење мојих речи). Но, што је било потпуно очекивано, никада поново нисам позвао да говорим на Универзитету Индонезије.

*

Индонежански градови су као отворене ране. Све је од њих украдено и резултат је да недостаје оно што живот чини подношљивим. Само оно што „елита“ не жели, је престало народу.

У Индонезији је мало јавних паркова, и посебно не оних веће површине. Градови немају речне или морске риве, што је снажан контраст у односу на јужноамеричке, блискоисточне или чак афричке урбане зоне (да не спомињемо огромне и лепе јавне просторе, паркове, променаде и вежбаонице у Кини).

Прљави, закрчени и загађени коловози се називају „улицама“ и „авенијама“. Нема тротоара или ако их и има они су широки свега један метар, за сломљеним плочама и дубоким рупама. Где тротоари нису заиста потребни, деси се да понеки буде и изграђен – дуж једне или две улице у самом градском центру и испред неке владине зграде где не повезују практично ништа. Ово јасно показује да ништа није планирано за народ.

Важно је разумети да власти Индонезије, на свим нивоима, нису заправо институције које чине људи одлучни да побољшају своју земљу и да служе свом народу. Напротив!

У Индонезији, велики број политичара припада војсци или је на неки начин повезан са војском, која влада државом чврстом руком још од војног удара из 1965. године које су подржале западне силе. Овај војни удар је забранио све социјалистичко и комунистичко, забранио је комунистичке идеје, и побијено је између једног и три милиона људи, укључујући и многе левичарски оријентисане интелектуалце. Поврх тога, већина политичара су пословни људи, тајкуни и олигарси. Репутација многих од њих је прилично лоша. Они пљачкају своју нацију већ више од пола века, и немају апсолутно никаквог разлога зашто би престали да раде то што раде сада, или било када у догледној будућности. За ове личности, запоседање истакнутих политичких позиција није ништа друго до увећање њиховог профита до максимума.

„Индонежанска демократија“ коју Запад воли да глорификује (што не треба да чуди с обзиром да Индонезија де факто функционише као покорна колонија, која пљачка своје грађане и ресурсе за рачун Запада), састоји се од небројено много странака, од којих ниједна не заступа левичарске позиције, нити заступа интересе обичног народа. Штавише, већи део „грађанског друштва“ или невладиног сектора, подложан је западним економским и политичким интересима. Многе, ако не и све – од ових организација директно су финансиране из Вашингтона, Берлина, Лондона или Канбере. (Ситуацију сам описао у мом најновијем роману Аурора.)

Индонежанске компаније и њена влада су јединствени ентитет. И оне одлучно и једногласно црпе природне ресурсе читавог архипелага. Држава која има четврту по бројности популацију на свету не производи готово ништа. (Погледајте моју књигу Архипелаг страха на енглеском и бахаса језику.)

„Филозофија“ ове разуздане пљачке се затим примењује на „урбанизам“; на тај начин се управља индонежанским градовима који су суштински препуштени тржишту. Ни у Африци, где сам живео и радио током неколико година, нема тако потпуне и бесрамне крађе градске земље од стране елите (чији су припадници део владе).

Када се све ово размотри, постаје много лакше да се разуме Индонезија и њени градови.

Када ово дефинишемо, индонежански градови „почињу да имају смисла“.

*

У ствари, нема много тога што би се могло назвати „урбаним“ у индонежанским градовима. Било да је град попут Понтианака са 600.000 становника или Џакарте од 12 милиона (28 милиона ако се обухвате и околни градови и предграђа).

Где год неко оде, принцип да је профит важнији од људи доведен је до крајности.

Као и запуштена, исцрпљена рударским ископавањима или загађена острва архипелага, индонежански градови су створени на начин који доноси максимални доходак екстремно малој групи појединаца и послова. Цену за то мора да плати осиромашена, често болесна, слабо образована и дословно загушена већина.

Изненађујуће низак ниво медијских садржаја, образовања, популарне забаве, као и све снажнији уплив религије и феудална породична структура смишљено се шире и одржавају, тако да популација не размишља о својој позицији, не сумња нити се буни.

Исход је шокантан.

Индонежански градови су попут плантажа уљаних палми и површински рударски копови, са неким елементима војних касарни (наравно, постоје посебне четврти за странце, са великим неумереним кућама, попут оних који се налазе у Јужној Џакарти).

Овде, ништа није конструисано да учини живот узвишеним, шареним, узбудљивим, смисленим и срећним. Нема сталних концертних дворана, позоришта, или великих јавних музеја (један који је недавно отворен је приватан, и служи додатној политичкој индоктринацији људи, а усмерен је на „урбану средњу класу“). Нема пешачких зона, нити бесплатног и јавног шеталишта уз морску обалу.

Ниједан архитектонски вредан објекат није конструисан ни у једном индонежанском граду после војно-верског пуча из 1965/66. године.

У Индонезији, „јавни простор“ је синоним за шопинг мол, у ствари са небројеним мноштвом тржних центара различите величине и квалитета. У шопинг моловима се налазе ланци ресторана и продавница, као и кафеи. Има и неколико биоскопа у којима се углавном приказује холивудско смеће или локални хорор филмови. Током викенда, ту су бендови који изводе старе западњачке или индонежанске популарне мелодије, без икакве разноврсности. Неких педесетак песама се изводе изнова и изнова. Омиљена је, очекивано, „I did it my way” („Радим како хоћу“).

Нема ничега нарочитог у индонежанским градовима. Све је сведено на потпуне основе: преживљате некако са скромном платом (уз цене, посебно за храну и робу широке потрошње сличне онима или чак и више него у Токију или Паризу), довлачите се некако до радног места и назад, свакодневно сате проводите у саобраћајној гужви пошто нема јавног транспорта чак ни у градовима од 2 или три милиона становника, као у Сурабаји или Бандунгу. Кувате и перете судове и одећу у ужасно загађеној води, и покушавате да уштедите струју како рачун не би био астрономски висок. Нема ничега што бисте могли да радите у свом крају. За заинтересоване су ту само џамија или понекад и црква. Нема паркова или игралишта за децу. Нема тротоара којим бисте прошетали до кафеа, а да бисте заправо отишли до кафеа или књижаре (књижаре у Индонезији су све оскудније снабдевене и подложне су снажној цензури), морате да скочите на скутер или у аутомобил, ако вам је уопште претекло снаге.

По свој прилици – ни за шта нећете имати времена. Три или четири часова дневне рутине, исцрпљујући посао, и све за шта имате времена је да се завалите испред телевизора и да додатно будете индоктринисани, неутрализовани или заглупљивани.

Научите како да се смејете када хоћете да умрете, или да барем вичете. Осећате да ништа не може да се промени на боље, и да је ваш живот окончан, можда у двадесет петој или чак раније.

Евентуално, поједини људи се прилагоде пре него остали: постану религиозни, или постану традиционални, конзервативни и усмерени на породицу. Заправо и нема других могућности. Индонежански градови ће се постарати да не преостане ништа друго. То су савршене машине које производе покорност, цеде сваку садржину из људских бића и не дају ништа заузврат.

*

Често сам описивао пуч из 1965. године као „Културну Хирошиму“. Док су у Јапану Сједињене Државе непосредно експериментисале са животима и здрављем милиона људских бића, експеримент у Индонезији је био значајно другачији. Империју је интересовало: „Шта ће се десити са напреднoм антиимперијалистичком нацијом, која је заснована на комплексној и разноврсној култури, ако се окупа у крви, ако су затворе позоришта и филмски студији, побије 40% учитеља, осакате груди жена које су биле чланице левичарских организација, писци заточе у концентрациони логор на острву Буру, а урбанисти науче да граде градове попут Хјустона, Даласа или Лос Анђелеса, али у земљи где су примања десет или више пута мања од оних у Сједињеним Државама?“

Одговор је једноставан: „Претвориће се у Индонезију. Постаће Џакарта, каква је сада.“

За западне демагоге и империјалистичке планере „Индонезија“ и „Џакарта“ нису само имена државе и града: то су називи концепта, модела.

Овај модел, наметнут колонијама, је савршен за Запад и његове интересе.

Он такође савршено одговара индонежанској елити, која често упрља руке у својој земљи и напљачка се колико год може, али се опушта и забавља па понекад и измести читаву породицу у Сингапур, Калифорнију, Аустралију, Хонг Конг или неко друго „безбедно и чисто“ место.

То је најјефтинији, најефикаснији концепт испланиран да се опљачка и да се мушки разбуца једна нација. Не треба да зачуди што је Запад покушао да примени овај „успешни индонежански модел“ у многим деловима света.

Покушано је да се он примени и на Русију, након што је Совјетски Савез прво био смртно рањен а потом и уништен. Покушано је да се он наметне Чилеу… Мој доста старији пријатељ из Сантјага ми је рекао да су пре пуча од 11. септембра 1973, који је за рачун Запада и њихових компанија извео генерал Пиноче, неким људима из окружења председника Аљендеа упућиване претње од стране десничара: „Пазите, стиже Џакарта!“

*

Џакарта стиже! Она је ту, широм Индонезије, у свим њеним градовима, и у различитом степену у већини држава које је згазила западњачка неоимперијалистичка чизма.

Али шта заправо значи, „Џакарта“? Да ли је то само именица или и глагол, инфинитив? „Џакартати…“

То значи „узети све од народа и не дати ништа заузврат“. „Џакартати“ значи лагати и пљачкати и убеђивати људска бића, кроз више деценија индоктринације, да је све у реду, како би требало да буде. „Уџакартити“ нацију значи учинити готово читаву популацију безначајном, испоручити плен на сребрној тацни локалним и страним владарима, остављајући само прљаве и загађене реке и канале иза себе, као и ужасну саобраћајну гужву, смог, бизарне надвожњаке без покретних степеница, и напукле плоче дуж коловоза.

„Џакартизована популација“ је покорна, експлозивно насилна, нервозна, али не против власти, турбокапитализма, корумпиране елите или њених западних господара, већ против других суграђана, као и против мањина.

Џакарта је ретко мета критика званичних западних и локалних медија. У академском свету изостају темељније анализе. То не треба да нас изненади: напад на реалност индонежанских градова је заправо напад на читав западни неоколонијални систем наметнут различитим деловима света. Изрицање истине може да уништи било коју новинарску каријеру, као што може да потопи било какву шансу за добро плаћено универзитетско намештење.

Веома често, све што неко може да очекује у вези са описом ситуације у Индонезији, јесу насумичне речи које се чују на авионским летовима, или неки „анегдотални докази“ са страница туристичких магазина и блогова. Изгледа да оно што обични људи виде сопственим очима је директно супротстављено ономе што мејнстрим медији и академија презентују као „чињенице“.

Малезијске новине „Стар“ су 17. септембра 2017. године писале:

„Засновано на индексу квалитета ваздуха који је пренет у апликацију Ервижуал у подне у петак, 15. септембра, Џакарта је рангирана као трећи најзагађенији град на свету… Средином августа апликација је сместила Џакарту на врх листе, а иза ње су били Анкара у Турској и Лахоре у Пакистану.“

„Ескејп хир“ магазин рангирао је Џакарту на прво месту у свом извештају „Десет најгорих градова по саобраћају на свету“:

„То се дешава у државној престоници и једном од најгоре пројектованих градова на свету, што је комбинација која чини да кретање градом буде права катастрофа. Све већи број власника аутомобила који долазе из растућих предграђа треба кривити зашто грађани проводе и 400 часова годишње у саобраћају. Град се означава као најгоре место за саобраћај на свету. Изгледа да не постоји никакви решење за инфраструктуру овог мегаграда пошто је она допала шака локалној власти и пошто се уговори поново склапају сваке године; то значи да су дугорочни пројекти немогући. Просечно путовање градом траје два сата…“

Чак је и званични индонежански пропагандни лист на енглеском језику „Џакарта пост“ 2. септембра 2015. пренео истраживање које ужасну индонежанску престоницу рангира као девети „најнепријатељскији град на свету“:

„Џакарта, индонежанска престоница је нечувена по застојима и тешком загађењу ваздуха, рангирана је као девети међу најмање пријатељским градовима на свету, према недавном истраживању међународног магазина за путовања. Читаоци престижног луксузног туристичког магазина „Конде нест тревелер“ (Conde Nast Traveler) по први пут су укључили Џакарту међу „10 најмање пријатељских градова на свету“ . У истраживању је један од читалаца рекао да је Џакарта ‘најстрашније место које је икада посетио са својим загушењима и агресивним локалним становништвом’„.

„Најстрашније место“, него како! Шта се може очекивати од престонице државе која је у последња пола века починила три чудовишна геноцида (против своје сопствене популације 1965/66, против народа на Источном Тимору и против народа на Папуи, који и даље траје)?

Шта неко може да очекује од града који је у потпуности лишен зелених површина и у ствари, било чега што би се могло назвати „јавним“, одакле су уметности нестале и где је апсолутно све комерцијализовано; где је све и где се од сваког очекује да буде исто – да се сви понашају на исти начин, изгледају исто, звуче исто, имају исти укус?

Покушајте да изгледате другачије, и ако сте Папуанац, Кинез, Африканац, или белац, покушајте да шетате по разрованим сићушним тротоарима у Сурабаји, Џакарти, Понтианаку или Медану. Викаће на вас; моментално ћете постати мета огољеног расизма. Људи ће застајкивати са упереним прстом, или нечим још горим.

Пре неколико дана снимао сам са чамца који је пловио по загађеној реци која пролази кроз град Понтианак, на острву Борнео. Двоје деце на обали су сместа показали своје средње прсте и почели да вичу „Ј*** се!“[2] Само тако: без упозорења и без икаквог разлога. Ово наравно није, разуме се, нешто најгоре што може да се деси. Да сам био Кинез… или Африканац… Сви знају. Нико о томе не говори, нико не пише…

Према наводима западних „аналитичара“ и академаца, Индонезија је „демократска“ и „толерантна“ нација. Што дубље тоне, што репресивнија и нетрпељивија постаје, што је више разорена, све је више славе.

Лажи се слажу једна преко друге. „Цар има дивну одећу“, сви кличу, као у старој дечијој причи. А у ствари, он је наг!

Очито је на делу „политичка коректност“. Треба да будемо „осетљиви“ према локалној „култури“, религији и начину живота. Једина мана овог приступа је да, у државама попут Индонезије, локална култура, начин живота и чак екстремно агресивне религије јесу непосредна последица фашистичког режима који су директно устројиле у овој нацији западне силе након покоља из 1965/66. године. Да је препучистичкој социјалистичкој влади допуштено да се природно развија, Индонезија би сада била заиста нормална, социјално уравнотежена, секуларна и толерантна нација, и њени градови би служили људима, а не би било обратно.

Овде, „политичка коректност“, да поновимо, прикрива злочине против човечности које је Запад починио, користећи се локалном елитом и војском, као и верским вођама. Локална „култура“ ни на који начин није заштићена, већ је заправо мртва, убијена.

Градови су такође мртви. Њихови лешеви заударају, ужасни, чудовишни, лишени сваке наде. Људи који у њима живе се гуше, понижени, скрајнути, злопате се док их систем беспрекидно пљачка.

Бизарно, потребно је да један елитистички магазин као што је „Конд нест“ то примети… Или да случајно путници о томе проговоре… Нећете никада прочитати такве коментара у извештајима које објављује Аустралијски национални универзитет или на страницама „Њујорк тајмса“.

*

Баш изван града Сурабаја, другог по величини града у Индонезији, на острву Мадура, неколико огромних бродова се ручно реже на комаде. У отпад их потом продаје осиромашено локално становништво. Периодично нешто експлодира, обруши се, и људи остану унакажених лица или без удова. То је ужасно место: истински уклето, узнемирујуће. Слично Бангладешу, иако овде, то пролази незапажено.

На много начина, верујем да индонежански градови подсећају на ове бродове, и ова загађена приобална подручја где се бродови растављају на хиљаде комада и потом продају. Некада поносни, они су сада понижени, у боловима, живи раскомадани.

Само истински фашизам може да третира своје грађане на овај начин; само режим који је сишао су ума и који је потпуно полудео.

Индонежански градови… Од чега се они заправо састоје? Овако, њих чине сићушне, пренатрпане куће, прљави канали, бушни коловози, неописиво загађење, џамије и цркве. Потом је ту неколико пословних кула у центру, безбројни шопинг молови и неколико луксузних хотела где елита може да умакне и одмори се од свакодневног кошмара, који је овде „нормалан живот“. Свугде су курсеви за голф, али нигде пристојан јавни парк, пошто је и оно неколико зелених површина у потпуности приватизовано.

*

Сада је бивши гувернер Џакарте, „Ахок“, у затвору зашто што се усудио да промени ствари; зато што је организовао јавни саобраћај, чистио реке и зато што је изградио неколико сићушних паркова. У затвору је зато што је изместио сквотере у јавне станове, и зато што је покушао да служи осиромашеној и пониженој већини.

Његова очито социјалистичка дела су одмах довела до колебања елите пред којом је постао дискредитован. Слично су реаговали и невладине организације финансиране са Запада као и корумпирани урбанисти. Чак ни када ово није могло да заустави његову одлучност и посвећеност, пуштене су верске снаге. Оне су, већином, регресивне, наклоњене бизнис класи, и спремне да подрже фашистички режим.

*

Колико још могу да потону индонежански градови? Када ће постати ненастањиви?

Људи већ сада умиру; хиљаде њих, без нужде – од рака, стреса, распираторних обољења.

Милиони људских бића траће своје животе. Они су живи, али то је пуко преживљавање, не истински живот; они се механички покрећу, пробијају кроз загађени ваздух на својим скутерима, једу смеће од хране, док су беспрекидно окружени распадањем и ружноћом.

Зашто?

Колико дуго?

Шуме Борнеа, Суматре и Папуе се спаљују. Широм овог архипелага, све је напуштено, искоришћено од рудника, разорено чудовишним загађењем. Експлоатација и пљачкање природних ресурса је једини прави економски „мотор“ у данашњој Индонезији.

Градови не стоје много боље. Они заправо уопште не стоје боље.

Време је да се пробудимо или може бити сувише касно. Делује да је нација у стању потпуном дремежа. Она више ни не примећује да се налази у стању слободног пада. Она је доведена у стање да ништа не примећује. Доведена је дотле да прихвата, чак и да слави своју сопствену пропаст.

Они који су довели Индонежане у ово стање неће то рећи. Све док је ишта преостало, нешто што може да се исцеди, искористи, опљачка, они ће поздрављати велики индонежански „успех“ и „напредак“.

Охрабрујем све људе из свих делова света који желе да виде право лице неоколонијализма, или дивљачког капитализма и десничарске катастрофе, да посете индонежанске градове! Дођите и видите сопственим очима. Дођите и прошетајте; немојте да се скривате у својим комфорним градовима испуњеним зеленим парковима, концертним салама, биоскопима, јавним транспортом и позориштима.

Ово је стварност. Ово је упозорење свету!

Дођите и видите како градови изгледају у држави где су комунизам и социјализам забрањени, где колонија не схвата да је колонизована, и где се послужење са џиновских сребрних послужавника директно сипа у грло чудовишта које се зове фашизам.

Кетапанг, Западни Борнео, Индонезија, 14. децембра 2017.

Андре Влтчек  је филозоф и романописац, филмски стваралац и бави се истраживачким новинарством. Пратио је дешавања током ратова и сукоба у десетак земаља. Његове најновије књиге су “Откривање лажи Империје” и „Борба против империјализма Запада”. Расправа са Ноамом Чомским: О тероризму Запада. Прекретница је његов политички роман који је праћен изузетно повољним критикама. Океанија – књига о империјализму Запада на простору Јужног Пацифика. Провокативна књига о Индонезији: „Индонезија – архипелаг страха”. Андре снима филмове за „teleSUR“ и „Press TV“. Након много година проведених у Латинској Америци и Океанији, Влтчек сада живи и ради у источној Азији и на Блиском истоку

Посрбио са енглеског: Милош Милојевић

Белешка о аутору: Aerial6

[1] Прим. ММ: Код аутора, као уопште у савременом дискурсу, реч „фашиста“ се користи као синоним за „зликовац“ или неку сличну реч.

[2] Прим. ММ: У изворнику је наведена читава реч.

Categories: Посрбљено

Tags: Aerial6, Џакарта, Андре Влтчек, Индонезија, Милош Милојевић, Неоимперијализам, капитализам, неоколонијализам