Могуће је разумети изузетни успон Доналда Трампа 2015–2016. једноставном заменом фразе „српски национализам“ са „белачки национализам“: паралеле су суморне и узнемирујуће. Трамп, који никада није показивао ни најмање интересовање за незгоде беле радничке класе док је градио своју заводљиву империју незграпних некретнина и казина, брзо се преметнуо у њиховог заступника. Говорећи отуђеним и бесним људима оно што они желе да чују, Трамп је преко ноћи створио политички покрет који га је на чијем таласу се мистериозно домогао Беле куће

(Observer, 27.12.2017)

Ових дана је популарна тема разговора и разбибрига на друштвеним мрежама поређење Доналда Трампа са различитим диктаторима. То је заводљива ствар, с обзиром да је четрдесет пети амерички председник склон ауторитарним навикама као што су изливи беса на Твитеру о федералним агенцијама које му се не допадају, или показивање непоштовање према владавини права када се ствари не одвијају онако како он жели. Американци нису привикнути на спорадично флертовање са диктатороликим мимовима као што је згажени и крваво размрљани знак Си-Ен-Ена на ђону Трампове ципеле, и многи од њих никада не желе да нормализују такво понашање.

Хистеричнији из антитрамповог табора моментално указују на Адолфа Хитлера, што је бесмислено поређење као и кршење Годвиног закона[1] који више говори о њима но о председнику Трампу. Неки су склонији поређењу са Бенитом Мусолинијем, који је имао изразиту апсурдну страну као несуђени диктатор који никада то суштински није постигао.

Скорији италијански лидер, Силвио Берлускони, делује као боље поређење, пошто је слично Трампу склон гротескном хвалисању о својим сексуалним подухватима и који је деловао као театрални, залудни милијардер – што је и био. Међутим, Берлускони никада није намеравао да уради било шта осим да се домогне моћи, док Трамп беспрекидно проповеда о својој наводној жељи да „учини Америку поново великом“.

”Ретвит” Доналда Трампа фотографије где је приказ згажени знак Си-Ен-Ен-а

Најбоље поређење је оно са којим већина Американаца није нарочито добро упозната и које делује прилично узнемирујуће. Диктатор на кога Доналд Трамп највише подсећа је Слободан Милошевић, српски моћник који је гурнуо Југославију низ литицу пре четврт века, што је разбуктало рат и довело до геноцида[2]. Милошевић је умро у Хагу 2006. године током суђења за ратне злочине. Иако је Милошевић био тема бројних насловних страница током 90–их година, по његовој смрти он је ишчезао из западне јавне свести. Стога је сврсисходно подсетити се Милошевића, с обзиром да су његове сличности са Трампом запањујуће.

Прво, треба да укажемо у чему су Милошевић и Трамп различити. Док је потоњи женскарош и звезда телевизијских ријалити програма који је живео за камеру и није могао да се уздржи од интензивног учешћа на друштвеним мрежама, Милошевић је био безлични комунистички функционер, човек посвећен приватном животу са својом супругом прилично крутог држања.

Но, и овлашни поглед на њихове политичке личности открива забрињавајуће сличности. Попут Трампа, Милошевић је своју репутацију изградио у финансијама, играјући сумњиве игре туђим новцем[3], а потом је дошао у прве редове југословенског система захваљујући више личним везама него професионалним достигнућима. Милошевић је, попут Трампа, користио људе када су му били потребни, чак и своје најближе пријатеље, да би их потом дискредитовао када би те потребе престале (до краја Милошевићеве власти, извршен је атентат на његовог некада најбољег пријатеља и ментора); лојалност је за обојицу једносмерна улица.

Према Шиндлеровом мишљењу Милошевићев успон био је омогућен популистичким подилажењем национализму

Милошевићев нагли, неочекивани успон средином 80–их година десио се слично Трамповом успеху три деценије касније. Након смрти дугогодишњег лидера југословенске партије маршала Тита 1980. земља је ушла у терминалну фазу опадања. Југославија је била озбиљно зависна од страних банака, њена нездрава економија је све више зависила од Западних девизних инјекција како би могла да функционише, и до половине 80–их Титова Понзијева шема је доживљавала колапс. Резултат тога је био нагли скок стопе незапослености и просечни Југословен, који је одрастао навикнут на ниво потрошње сличан западном, видео је како све то ишчезава пред његовим очима. Уследио је бес.

Уз таква економска превирања, нарастале су и политичке напетости које су, у мултиетничкој Југославији, неизбежно биле националистички обојене. Српски национализам, који је био табу током више деценија комунизма, пробијао се кроз лед половином 80–их, уз опасну занесеност. Тешко је рационално сагледати зашто су се Срби осећали озлојеђени. Они су били далеко најбројнија југословенска етничка група и по свим параметрима су имали доминантан положај у држави. Без обзира на далекосежна комунистичка настојања да изведу оно што бисмо ми назвали „афирмативном акцијом“  (они су је називали „етничким кључем“), којом су обезбеђивали да мањине добију пропорционално представљање[4] код распоређивања послова и државних намештења, Срби су и даље држали највећи број значајних послова у комунистичкој хијерархији и институцијама, а доминирали су и у југословенској војсци и безбедносним структурама.

Без обзира на то, многи обични Срби, до средине 80–их били су бесни гледајући како њихова економска безбедност ишчезава док су истовремено били суочени са демографским опадањем[5]. То је дошло до изражаја у вези са Косовом, аутономној провинцији у Србији где је 50–их било две трећине Албанаца и четвртина Срба да би се до 80–их демографска ситуација променила тако да је било 80 процената Албанаца и 10 процената Срба. Пошто је већи део српске историје повезан са Косовом, ово демографско опадање је са ужасом посматрано у Београду, где су многи Срби приказивали стање као да постоји албанска завера да се они протерају.

До 1987. косовско питање је доминирало српском политиком, и ниоткуда се појавио Слободан Милошевић, партијски лидер у успону који је ускочио у националистички оркестар. Он није показивао ни најмање интересовање за национализам, лично или политички, и изгледа да је сам био лишен било какве етничке нетрпељивости, али је ипак схватио да је то питање карта за успон ка моћи. Изненада је Милошевић себе учинио јавним заступником ратоборних косовских Срба, обећавајући да ће бранити њихова права. Преко ноћи, Милошевић је постао сензација – први политичар који је разбијао званичне партијске табуе у вези са прихватањем национализма – и херој за Србе широм државе.

Он је паметно искористио национализам како би се домогао моћи у Србији и евентуално у Југославији. До краја 1989. године, Милошевић је био господар државе која је била у стању терминалног одумирања. Институције које су му стајале на путу – југословенски федерални политички систем, војне и безбедносне службе – биле су нападнуте а потом очишћене од противника а затим су на њихова места постављани Милошевићеви пиjуни и пајташи.

Оно што нови моћник није узео у обзир били су нарастајући супарнички национализми против Срба. Претња српског шовинизма је застрашила Албанце и убрзо Хрвате и Словенце. Старе међусобице су се поново појавиле. У лето 1991. године, Словенија и Хрватска су прогласиле независност од Југославије којом је доминирао Милошевић. Тиме су осудили федерацију на пропаст и зачели серију грозних етничких сукоба који су обележили регион до краја те деценије. Данас, већи део некадашње Југославије је сиромашнији, корумпиранији, етнички подељенији и криминализованији него што је био пре но што је Милошевић посегао за секиром српског национализма и употребио је да поцепа државу.

Милошевић је упропастио Србију баш као што је упропастио Југославију, наносећи земљи низ политичких, друштвених и економских рана које ни до данас нису зацелиле. Заправо, он није марио за Србе, већ је само желео моћ. Он је цинично навукао огртач национализма и поручивао је Србима оно што су они желели да чују: Заштитићу вас; заштитићу српство; повратићу просперитет. Ништа од овога није било тачно. Његов план да учини „Србију поново великом“ није био ништа друго до шарада. Пошто се домогао моћи Милошевић није знао шта да ради; био је успешнији у оштрој реторици но у стварности. Резултат тога је било да је Милошевић индуковао кризу за кризом и да је за собом оставио сломљену и осиромашену Србију, мању и слабију но што је била пре Првог светског рата.

Трамп на митингу

Када су Срби схватили да су обманути већ је било касно; земља је већ била упропашћена, и Милошевић је успевао да се одржи све до јесени 2000. године захваљујући својој контроли медија и полиције, његова породица је згртала богатство а он је уклањао сваког противника који би му се испречио на путу. Његово изручење Хашком трибуналу, како би се суочио са оптужбама ,делује неадекватно у поређењу са разарањем које је оставио иза себе.

Могуће је разумети изузетни успон Доналда Трампа 2015–2016. једноставном заменом фразе „српски национализам“ са „белачки национализам“: паралеле су суморне и узнемирујуће. Трамп, који никада није показивао ни најмање интересовање за незгоде беле радничке класе док је градио своју заводљиву империју незграпних некретнина и казина, брзо се преметнуо у њиховог заступника[6]. Говорећи отуђеним и бесним људима оно што они желе да чују, Трамп је преко ноћи створио политички покрет који га је на чијем таласу се мистериозно домогао Беле куће.

Сада када је тамо, председник Трамп је омануо да испуни грандиозна обећања својој бирачкој бази. Преко парола „изградимо зид“, који би заштитио америчко садашње демографско стање, ћутке се прешло, док се Трампов популизам у пракси свео на кабинет испуњен некадашњим намештеницима Голдман Сакса и пореске олакшице за богате. У овом тренутку, Трампова манипулација белачким национализмом делује подједнако цинично као и неискрена Милошевићева патриотска дела.

За сада, наравно, Америка је избегла судбину Југославије. Ми смо много већа и богатија држава, и наша економија, без обзира на све своје структурарне проблеме, је у далеко мањим проблемима него што је била југословенска 80–их година. То су добре вести. Лоше вести су да је Доналд Трамп отворио исту Пандорину кутију етно–националистичких страсти као и Слободан Милошевић, и ако настави да одржава ту ватру, док притом не чини ништа за своју бесну и отуђену базу, Америка може у далеко већој мери да подсећа на Југославију него што би ико разуман могао да пожели.

Џон Шиндлер је безбедносни експерт и некадашњи аналитичар и контраобавештајни официр Националне агенције за безбедност (National Security Agency). Специјалиста за шпијунажу и тероризам он је такође био и поморски официр и предавач на Ратном колеџу. Објавио је четири књиге

Посрбио са енглеског: Милош Милојевић

[1] Прим. ММ: Годвинов закон је интернет изрека која каже да „што је нека онлајн расправа дужа, вероватноћа  да се употреби поређење са Хитлером приближава се јединици (сто одсто)“. Годвинов закон назван је по Мајку Годвину, америчком адвокату и писцу, који га је смислио 1990. у вези са Јузнет дискусионим групама (Usenet).

[2] Прим. ММ: Ауторово сагледавање догађаја у Југославији на почетку 90–их година верно прати кључне елементе западног наратива. Беспотребно је стога читаоцу одвраћати пажњу бројним фуснотама које би указале на све нетачности, симплификације и злонамерна тумачења.

[3] Прим. ММ: Остављамо читаоцу да процени о чему је овде тачно реч. Можда бивши амерички обавештајац боље познаје рану Милошевићеву биографију. Или је можда помешао његову банкарску каријеру са потоњим монетарним дешавањима?

[4] Прим. ММ: Иако је тешко одабрати једну фактографску грешку у овом чланку која би заслужилала напомену – број је превелики – ова може да послужи као пример. Иако је у Југославији примењивано нешто попут афирмативне акције није нужно значило да се она спроводи по пропорционалном кључу. У Босни и Херцеговини су била, на пример два периода: један када су се положаји попуњавали по пропорционалном учешћу националних заједница и други, када су попуњавани по паритету (што одговара најмање бројној заједници, у овом случају босанскохерцеговачким Хрватима). Но, ово заправо није ни толико важно, јер у склопу погрешно приказаних југословенских збивања игра минорну улогу. Реч је само о занимљивом примеру који указује на елементарно непознавање материје о којој се пише.

[5] Прим. ММ: Као и другде, и овде је тешко са сигурношћу разумети на шта Шиндлер мисли. Број Срба се током осамдесетих година непрекидно повећавао. Видети публикацију Природно кретање становништва у Републици Србији 1961–2010.  Можда Шиндлер мисли на српску популацију АП Косово и Метохија али ту је пре реч о политичкој кризи но о демографској.

[6] Прим. ММ: У вези са факторима који су довели до Трамповог политичког успона видети чланак Како Трамп, зашто Трамп? написан по америчким председничким изборима 2016. године.

Погледајте још

Categories: Посрбљено

Tags: Џон Шиндлер, Божић 2017, Доналд Трамп, Милош Милојевић, Слободан Милошевић, популизам