У времену у коме не успевамо (или нам не допуштају) да обновимо институције, или, у коме доминира само једна надинстанца – маркетинг, личности које истрајавају у одржавању друштвеног дијалога заслужују да се посебно истакну. Редакција Стања ствари у 2017. години такве личности препознала је у др Милошу Ковићу, ванредном професору историје на Филозофском факултету у Београду и Ани Томашевић, новинарки Радио Београда 1 и ауторки емисије Седмица.

Милош Ковић и Ана Томашевић

Када чита човек није сам, говорио је Иво Андрић, чију смо 125. годишњицу рођења обележили у протеклој години. Милош Ковић јесте управо пример аутора који показује истинитост ове тврдње и у својим књигама и колумнама, истраживањима и есејима. Они вас изводе из круга сопствених умишљаја и чине да постанете саучесник светскоисторијских процеса о којима и ви можете да сведочите. Због тога, овде не дајемо неки портрет Милоша Ковића, јер је тешко да данас постоји интелектуална глава у Срба од средњошколаца до академика која нема неки његов „портрет“, нити сматрамо да је потребно подробно се упуштати у разлоге због којих је Ковић обележио претходну годину: од студентског бунта у „случају Ковић“ – против наказног високошколског запта и његовог кадровања, преко обнове Косовског завета као духовне окоснице српског националног бића, до показивања могућности отпора у тмурним политичким приликама… Све би то захтевало посебну и детаљну обраду, али њој мора да претходи – оно што је и основна намера овога текста – позив на прво или поновно читање Ковића. Сама чињеница да су његова „Упоришта“ доживела два издања, а да књига о Србији 1915. „Једини пут“ за сада није стекла довољну критичку рецепцију, говори о томе да нам Ковић пружа још много могућности да не останемо усамљени, што ће делимично рећи, и учмали. Постоји још пуно простора да се од Ковића учи, да се са њим спори, а, руку на срце, све мање путева да се његово дело у нашој култури заобиђе. Но, из многобројних примера знамо, да је рад у српској култури, историјској науци посебно, незахвалан, још, ако се посматра кроз политичке предрасуде, за трајније зрачење дела готово унапред осуђен на неуспех. Радује због тога што Милош Ковић својим беседама и јавним наступима, показује делић онога што пружа студентима, што је његово дело уткано у један, не уско институционално схваћен, образовни процес, што указује на то да резултати његовог рада има тек да се осете у будућности. Али, то нас не ослобађа обавезе и задовољства да и данас што више читамо Ковића.

Милош Ковић (Извор: Политика)

Истовремено, и да се што више питамо са Аном Томашевић, водитељком дијалошке недељне емисије на Радио Београду 1 Седмица. Бар два њена саговорника – имењака у току протекле године, академик Часлав Оцић и професор Часлав Д. Копривица, осетила су потребу да пред тим феноменом, који се зове Ана Томашевић (као она Ана Бране Петровића која укршта речи!), истакну смисленост дијалога који она води, као да подучава некој философској пропедевтици. А заправо, Ана Томашевић, чија потреба да се саслушамо, да нисмо сами, само је представница једне културе разговора коју смо изгубили у бескрајним монолозима политичара, у сервилности новинара, у општем уверењу да су све речи изгубиле значење и да више нема пута којим можемо да се споразумемо. У „Седмици“ под вођством Ане Томашевић из недеље у недељу смењивали су они који имају шта и имају коме да кажу – руски писац Захар Прилепин, наш ђакон Ненад Илић, професор Слободан Антонић, министар Владан Вукосављевић, режисер Предраг Гага Антонијевић… У току ове године је за разговор отворила чак и монахе (Арсеније Јовановић: „Христос је одавно прогнан из Европе“). Ани Томашевић је руска професорка Јелена Гускова открила да је „Косово тек почетак“, а верујемо да никако није случајно што су се баш у њеној емисији представници Цркве (Епископ бачки Иринеј: „Српска страна већ понудила максимум компромиса о Косову и Метохији“) и Академије (Василије Крестић: „Ни по коју цену не смемо дићи руке од Косова“) јасно определили по питању Косова и Метохије.

Као што нема уметника без стваралачке радости, ни научника без радозналности, тако нема ни истинског новинара без љубопитљивости. Умеће љубопитљивости Ане Томашевић обележило је ову суморну медијску годину. Или речима једног њеног госта: „Професионалац, а пријатна особа.“

Ана Томашевић (Извор: РТС)

Две наше личности године – Милоша Ковића и Ану Томашевић – повезују најмање две ствари: оданост позиву и непристајање на компромисе од којих се губи душа. И не можете да им одузмете позив, нити их можете натерати да учествују ако у то не верују свим срцем.

То су позив и став који се чују.

Др Александар Живковић

Милош Ковић у “Седмици”: Косовски завет је потенцијално врло субверзиван (октобар 2017)

Историја је још у старом Риму промовисана у учитељицу живота. Међутим, у савременом свету све се чешће суочавамо са заборавом и губитком колективног памћења, а кључни проблеми, са којима се Србија и данас суочава, дубоко су укорењени у њену историју. Због тога је гост „Седмице“ Радио Београда историчар, професор Универзитета Милош Ковић. Разговарала Ана Томашевић

ПРЕТХОДНИ ИЗБОРИ

• Личност 2016. године: Александра Нинковић Ташић
• Личност 2015. године: Слободан Антонић
• Личност 2014. године: Гаврило Принцип

Categories: Моба

Tags: 2017, Александар Живковић, Ана Томашевић, Милош Ковић, личност године