Безбројни поступци и изјаве садашњег председника Републике Србије стварају несумњив утисак да је он као свој главни задатак схватио да треба да буде председник свих грађана чланова и симпатизера СНС-а

Илустрација: Srbija Danas

Убедљива победа напредњака на општинским изборима у Пећинцима (77,7% освојених гласова), Мионици (65,33%), Костолцу (62,5%) и Неготину (70,53%) није никакво изненађење за свакога ко зна какво је стање у српским медијима и чије су могућности за коришћење државних финансијских извора неупоредиво веће.

Да би јавност добила потпуну слику о овом тријумфу напредњака, било би неопходно да зна и колико је грађана уопште изашло на биралишта, али су јој доступни само проценти. Изузетак је Прешево, пета општина у којој су прошле недеље одржани локални избори и за коју је објављено колико је гласова добила свака странка, и где је српска листа заузела последње место.

Координатор предизборне кампање напредњачке коалиције и председник Републике Србије био је веома задовољан резултатима избора у прве четири општине, али није далеко од претпоставке да је у четири ока строго прекоревао месне активисте што број напредњачких гласова није бар 99%, као што се некада бележило у Тунису на изборима за Хабиба Бургибу.

Председник Републике Србије и председник Српске напредне странке, иако, разумљиво, усхићен великом победом, показао је и умерену дозу самокритичности, замеривши себи што резултати напредњака у Неготину и Костолцу нису били бољи, јер те општине он није стигао да обиђе „због државних обавеза” – како је објаснио да грађани не би случајно заборавили да је њему Србија изнад свега.

Као што се могло непогрешиво претпостављати, AV није пропустио прилику да уз победничку еуфорију настави и своје вежбање подругљивости на политичким противницима, па је замерио Покрету слободних грађана (ПСГ) и Народној странци што су бојкотовали локалне изборе у ових пет општина, а нису најавили да ће одустати и од београдских избора. „Зашто не бојкотују београдске изборе?“, питао се Мали Алек. И одмах одговорио: „Зато што им треба велика каса, јер у Београду могу да краду.” (Очито је да је и напредњацима веома стало до те београдске велике касе, али они су, наравно, поштени и не краду.)

А пошто је у Мионици коалиција СНС-а, СПС-а и ЈС названа црвено-црном коалицијом, AV се запитао зашто нико није подршку ПСГ и Народне странке кандидатури Драгана Ђиласа за градоначелника Београда назвао назвао жуто-риђом коалицијом.

Није потребна велика проницљивост да се схвати како он непрестано води предизборну кампању; било где да се налази и у сваком тренутку, његове мисли и акције посвећене су неким наредним изборима које намерава да добије. Тако се и сада већ увелико припрема за победу на изборима за Градску скупштину Београда, и лако је претпоставити чиме ће се све служити како би у томе успео, колико ће блатити кандидате опозиције и шта ће све писати и говорити против њих његови послушни медији, разни „независни политички аналитичари” и прелетачи. Колико ће се новца (и чијег?) уложити у ову кампању, разуме се, остаће ће непознато. Као што се неће дознати ни одакле су плаћени аутобуси сендвичара који су кружили Србијом за време предизборне кампање за председника Републике, или о чијем је трошку АВ водио предизборну кампању своје странке и њених коалиционих партнера за прошлонедељне локалне изборе у пет општина Србије.

Безбројни поступци и изјаве садашњег председника Републике Србије стварају несумњив утисак да је он као свој главни задатак схватио да треба да буде председник свих грађана чланова и симпатизера СНС-а и њених коалиционих партнера, и да му подређује све своје делатности.

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 1. 1. 2018. у 20:06 – исправљене су словне грешке у презимену Хабиба Бургибе.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, СНС, локални избори