Поводом две године од упокојења протојереја др Жарка Гавриловића (10. 4. 1933 – 1. 1. 2016) доносимо одломак из његових необјављених „Лирских записа“

Протојереј др Жарко Гавриловић (Фото: Дуга)

1. Вечност је као права линија која се простире кроз цело замисливо време и кроз сав замишљен простор, који као, ражањ кроз животињу коју сте натакли и припремили за печење, те тако та замишљена права линија чини круг без почетка и краја свога времена. Вечност нанизује све тренутке времена и све тачке простора у један једини и цео простор, време збивања, у један континуум стављен на „длан“ човечије мисли. Простор и време су пуно име и презиме вечности, једна иста стварност посматрана с лица и наличја, реверс и аверс једног лика, и то: време као кретање, а простор као збивање. Наш живот је мали део – исечак вечности – који почиње и пре почетка нашег појављивања (рађања) на земљи и који траје и после нашег скончања (смрти) овде на земљи; нешто слично као титраји зраке сунца на истоку, пре његовог изгревања, и у сутону после његовог заласка.
2. Вечност је као права линија која се простире кроз све време и цео простор, те на тај начин чини круг без почетка и краја. Па, ако та линија има свој почетак и крај, онда се они додирују а не искључују, онда је крај „путовања вечности“ истовремено и њен почетак и почетак њен крај, јер се у вечности ови крајеви додирују и дотичу. Вечност је, дакле, права линија без почетка и краја, јер се не може имагинацијом замислити њен крај ни почетак. Наш овоземаљски живот је исечак вечности, омеђен почетком, средином и крајем.
3. Ружа што се више притиска и гњечи, даје ружино уље; и човек што више страда све више се из њега цеди миомир вечности. „Ружа отворена на силу, нема мириса“ (јерменска пословица); и човек ако не страда „на правди Бога“ нема у себи мирис бесмртног живота.
4. Велике страсти ситне душу, задовољавају пролазно, поткопавају вечно.
5. Сувише лако и незаслужено брзо напредовање у служби пре слути брзом паду и вешалима, него вечној слави и тријумфу.
6. Ништа није пролазно што је за вечност рођено.
7. Овоземаљски људи се труде да им време земаљског живота лако прође (у забави), а Божији дух се бори да стекне вечност у времену, то јест, да пролазно време преточе у вечност.
8. Ниједна пропаст није потпуна, осим пропасти човекове душе; ниједно ликовање није вечно, осим спасења душе (Мк. 8, 34-35).
9. Што више дајеш другоме од пролазних добара на земљи, то имаш више шанси да примиш вечних добара на небу.
10. Што је човеку виша култура, утолико му је виши и праг респекта туђег мишљења, под условом да оно не задире у његове религиозне принципе и убеђења. У вечним принципима нема, и не може бити, привременог кокетирања, јер би то значило сипати воду у млеко и тиме правити помије.
11. Душа више боли него тело, јер је бол њен безграничан као што је и душа, док је тело коначно и бол тела пролазан.
12. Наша земаљска лепота пролази брзо као земаљски цвет, али духовна остаје заувек.
13. Ја сам сваштар, а желим да будем светитељ. Саткан сам од свега земаљског и небеског, од воде и ватре, од гвожђа и земље. Господе, очисти ме од свега пролазног и угради у мене Твој свесавршени лик и облик (ср. Мт. 5, 48).

Categories: Српско православно стање

Tags: беседе, православље, протојереј Жарко Гавриловић