Огрезли у продаји и издаји, властодршци испуњавају „агенде“ свих других осим оних којима су изабрани да служе, били они на земљи или на Небесима. Зато ово потписујемо као „глас вапијућих у пустињи“ (Мк 1,3)
Први пут објављено 31. 7. 2017.
После позива председника Србије на „унутрашњи дијалог“ о статусу Косова и Метохије – што је само забијање последњих ексера у мртвачки сандук звани „Бриселски споразум“ – јавио се велики број маловерних, потплаћених, уцењених, врбованих, аутошовинистичких или напросто незнавених реаговања у којима се махнито аплаудира „мудрости Великог Вође“.
Ако смо од потписника (или макар преговарача и заговарача) Бриселског споразума могли да очекујемо ово, нашли смо се у чуду да су челници Цркве и Академије, појачани истакнутим (или „истакнутим“) појединцима, здушно прихватили овај отворени позив на издају. Јер, Косово и Метохија су Србија, пише то не само у Уставу него у срцу сваког Србина, ма где на планети се налази. Зато смо, ми потписници, принуђени да маловерним и (пот)купљеним, онима који „страха ради јудејскога“ (Јв. 20,19) аплаудирају ономе што је за најтежу осуду, поручимо да
КОСОВО И МЕТОХИЈА НИСУ ИЗГУБЉЕНИ!
Нити ће бити изгубљени док куца срце последњег Србина који леже и устаје са сазнањем да КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!
Свесни смо да недостојној власти – подржаној од, по свему судећи, недостојних црквених великодостојника и још недостојнијих академика/интелектуалаца – нема смисла слати захтеве типа „ЗАУСТАВИТЕ УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ“. Огрезли у продаји и издаји, властодршци испуњавају „агенде“ свих других осим оних којима су изабрани да служе, били они на земљи или на Небесима. Зато ово потписујемо као „глас вапијућих у пустињи“ (Мк. 1,3) и да бисмо охрабрили истомишљенике диљем Планете који не могу да нађу сабеседника или писца који говори оно што је сваком Србину уписано као „програм који се не мења“ и што би требало да буде подразумевано.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
31. јул 2017.
Потписници:
Александар Лазић, главни уредник „Стања ствари“
Александар Живковић, уредник „Стања ствари“
Милана Бабић, уредник „Стања ствари“
Милош Милојевић, уредник „Стања ствари“
Светлана Максовић, администратор ”Стања ствари”
Др Владимир Коларић, сарадник „Стања ствари“
Војислав М. Станојчић, сарадник „Стања ствари“
Биљана Диковић, главни уредник „СРБског ФБРепортера“
Миодраг Новаковић, оснивач „СРБског ФБРепортера“
Мирјана Радосављевић, уредник „СРБског ФБРепортера“
Никола Варагић, блог Kosmet via kosmos
Војо Мистовић, новинар
Доцент др Зоран Чворовић
Мирослав Вујанић, сарадник „Стања ствари“
Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији – пилот
Жарко Пецић, пуковник у пензији
Проглас су подржали:
Снежана Николић, Власотинце
Соња Ракочевић, Београд
Categories: Гостинска соба
Космет је Србија!
Вучић, Дачић, Борко Стефановић и Борис Тадић су велеиздајници!
Meni uopšte nije jasno o čemu ima da se priča jer Ustav Srbije je jasan. Možda vođa želi da reši problem KiM-a, jednom za vjek vjekova… Šta u stvari da reši, i rešava. Ni On sam ne zna ili radi po nalogu centara moći kao domaći zadatak.
Ваш проглас, проглас у име Истине, Правице и Слободе, јесте и мој проглас, и мој глас, и моја молба, вапај, прикљученије и закљученије, наравоученије и писменије…
Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно, програмкси, софтвреско-кибрернетски/ – из садшњости – креирамо, ”освајамо” будућност.
Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ, и централне Србије…
постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба Србаља“.
То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно показујући
да Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА ЈЕ
УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
И као што се у личном животу човек мора ослободити лоших
навика, које су узрок његових садашњих и будућих лоших
последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
Лоше навике и поступци у пршлости су, речено у пренесеном значењу,
исто што и“вируси“ у комјутерском програму.
Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако виталне
програме одржавамо у функцији.
На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши поступци у
прошлости /“греси“/ сметња његовог живљења садашњости и
будућности, те настоји да се исповедањем и покајањем ослободи
тог баласта прошлости.
Исто правило важи и за народе.
У датом историјском тренутку, прваци тога времена – Патријарх
Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх Арсеније /четврти/ Јовановић
– дали су “БЛАГОСЛОВ“ за сеобу народа, /уз пристанак тог народа/
и тако, у ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА, ПОСТАВИЛИ ОБРАЗАЦ ЗА
ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ ИСТОРИЈСКИМ ОКОЛНОСТИМА, а
садашње време је управо тај тренутак!
Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА /КОЛКТИВНОЈ СВЕСТИ/,
ИЗМЕНИО, ми, њихови преци, морамо кроз молитву Цркве и поетско
/молитвено – родољубиво/изражавање / у десетерцу, уз гусле!/
тражити од наших предака, пре свега горе поменутих
ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК ОНО МАЛО СРБА НА
КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због рата 1999. и Другог светског рата,
када су комунисти забранили повратак избеглим Србима!
Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају од сећања на
прошлост и усмеравају на будућност – “БУДУЋНОСТ ЗАБОРАВА
ПРОШЛОСТИ“.
Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло свога живота
од сопственог корена – вене и нестаје.
ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/ СЕЋАЊЕМ НА ЊУ, А
ЛОШУ “БРИШЕ“ КРОЗ ИСТОРИЈСКУ ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ, баш као
што то чини сваки појединац.
Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје /личне и народне/,
сходно казивању Старца Тадеја / и осталих Светих Отаца/ –
“КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ – ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој Науци:
“НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
“СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
Ако би и када би Српка Православна Црква објавила ванредни
пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у свим својим храмовима
/где то објективно може/ служиле се Свете Литургије, народ
позвао на пост и молитвено присуство у храмовима, то би,
свакако био врло добар одговор на садашњу ситуацију.
Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима, истовремено,
/преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски дијалог – и са
пријатељима и са непријатељима!
Драган Славнић
Нису сви академици исти. Исто важи и за попове.
Тај што покреће дискусију се је не тако давно заклео држећи руку на Устав Србије. А на корици тог устава пише да о томе шта он тражи нема ни разговора,ни дискусије,ни договарања.Док тај устав – важи.
Сви,који покрећу било какву иницијативу по том питању морају кривично да одговарају за велеиздају.
Надам се да ово није тестамент „Стања ствари“ , већ само писмена опомена из прошлости од седам година , за колико је и издаја напредовала као и дефетизам , капитуланство и плиткоумље којим елите издају прикривају од народа .
“И да буде воља Твоја, на земљи као што је/сте/ на Небу…!”
10-ерац – на Земљи /стихови/ , 10-ерац – на Небу /10 Hz мождани
електормагнетни таласи/ – Алфа таласи, молитвени таласи,
таласи смирења.
Рецитовање/појање 10-ерачких стихова уз гусле, човека
уводи у мождано/умно смирење – молитвено смирење
кроз које се остварују Христове речи: “Нека вам буде по
речи вашој!“ – што мислиш, то говриш/појеш и делатно се
остварује – “Нека вам буде по вери вашој“.
Садржај речи/ “програм“ – остварује се кроз УМ, а вера у речено
кроз СРЦЕ, дакле: УМНО-СРДАЧНО!
Десетерац је моћан, а у комбинацији са гуслама – убитачан за
НСП.
Схватили су непријатељи Бога и Човека да су:
“ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ ДОБРА!“
“ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ СРБА!“
Зато и раде на истребљењу “десетерца“, укидању епске народне
поезије из школских програма.
ОНО ШТО ЈЕ ПРАЋКА СА ЦАРА ДАВИДА, У БОРБИ ПРОТИВ
ГОЛИЈАТА, ТО СУ ГУСЛЕ СРБИМА У БОРБИ ПРОТИВ “НАТО
ГОЛИЈАТА“; А ОНО ШТО ЈЕ КАМЕН ЗА ПРАЋКУ ЦАРА ДАВИДА,
КОЈИМ УБИЈА ГОЛИЈАТА, ТО СУ ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ У
ДЕСЕТЕРЦУ ЗА СРБСКЕ ГУСЛЕ.
Због тога би требало обновити гуслање и појање уз гусле у
портама – храмовним/црквеним двориштима – после сваке
СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ.
Ово нарочито зарад Благослова народа србскога,
од Светога Саве и Светога Кнеза Лазара, из Небеске
Србије.
“С неба шље благослов Свети Отац Сава…“
А Цар Лазар придодаје:
“КНЕЖЕВ БЛАГОСЛОВ
ПРЕД КОСОВСКУ БИТКУ
Браћо драга из епохе ове
Сјећате л’ се књиге Муратове
Што но дође до Лазара Кнеза
Да му царство на Косову преда?
Сад Косову опет неман пријети
Настоји га од Срба отети,
Уз домаће гњиде и фукаре,
Што га дају за прљаве паре.
Покољењу што Косово чува
Сад Кнежевог треба благослова,
А да Богом вазда га требаше,
Да л’ би вако ишла пјесма ова:
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, у Бога се нада.
Да је коме послушати сада
Како кнеже Србе благосиља:
‘Ко је Србин и србскога рода,
И од србске крви и кољена,
Те долази на бој на Косово: .
Бог му сваког добра подарио,
А од руке све му родно било,
И у пољу бјелица пшеница,
И у брду винова лозица.
Блага имо за сваког кољена!
У кући му сва здрава дјечица,
Свако мушко – јунак до јунака,
Свако женско – дична србска мајка.
Потомство му име проносило,
Проносило, њим се поносило,
Све докле је свијета и вијека!
Поглавари, вође и кнезови,
Сви јунаци, србски витезови,
Част и слава нек вас увијек прате
Који србско царство сачувате’„
Станко Бобић, из Канаде, војник по позиву и духу!
Kosovo i Metohija ili Stara Srbija nisu izgubljeni u duhovnom smislu. Niti mogu biti. Jer to je mesto gde su Srbi dosegli svoje najveće domete, u kulturi, stvaralaštvu, duhovnosti. Tu je po nekom mom uverenju dosegnuto ono što je pokušavao sa Izrailjom u Starom Zavetu a što je Konstantin Mihajlović opisao, parafraziram, da je ceo narod kao jedna Crkva. To se takođe može nazreti i u žitiju Despota Stefana od Konstantina Filozofa gde on opisuje onovremeni narod Srbije i sva njegova lepota i Bogomnadahnuti način života, u dve reči sveta Srbija. I mi ćemo uvek biti zagledani u taj period, zbog ponosa koji je naše uporište ali i kao putokaz, da se ne izgubimo. Ako nismo kadri da to dosegnemo ono makar da znamo u kom smeru treba da se krećemo koračajući kroz vreme. Na kraju ova Srbija sa kojom se mi identifikujemo je tu i nastala, u boju kod Vučitrna, između Stefana Nemanje protiv svog brata Tihomira potpomognutog romejskom vojskom, fruzima i turcima.
Što se faktičkog stanja na terenu tiče, jako loše i jako teško. Zemlju pritisli arnauti a Srbi žive kao taoci u rezervatima tkzv enklavama kojima se od nedavno pridružio i ponositi Sever.
Na žalost, po meni glavno pitanje nije Kosovo nego ostatak Srbije. 1945 Srbi su odsečeni od svog kosovskog mita ali i od kosovskog ideala. A to je ono što nama danas fali – borba za slobodu po svaku cenu. Borba u kojoj rame uz rame ginu i vlastelin i sebar. Borba iz koje se vratilo mnogo sebara a malo vlastele. Ovo što danas živimo je sve suprotno od toga. Nepravda, omraza i svejednoća.
Da nam nama ovakvima sutra vrate Kosovo, šta bi smo mi – da nam rude i ugalj kopaju stranci vlasnici? Da pored najplodnije kosovske ravnice iz Holandije uvozimo krompir, iz Kirgizije pasulj, iz Kine beli luk? Da Dečane i Devič obilazimo često kolko i Studenicu i Sopoćane u ekskurziji u osnovnoj školi? Da nam se pored najlepše klime narod odseljava u Norvešku? Da je naš poslodavac takav tlačitelj da narod beži kod hladnog i bezdušnog Nemca? Da Bog sačuva. Bolje je što ga ovakvi kakvi jesmo nemamo, žalosno je reći zbog onog naroda ali dobra je promisao na nebu.
Dva su puta za spas, prva je da se svi preobrazimo od najviših funkcionera do poslednjeg radnika težaka. Druga je da nam Bog pomogne iako nismo zaslužili, ali naših velikih predaka radi.