Излагање др Александра Раковића, вишег научног сарадника Института за новију историју Србије, на трибини „Геополитике“ и портала „Факти“ под називом „Треба ли Србија да се боји NATO са којим све шире сарађује“

Србија не треба да се плаши NATO-а. Нисмо их се плашили ни деведесетих година, ни током рата у БиХ ни у СРЈ. Нећемо их се плашити ни убудуће. Наравно.

Али, треба да будемо на великом опрезу и да будемо свесни да ће NATO чак покушати и да нас анектира, уколико буде прилике за то. Као што је то урађено са, на пример, Црном Гором ове године.

Сличан сценарио може чекати ускоро Македонију, а потом Републику Српску и Републику Србију. Не треба имати никакве илузије да то није могуће.

Словачка је имала референдум о NATO  1997, који је доживео фијаско, јер је изашло око 9 одсто гласача. Упркос томе, 2004. године, Словачка је одлуком у својој скупштини укључена у NATO. Слично се дешавало и са Црном Гором, где је, према америчким истраживањима, само двадесетак одсто грађана било за улазак у NATO.

То се потврђује у најновијим истраживањима која показују да је -упркос укључењу у NATO и тихој окупацији Црне Горе (што можемо да кажемо с обзиром на толико отпор становништва) и упркос настојањима да се преко црногорског режима отопле односи са становништвом – становништво и даље изричито против Црне Горе у NATO.

Становништво је и даље окренуто ка Србији и ка Русији.

Када сам био државни службеник и члан наших државних делегација на састанцима ОЕБС-а, на једном од тих сусрета 2009. године, у разговору у четири ока, који је хтео са мном шеф америчке делегације Мајкл Холцер, први саветник америчког потпредседника Бајдена, рекао ми је: учланићемо Црну Гору у NATO и Европску унију и у њој ће бити све мање Срба. Ето, то је поента свега!

Постоји стара аустро-угарска и хрватска стратегија која је уобличена у „Гласу концила“ деведесетих година: да Хрватска, Црна Гора и Албанија створе бедем против Светосавља. Уласком Црне Горе у NATO, Запад је створио – како они сматрају – тај бедем против Светосавља.

Први пут су убацили Црну Гору у једну интегративну целину са Хрватском и Албанијом и на тај начин покушавају да одгурају Србију од становништва у Црној Гори и Русију од природног савезника који је одувек била и требало би да јој буде Црна Гора.

У америчком Сенату је 14. септембра 2016. одржано слушање Брајана Хојта Јиа, представника Стејт департмана, и др Мајкла Карпентера, који је био представник Министарства одбране САД. Обојица су говорили о потреби укључивања Црне Горе у NATO и поднели су елаборате који су се тицали те теме.

Не зна се који елаборат био гори и лажљивији, подмуклији и који је више варао оне који су слушали. Немамо дилему да је Сенат већ имао изграђен став, који је или наметнут или су га сами прихватили- да је Црна Гора требало да уђе у NATO већ у то време, али, желим да прочитам шта је Карпентер рекао на том састанку:

„Парламентарно гласање у септембру 2015. и јуну 2016, великом већином потврдило консензус у оквиру црногорског парламента о подршци NATO-у“.

А нити је било парламентарних избора у септембру 2015, нити их је било у јуну 2016. Човек пише о нечему што се уопште није догодило!

Да покушамо и да поверујемо у његову бајку… Али, каже: великом већином је потврђен консензус. Како може бити потврђен консензус ако постоји – велика већина? Консензус је консензус. И није реч о великој већини, јер је скоро половина у парламенту била против уласка Црне Горе у NATO.

Карпентер је доктор наука и измислио је ово. Можда није он писао извештај, можда су му га припремили, али, како човек који ставља докторску титулу испред имена и који је дуго радио у америчкој администрацији – не може да извуче закључак из једне реченице која је потпуно погрешна?

Нећу више замарати њиховим рефератима. План за Црну Гору је скован још раније, а Трамп је, вероватно, реално хтео да се одупре америчкој администрацији и „дубокој држави“ и да размисли шта ће бити са Црном Гором. Међутим, када говоримо о Трампу, он је човек који се лишава најближих сарадника: скоро целог свог тима са којим је стигао на власт – генерала Флина, Спајсера, Прибаса, Бенона. Ако говоримо о карактеру тог човека – о чему је онда реч?

Не можете своје најближе сараднике тако лако одбацивати!

Када је реч о Републици Македонији, изгледа да је већ направљен план. Ји га је у интервјуу грчкој штампи мало и открио.

Чуо сам од прилично поузданих људи из Македоније да тај план изгледа овако: Македонија ће бити федерализована по белгијском моделу. На западу ће бити трећа албанска република Илирида, на истоку Република Македонија, која ће се и даље тако звати, а Скопље ће бити дистрикт – као Брисел. Република ће се звати Централнобалканска Република. Дакле, имаће слично име као Централноафричка Република којој су колонијални господари цртали границе и дали јој име.

Др Александар Раковић

То је увредљиво не само за Републику Македонију, него све нас.

Као што у Црној Гори није постојала већина за улазак у NATO, тако ни у Македонији не постоји већина за ново име државе. Међутим, амерички планери ће то објаснити тако што ће рећи да је име остало исто: Македонија је остала Република Македонија. Друго, Грци су коначно дигли вето – не само за пријем у NATO, него и у ЕУ. А Грци су то очигледно спремни да ураде и видећемо колико ће брзо тај процес дизања вета и за NATO и за ЕУ реализовати.

После тога остајемо Република Српска и ми. Једине две наше републике, које су ратовале са NATO-ом.

Српска је то чинила и 1994 и 1995, оборила више летилица NATO него што је Југославија (јер је тај рат био другачији), имали су заробљене француске пилоте, Американци су више пута спасавали неке своје пилоте који су падали по Босанској Крајини.

Не треба да заборавимо ни да је америчка војска испалила први хитац на Републику Српску Крајину у акцији Олуја, бомбардовањем аеродрома у Удбини, у Републици Српској Крајини.

Хантингтон пише о грађанском рату у Југославији деведесетих и каже да су Срби имали само једну ману: што су православне вере и што припадају православној цивилизацији. Нису урадили ништа боље или горе од било ког другог народа.

И долазимо до тога: шта су православни хришћани урадили западним хришћанима? Због чега је однос западне цивилизације према православној толико лош, када су разлике између наше две цивилизације тако флуидне и лако се прелази из једне у другу?

Нема стриктне разлике. Али, због чега је у 19. веку Атина одабрана за престоницу Грчке, као паганско средиште, а не Цариград као средиште хришћанске Грчке, византијског средњовековног царства? Због чега Кијев више није део руског света, а питање је и да ли ће бити?

Не треба да имамо илузију да је све могуће, када је реч о нашим руским пријатељима. Не треба да сметнемо с ума да је Харков први дигао устанак у овом последњем рату и да је остао ван граница руског света на простору Украјине. Не треба да заборавимо да је 40 људи страдало током устанка у Одеси, који су живи запаљени или отровани гасом. А да Русија није на то имала одговор.

Дакле, с тим у вези, видимо да одговор Русије није лак ни на нашем простору. Ми морамо да се ослонимо на Русе као наше пријатеље и савезнике, али је питање колики је у овом моменту њихов досег. Колики је овамо домашај…

Видели смо на примеру Црне Горе да ништа нису успели да спрече. Нешто су покушавали, али су прилично касно кренули. Када је реч о Македонији, ту уопште нису ни били присутни. Руски амбасадор у Македонији заправо није играо никакву битну улогу у македонском друштву, за разлику од амбасадора пет западних држава.

Дакле, Република Српска би била следећа мета. Амерички стратези већ размишљају како да интегришу читаву БиХ у NATO. Већ има назнака да ће гледати да испоштују вољу већина становништва. У Црној Гори није била битна одлука већине становништва, али у БиХ може бити битна одлука већина: да се игнорише вето Републике Српске.

Зашто мислимо да би то било немогуће? Ради се империјалној сили која ће по сваку цену желети да наметне своје услове и да окупира Републику Српску и Републику Србију ако је то потребно. Не треба да имамо илузије да то не може да се догоди.

Има једна интересантна реченица у књизи бившег председника Војислава Коштунице „Зашто Србија, а не ЕУ“, којом открива зашто је прихватио преврат 5. октобра 2000. Није желео да га прихвати, а каже: „Да нисам то прихватио, Запад би заподенуо грађански рат у Србији и ушао својим трупама да смири ситуацију“.

Ово каже бивши председник СРЈ. Немамо разлога да тако високом представнику наше земље не верујемо да је постојала и та опасност.

Нама, чини ми се, не преостаје ништа друго него да пружимо отпор. Тај отпор треба да буде активан. Не можемо да пружамо само пасиван отпор. Треба да имамо и своје снове, а ти наши снови су легитимни. Наши снови не могу да буду да се уједињујемо са Малтом и са Исландом у оквиру ЕУ или NATO. Они су бесмислени и глупи.

Тиме бисмо постали део једног света који разара друге светове.

Погледајмо Блиски Исток и Северну Африку.

Наши снови и наша политика треба да буду онакви какви су били и претходних векова. Ми имамо легитимно право да размишљамо о томе да се наше републике поново уједине у једну федеративну целину: Република Србија, Република Српска и Црна Гора. Не смемо да изгубимо из вида да је однос гласања на сваким изборима у Црној Гори 55 одсто насупрот 45 одсто за сепаратисте. А сепаратисти увек стартују са 24 одсто већине коју чине националне и верске мањине.

Православно становништво у Црној Гори је и даље за српску и просрпску опцију. Не смемо да заборавимо те наше људе који су исти као и ми Срби у Србији и Републици Српској. Они су тренутно окупирани. Али, окупациони гувернер је тренутно и у БиХ. Ни то не смемо да заборавимо: човека који стално може да запрети неким својим мачем.

Делови Републике Србије су такође под окупацијом. КиМ је под окупацијом. Свака од три српске земље има део или је целина под окупацијом. Чека нас, и о томе треба да размишљамо, неко ново ослобођење и уједињење. Ако су наши преци успели 1918, зашто ми не бисмо? Не треба да их се плашимо.

Не треба ником да стављамо прст у око. Али, чекајте! Зар ми немамо право да живимо достојанствено у овом нашем свету?

Срби, ми православни Срби, који смо део православне цивилизације?

Опрема: Стање ствари

(Факти, 2. 1. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Раковић, Србија и НАТО, Црна Гора и НАТО