Покровитељи светске историје, који се јављају у лику великих сила, које увек и пре свега брину о сопственим стратешким интересима, намештају и скидају своје марионете по потреби. Њихове политичке способности, политичка опредељеност и моралне особине играју пресудну улогу. При томе уживају пуну финансијску подршку, којом између осталог, пропагандна машинерија, медији и издавачка делатност бивају непосредно потпомагани. Овакав правац сарадње остаје све док такви појединци показују успешност у управљању државом и послушност према саветима

У  sitcom  серијалу  BBC-ја “Док време пролази” један од ликова, иначе домаћица пансиона, по навици изненада улази у салон међу госте, да би саопштила како ће чај да буде послужен за три и по минута. На тај начин сцена се завршава у гротески. Наш Председник недавно обавести јавност како ће са Путином да разговара два и по сата. Ако ништа друго, овим исказом потврдио је своју склоност владања ситуацијом.

Основно средство у раду политичара јесте говор. Суштина деловања политичара, кад год је потребно, своди се на порицање реченог. Ова истина никог не би требало да узбуђује. Па ипак, питање је шта и како рећи. Од тога, на крају крајева, зависи  његова лична судбина, али понекад  и  судбина читавог народа. Став сваког политичара, којег говор обликује, произлази из сплета сложених околности: стања међународних односа, прилика у земљи, циљева странке и особина његове личности. Како је природа њиховог посла стална променљивост, о њиховом карактеру нема потребе губити времена. Пошто су објективне околности њиховог деловања дате по себи, оне су тиме изван њихове контроле. Једину разлику међу политичарима успоставља мера доследности у поступцима, којој су подлога управо изговорене речи.

Двадесет четвртог априла 1987-ме, члан Председништва ЦК СКС, Милошевић, пред окупљеним, напаћеним и пониженим српским становништвом у Косову Пољу, изговара речи: “Нико не сме да вас бије”. Ове су речи отишле у историју  и како изгледа Милошевићу дошле главе. Временом, он постаје презрен и напуштен од многих, чак и неких блиских сарадника, продан и послан у Den Haag, да заврши беспомоћно, препуштен опакој болести која постаје алиби онима жедним његове крви.

Било је то у време док су идеје, ту и тамо још одређивале човеково деловање. Данас наступа ново време. Надахнуће идејама уступа место чистој економској рачуници и незајажљивом користољубљу. Стање човекове свести и друштва у његовој свеукупности, обележава и мери, искључиво законодавност економије. Идеологија, уколико није неолиберална, заједно са естетиком, моралом и богословљем, леже одбачени на отпаду историје. Трактати о слободи, демократији и несметаној трговини, више годе уху од њихових пандана Империјализма, Капитализма, Глобализације и Неолиберализма, те су у неограниченој употреби.

Недавно, наш Председник, поводом деведесет година рада рудника Трепча, окупљеним на прослави у Звечану,  телеграмом упућеном из Београда поручује: „Србија ће бескомпромисно наставити да се бори за ваше право да управљате оним што су стварали ваши преци, што припада вама, и ‘Трепчу’, док год је Србије, нико неће моћи да вам отме и отргне“. Шта је Председник овде рекао а шта је хтео да каже? Садржајно дубиозна између власништва и управљања, стилски неуједначена порука је за собом оставила питање коме је у ствари намењена!

Већ неко време очи и уши светске јавности окренуте су према Србији тек “да која овца не занесе своје руно у грм покрај пута”. Кад је реч о поруци из 1987-ме, могло би с претпоставити да је сасвим лепо легла у ухо угрожених. Истовремено, алармирала је добронамерне пазитеље са стране, наговештавајући спремање које ваља предупредити. Порука из 2017-те, вероватно је оставила збуњеним присутне у својој неодређености. Са друге стране, могла је у потпуности да задовољи оне који брину да не буде таласања на Балкану. Ко изговори те речи не мора да брине за своју главу.

Међутим, у овоземаљском, пролазном свету, у коме “ничија до зоре није горела”, не би ваљало да буде сметнуто са ума неколико момената. Покровитељи светске историје, који се јављају у лику великих сила, које увек и пре свега брину о сопственим стратешким интересима, намештају и скидају своје марионете по потреби. Њихове политичке способности, политичка опредељеност и моралне особине играју пресудну улогу. При томе уживају пуну финансијску подршку, којом између осталог, пропагандна машинерија, медији и издавачка делатност бивају непосредно потпомагани. Овакав правац сарадње остаје све док такви појединци показују успешност у управљању државом и послушност према саветима. За овакав начин вођења унутрашње политике постоји колоквијални израз “running a shoe-shine stand”. У противном Agency преузима ствар у своје руке и уз помоћ манипулација, пропаганде и новчаних средстава уклања појединца са власти. Ако је потребно и главе падају.

А шта тек рећи о изјави: “Поносни смо на пријатељство са Кубом!” Кратка и јасна порука, којој једино субјект, Ја или “пријатељство”, то остаје нејасно, трага за сопственим идентитетом, односно местом у реченичној структури. Садржај и онако не мора да има везе са стварношћу. На крају крајева граматика, после Аристотела, није више у моди код бављења политиком.

Опрема: Стање ствари

(Погледи, 29. 12. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Александар Димитријевић, Слободан Милошевић