Апел за одбрану Косова и Метохије је настао у Београду, у сарадњи Политичког савета Демократске странке Србије са нестраначким, јавним личностима. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и низ архијереја Српске православне цркве налазе се међу његовим потписницима
Милош Ковић (Извор: Политика)
Ових дана као да се понавља невесела историја недовршеног текста Меморандума САНУ, његовог објављивања без знања и дозволе аутора, септембра 1986, и потоњег политичког прогона ове националне институције. У јавности се појављују фрагменти Апела за одбрану Косова и Метохије, једног још увек интерног документа, без знања и дозволе његових аутора, и користе се да би се водила политичка кампања против Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, урушавао углед Српске православне цркве и застрашивали грађани који под својим именом и презименом, потписом испод Апела, желе да јавно проговоре о Косову и Метохији и будућности своје земље.
Најзанимљивије је то што се ауторство Апела приписује Митрополиту „и појединим владикама“. Штавише, упозорени да то није истина, да јавност има право да сазна чињенице, покретачи кампање одбијају да објаве било какав писани деманти.
Апел за одбрану Косова и Метохије је настао у Београду, у сарадњи Политичког савета Демократске странке Србије са нестраначким, јавним личностима. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и низ архијереја Српске православне цркве налазе се међу његовим потписницима. Апел је одговор на најаве српских власти да ће са „Косовом“ потписати „обавезујући споразум“ о „свеобухватној нормализацији односа“ и, под одређеним условима, омогућити његов пријем у УН. Тиме ће, по мишљењу аутора и потписника Апела, бити коначно призната независност ове парадржаве и бити покренут процес стварања Велике Албаније на територији Републике Србије. Оно што је започето агресијом НАТО на Србију, српским одобравањем Еулекса, измештањем разговора о Косову и Метохији под окриље Европске уније и Бриселским споразумом, биће, на срамоту свих нас, доведено до свог логичног краја.
Наша намера је да Апелом за одбрану Косова и Метохије, заједно са водећим представницима српског јавног, духовног, научног и уметничког живота, скренемо пажњу јавности и владајућих кругова на процес распарчавања наше државе, који ће имати несагледиве последице не само по грађане Србије, него и по безбедност Републике Српске, Црне Горе, Македоније, па и Грчке. Велика Албанија је регионални проблем, и свака промена граница може да доведе до угрожавања мира на Балканском полуострву. Овај документ се, дакле, обраћа „јавности и српским властима“, како у њему пише, а не „председнику Србије“, како се то понегде тврди. У Апелу се, такође, наглашава да искуство и разум налажу да се сачекају промене у односима снага у свету, и да се потом преговорима постигне компромисно, најмање неправедно решење. Тако се ради данас у међународним односима; тако су чинили Никола Пашић, Јован Ристић, Илија Гарашанин и остали творци историје српске дипломатије.
У Апелу се, такође, подсећа да су Косово и Метохија српска Света Земља, српски Јерусалим. Косовски завет већ преко шест стотина година представља темељ српског идентитета и најважније исходиште духовног и политичког живота српског народа. Одрицањем од Косова и Метохије одрећи ћемо се себе и својих предака. Одрећи ћемо се и преко 120.000 грађана Србије, од којих већина данас живи у гетима, опкољена мржњом и затечена нашом, српском равнодушношћу.
Апел посвећен Косову и Метохији и опстанку наше државе не може и не сме да буде ускостраначки документ. Потписали су га, својим именом и презименом, грађани који су забринути за судбину своје земље, стручњаци који су успешни и остварени у свом послу. Свако може да га прочита и да га, уколико се са његовим садржајем сложи, својим потписом подржи.
Неприличан тон ове медијске кампање, покушај јавног линча над једним од наших најугледнијих архијереја, изазивање сукоба и расцепа унутар Српске православне цркве, спречавање слободног и јавног изјашњавања грађана о Косову и Метохији и питању опстанка наше државе – све су то симптоми несрећних прилика у нашем друштву. Ми смо их, својом пасивношћу, омогућили и заслужили. Сада је време да то променимо.
Аутор је председник Политичког савета Демократске странке Србије
Опрема: Стање ствари
(Политика, 28. 12. 2017)
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Преносимо
Господин Ковић повлачи у почетку свог текста о Апелу ДСС за одбрану Косова и Метохије паралелу: “…Ових дана као да се понавља невесела историја недовршеног текста Меморандума САНУ, његовог објављивања без знања и дозволе аутора, септембра 1986,…“. То је тачно, јер на званичном сајту његове странке (ДСС-а) о том Апелу јасно пише: „…Grupa uglednih srpskih intelektualaca pripremila je „Apel za odbranu Kosova i Metohije“. Dokument, čiji tekst još nije poznat, nastao je u okviru Političkog saveta Demokratske Stranke Srbije, a pisanje je pomoglo nekoliko najuglednijih javnih ličnosti….“ (28.12.2017). Из овога следи логичан закључак да Апел заиста (још) нигде није објављен, зар не? А – онда на основу чега г-дин Ковић, о истом том за сада необјављеном тексту АПЕЛА тврди ово: “…Свако може да га прочита и да га, уколико се са његовим садржајем сложи, својим потписом подржи…“. Дакле, не: “МОЋИ ЋЕ да га прочита…“, него “МОЖЕ“ – како? Када? Где? Интуицијом? На првом месту, треба рећи да се то односи на “сваког“ :Вас, мене и осталу ситну боранију, који нисмо у стању да Апел видимо – али не и на “неке“ који су га видели, прочитали и потписали (јер у чланку јасно стоји “…Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и низ архијереја Српске православне цркве налазе се међу његовим потписницима…“).
Па, зар г. Ковић и његове колеге из руководства те странке немају у својим редовима (или не желе ни да унајме) стручњаке за комуникацију са јавношћу? Како се неко ко жели да мобилише што више подржавалаца/потписника за било који подухват одлучује да тако иритантно поступа? Апел је ту, али и није, можеш га прочитати, али и не можеш… Ма, нема га ни на сајту странке ДСС која га је лансирала, (или није?), или ће га лансирати (када?). Дакле, изабрали су најбољи – аутистични начин за дезавуисање иницијативе за коју тврде да се залажу…
На сајту ДСС – а нема текста Апела за одбрану Косова и Метохије.
Што пре апел буде доступан јавности, тим пре ће га часно, поштено, образно и писмено Србље у свим земљама српским потписати, усвојити, подржати и доживети као своје, као вредно и Заветно…Уистину је збуњујуће дешавање у вези са доступности апела – ” овде јесте, овде није…”, МОРА се јасно предочити народу, без колебања и сумње у себе…Сем медијске обзнане, лично бих волео доступност апела у свакој парохији СПЦ -е, усрђе свештенства, рукоположеног нествореном благодати, у сведочењу апела међу и за парохијане…Посебно сада, пред празник Рождества Христовог…
Moрам деа нагласим , да већ на почетку свог прилога о иницијативи да се објави Апел о одбрани Косова, то чиним више као докторант међународног права и признати стручњак светског удружења међународних правника,него као позната јавна личност из области музике.
1,Пре свега,појам назива Косово, које се и данас употребљава у смислу де јуре саставног дела дела територије Србије, што потврђује и резолуција Ун 1244.
2.Косово је већ и етимолошки српска реч, а такође и постојбина првих српских држава краљевина и царевина где се зачела клица свеопште међународно признате вековима српске државности, укључујући ту и папску крунУ Стефану Првовенчаном којом се и римски папа придружио утемељењу ове чињенице.
3.Данашњи статус Косова у коме егЗистира криминогена гарнитура чланова бивше ОВК, ЈАвно ппотпомогнута спонзорима Еу и САД,јесте де факто “вршилац власти“ДО ДЕФИНИТИВНОГ РЕШЕЊА НА КОМЕ ИНСИСТИРАЈУ ПОМЕНУТЕ ЗЕМЉЕ у смислу стварања још једне Албанске државе.
НЕПРЕСТАНА СМЕНА УЦЕНА, ПРЕТЊИ И И ЈАВНОГ ПРИКРИВАЊА ЗЛОЧИНА ОВК- НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ има за циљ успостављања контроле над још једним Нато огранком у борби за геополитичке циљеве уперене пре свега према Русији а на штету Србије и њеног светог права на своју вековну територију.
5.Злочиначким ратом и употребом касетних и уранијумскли бомби ради стављања под контролу ове српске покрајине под апсолутну прерогативу САД и дела ЕУ,НАГРАђУЈУ СЕ ЗЕМЉЕ ПОЧИНИОЦИ СТРАШНОГ ЅЛОЧИНА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ , ПА АКО ХОИЋЕТЕ И КЛАСИЧНОГ ГЕНОЦИДА КОЈЕ СУ ОЛИЧЧЕНЕ У МИЛИОНСКОМ ПЕРИОДУ ДОКЛЕ отровни супститут уранијумски бомби које су намерно и циљано бачене, ДЕЛУЈЕ ПРОТИВ ЖИВОТА И ЗДРАВЉА љУДИ МА КОЈЕ НАЦИЈЕ ОНИ БИЛИ,а за стотине година у будућности.
То је дакле највећи МЕЂУНААРОДНИ ЗЛОЧИН КОМЕ СУ СЕ ПРИДРУЖИЛЕ И НАЈЦИВИОЛИЗОВАНИЈЕ ЗЕМЉЕ СВЕТА, НА ВЕЛИКУ СРАМОТУ И ЖАЛОСТ ЦИВИЛИЗОВАНОГ СВЕТА И МЕДЈУНАРОДНОЕ ПРАВДЕ.
ЗАТО ЈЕ АПЕЛ О КОМЕ СЕ ГОВОРИ НЕОПХОДНА, ИАКО ПРЕСЛАБА РЕЧ .
ДА СЕ ДЕМИСТИФИКУЈЕ И СПРЕЧИ ОВА МОНСТРУОЗНА ТЕНДЕНЦИЈА ОТИМАЊА ИСТОРИЈСКОГ ИСХОДИШТА СРБИЈЕ РАДИ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ЦИЉЕВа земаља које смо већ навели.
АКо Нј.,прасвештенство . Архијереј Анфилохије ставља потпис на овај документ он зна да чини Божју правду и АКТ ПРИМЕРЕН ОДБРАНИ ПОРАВОСЛАВЉА И ДЕЛА ОД ПРОТЕРАНОГ СРПСКОГ ЖИВЉА КОЈИ ЈЕ ОСТАО НА СВОЈИМ ОГЊИШТИМА ЧЕКАЈУЋИ ОДГОВОР СРПСКИХ ЗВАНИЧНИКА. да De Jure КОЈИ ПО МЕНИ И И НЕ ТРЕБА ЧЕКАТИ, ЈЕР ТО ПИШЕ ДОВОЉНО ЈАСНО И У СВИМ УСТАВИМА СРБИЈЕ. ДО ДЕАНАС.АКО СЕ ПОКУША ИЗМЕНА УСТАВА, НЕМА СУМЊЕ ДА СЕ РАДИ О АКТУ ДЕФИНИТИВНЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ И НАРОД РЕФЕРЕНДУМОМ МОРА ЗА ТО ДА ДА ОДОБРЕЊЕ.Наравно да се мој мкоментар износи тек под претпоставком да да се АПЕЛ И ЗВАНИЧНО ПОЈАВИ КАО ДОКУМЕНТ, а не да се понови аматерска ујудурмка као са бившим референдумом.Молим да се реч апел замени речју ЗАХТЕВ НАРОДА.
Апел још није настао, а ка’ће – не знамо!
Међутим, како и зашто је настао, то је подробно објашњено.
Није политика за професора Ковића, то је у Србијици тежак и прљав спорт, за имућне појединце (и пастире) у џиповима.
@Порфирије Петрович каже, слутећи истину: “…Апел још није настао, а ка’ће – не знамо!Међутим, како и зашто је настао, то је подробно објашњено…“ . Па, добро – Порфирије, зар не видите, или не желите да увидите да све вас ти творци “Апела“ (ДСС, Ковић и Комп., итд.) у суштини (да се пристојно изразим) ЗАВИТЛАВАЈУ?? Па, зар било ко, коме је стало да се његова идеја или продукт (била то заиста нека политичка замисао, или неки нови детерџент, или паста за зубе, или било који производ) успешно пласира и у јавности прошири може да поступа тако као сада ДСС са овим својим невидљивим, али нашироко таламбасаним “Апелом“?? Ја сам све више мишљења да је њихов циљ/задатак у суштини саботажа идеје коју наводно пропагирају.
Поколење или покољење
…”У складу са нормом су облици глаоголских именица на -љење изведени од глагола четврте врсте (типа молити-молим, мољен и волети/вољети-волим, вољен), као: дељење, одељење, запаљење, вољење, мољење, осветљење, исцељење, а не делење, оделење, запалење, волење, молење, осветлење, исцелење.
Међутим, норма је прихватила два одступања, као двојства: запослен, запослење и запошљен, запошљење, због нагомилане палаталности, као и мњење и мнење.
Од горенаведених треба разликовати примере именице поколење и ијек. покољење, јер то нису глаголске именице као у горњим примерима, него изведенице од колено/кољено.
Дакле, правилно је поколење, а не покољење (осим у ијекавском).
Одељенска или одељењска?…”
https://www.pismenica.rs/kako-se-kaze/pokolenje-ili-pokoljenje/?lang=cir
Самира, Оксана и Дугин
https://i.ytimg.com/vi/jpN7iCdn1c8/maxresdefault.jpg
…”As the conversation heated up, Boiko stated she was as much a patriot as the arch-conservative, and argued that Dugin’s ideas could be used to justify tyranny and a rejection of modern technology and knowledge…”
https://www.rt.com/news/414586-russia-democracy-rt-interview/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
https://www.youtube.com/watch?time_continue=1653&v=dttesiLJMEU
https://i.pinimg.com/736x/48/c5/4a/48c54aa7720d174a720c07fddb93bad6–shadow-play-light-and-shadow.jpg
http://www.godhungry.org/wp-content/uploads/2016/02/shadow-117ym8a.jpg
https://i.pinimg.com/736x/f7/eb/bf/f7ebbf099d9aec26f2d021465c797bd3–shadow-photography-conceptual-photography.jpg
http://nashelvlesu.ru/wp-content/uploads/2013/01/Josef-Koudelka-02.jpg
“прагматик”,.. “ставящий практическую полезность, выгоду выше всего ◆ И тут уместно вспомнить известного русского философа Ивана Ильина, который сказал, что в отличие от западного прагматика, для которого первичны разум и соблюдение всех правовых норм, россиянин живёт верой и любовью, именно они определяют его бытие”, једна, изворна, обрада појма, са освртом Иљина, на руском
…”Није реч о томе да се људи “споразумеју и окупе око нечега”, будући да то могу и око антиполитичког програма и на
противдржавним основама. Споразумевају се наиме и разбојници и експропријатори, и терористи и трговци децом. Неопходно је политичко јединство и по форми и по садржају: верно, правно, слободног облика и општенародно, правично, органско, и засновано на садржају. То је задатак истинске политике.
Стога је политика вољна вештина – способност друштвеног испољавања воље. Ваља устројити и веродостојно изразити јединствену свенародну вољу, али да се тим јединством не протраћи снага заједничке одлуке. Јер много је примера наизглед успешног “јединства”, без истинске вољне снаге у себи. После безброј “непожељних уступака” и склапања неискрених, лукавих “компромиса” и најватренији би наиме почели да се хладе, само фингирајући “слагање”. Никоме више не било до јединства нити новог, “шареног” програма, и кад би отпочела градња све се рушило као кула од карата. Ето зашто је политика вештина заједничког и одлучног испољавања воље: безвољна политика је или заблуда или издајство, и увек је извор разочарања и невоља.
Из овога проистиче да нема политике без слободне воље. Истинско јединство почива на добровољној сагласности: људи не треба да се обједињују под принудом, из страха, лукавства, или ради узајамног обмањивања. Што је у политици мање сплетки то је здравија, дубља и
продуктивнија. Комплот превараната, провокатора, диверзаната, речју – нечасних и неодговорних људи – никада неће изградити ни здраву државу ни исправну политику. Што је у политици више конспирације то је у њој више лажи и преваре. Што је јачи утицај тајанствене и
двосмислене закулисе, то је у политичкој атмосфери више лажи, издаје, користољубља. Немогуће је објединити и усагласити све; то никада неће успети. Потребно је објединити најбоље, најумније, спремне да одговорно служе неспутани било каквим закулисним “налозима” и “забранама”. Таква заједница треба да позове разумну већину друштва и народа да крене за њом. При том ваља увек имати на уму да та “већина” није у стању да ствара и саздаје, сагледава и гради политику, већ само да се одазове на идеју и подржи програм. Одувек је све значајне и велике реформе смишљала и спроводила у дело предузимљива мањина, док се већина само саглашавала, учествовала и подчињавала. Ово нипошто не значи позив на најболеснији и најизопаченији од свих политичких режима, тоталитарни. Али јесте подсећање да се не прецењује глас масе у политици, пошто она не живи органским сагледавањем и мишљењем, доступним једино мањини најбољих, који треба да је покрену доказивањем и личним примером.
Да би се ово јединство остварило, најбољи људи једног народа – они који хоће и могу да служе општој органској солидарности – морају се договорити и усагласити, чврсто збити редове и приступити обједињавању нације. Уколико најбољи политичари то не учине, урадиће то противдржавни антиполитичари. Јер, политика тражи најбоље људе – проницљиве, одговорне, даровите организаторе, искусне ујединитеље спремне да служе. Свака држава позвана је на одабир најбољих. Народ који то не оствари иде усусрет смутњама и несрећама. Стога све што
отежава, кривотвори или подрива политичко-предметни одабир најбољих, свака властољубива завера, частољубиво-партијска сплетка, поткупљивост, политички непотизам, породична протекција, придобијање државно неподобних елемената за гласање, прикривање, и партијско, племенско и верско истицање неспособних штети држави и води је у пропаст. Ко жели истински политички успех дужан је свим силама да предметно одабере најбоље људе. Оно што такав одабир мора понудити народу јесте остварљиви оптимум у границама опште органске солидарности. Овде се одмах јавља низ питања: Шта тражити? Какав је наш циљ? У чему је свенародна солидарност? Како је остваривати? Какве су мере и закони неопходни? Је ли могуће одмах изразити и остварити “свеопшту правичност”? Као одговор ваља увек налазити и нудити најбољи од остваривих исхода. Никад не маштати о максимуму и постављати себи максималне задатке: из тога неће ништа изаћи осим обмане, разочарања, огорчености и
демагогије. Није нужан баснословни максимум, већ најбоље оствариво.
Значи, трезвени оптимизам!
Даље: политика је немогућа без идеала, али она мора бити и трезвено-реална. Не може се без идеала – њиме се мора осмишљавати свака мера, његовим зрацима прожимати и облагорођивати свака одлука, он се мора призивати издалека, да греје срца изблиза… Политика не сме да се вуче од случаја до случаја, крпи рупе, нити да се препушта лакоумној
кратковидости, стварајући безидејно и беспринципијелно ћифтинство. Права политика јасно види свој “идеал” и чува “идеалистичко” обличје. Истовремено, она мора бити трезвено-реална. Њен “оптимум” не сме почивати на илузијама нити се преобратити у химеру. Али, томе води непросвећеност масе и доктринерство полуобразованих демагога. Ништа није горе него кад слепа догма успе код непросвећене гомиле, и кад се учврсти терором. Трезвени и разборити оптимум (описан начелима: “најбоље могуће!” и “највише остваривог!”) увек узима у обзир све стварне душевне, привредне, дипломатске и војне могућности датог народа, времена. Тај оптимум мора бити историјски заснован, утемељен, проницљиво замишљен, и остварив. Истинска политика истовремено је и идеалистична и реалистична. Она гледа у даљину, унапред – на деценије или чак столећа, и не бави се ситном трговином. Усто, одговорна је и трезвена, и не занимају је утопије и противприродне химере. Насупрот томе, безидејна политика је плитка, банална и немоћна; она све замара и свима досађује. Политика химере је самообмана која траћи снаге и разочарава народ. Права, пак, политика има крупне обрисе, значајна је и благотоворна; она јача при остварењу и никог не обмањује, већ штеди
снаге и подстиче народно стваралаштво. Њој суди време, а будућа поколења дају јој за право.
Да би се остварио такав могући оптимум, политици је неопходно што боље државно уређење и што боље попуњавање места у влади. Држава је организација власти, али истовремено и организација слободе. Ова два захтева, као две координате, одређују њене задатке и границе.
Уколико је устројство власти неуспешно, све се распада у нереду и анархији, а држава нестаје у хаосу. Али ако занемари слободу и престане да јој служи јављују се принуда, насиље и терор, и држава се претвара у тамницу. Проблем нестаје ако држава црпи снагу из слободе, и користи
је ради очувања слободе. Наиме, у својој слободи грађани треба да виде духовну снагу, те да је чувају и траже извор своје духовне слободе и снаге у државној власти. Слобода грађана треба да буде истински и моћни источник државне власти.
Власт је позвана да заповеда, а по потреби и присиљава, суди и кажњава. У држави никад не сме пресахнути импонујућа воља; њен императив увек мора бити довољно моћан да инсистира на своме, и изазове повиновање. Али ово господство грађанима мора обезбеђивати, уважавати, и штитити слободу. Видљива делатност државе –увођење реда, убирање пореза, законодавство, судство, администрација, организација војске – не постоји по себи и ради себе, нити се може одржати као спољни процес. Уколико и постане искључиво спољна, и сведе се на изнуду, отимање, пресуђивање, кажњавање, хајке и погубљења, то јест, на механички притисак и притезање с циљем изазивања страха и глади (као у тоталитарним државама), таква држава
ће се пре или касније распасти. Јер државни живот је израз збивања у народној души – њених нагона, тежњи, вољних одлука, уважавања, самоодговорности, повиновања, дисциплине, верности и родољубља.
Држава и политика живе правном свешћу народа и црпу своју снагу и успех из ње. При том ваља знати да с једне стране стоји правна свест најбољих људи, а с друге правна свест масе, њеног средњег сталежа. Ако је та свест очувана, држава живи; ако се она цепа, мути, слаби,
држава пропада. А правну свест чини слободна лојалност. Зато је задатак сваке праве политике да васпита и устроји националну правну свест. Васпитавање мора одражавати слободну лојалност, а не ропство, и учити њој, то јест добровољном чувању и штићењу права.
Стога се прави и мудри политичар брине да државно уређење и састав владе буду прихватљиви за националну правну свест, и да у њој изазивају солидарност и спремност на сарадњу. Наиме, уколико је народна правна свест ауторитарна, демократија неће успети. А,
индивидуалистичка и слободна правна свест неће трпети тиранију. Бесмислено је наметати монархистичко устројство народу с републиканском правном свешћу, као што је глупо и погубно народ монархистичке правне свести увлачити у републику, њему страну и неприродну. Државно уређење и влада су “функције” унутарњег живота народа, његовог рађања и испољавања, и одражавају његову правну свест, то јест историјски насталу самобитност…”, Иван Иљин
https://stanjestvari.files.wordpress.com/2017/08/preobrazenje-ni.jpg?w=529&h=690
@Јован Јовановић
Па, добро – Порфирије, зар не видите, или не желите да увидите да све вас ти творци “Апела“ (ДСС, Ковић и Комп., итд.) у суштини (да се пристојно изразим) ЗАВИТЛАВАЈУ??
Ја увиђам да професор Ковић завитлава и дезавуише самог себе, јер не постоји особа која се сматра озбиљном и зрелом, а која би овако ”истрчавала пред руду” и стајала у одбрану нечег што не постоји (сем ” Витеза Тужног Лика”, Дон Кихота од Манче).
Кад кажем да политике није за њега, управо иронишем ту његову донкихотску особину да се петља тамо где му није место, и сем тога – има став о свему живом.
@Јован Јовановић
”Ја сам све више мишљења да је њихов циљ/задатак у суштини саботажа идеје коју наводно пропагирају.”
Стопроцентно се слажем са Вама!
На званичном сајту ДСС-а пише о Апелу хрватском латиницом.
Пре годину дана на некој трибини ДСС-а у Н.Београду поклоним тој странци 20 примерака књиге са оваквом насловном страном : Горе : Немања Видић и Драгољуб Збиљић ; у средини СРПСКА ЋИРИЛИЦА замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза ; доле фотографија окупираног Београда из 1916.г. на којој се виде непријатељска латиница , којом је замењена забрањена ћирилица. Била је то иста ова латиница коју данас користи ДСС и коју српски лингвисти и “велика” српска интелектуална елита називају српском. Наравно , она је и у српском правопису као друго српско писмо.
Неколико месеци касније сретнем једног функционера ДСС-а и рекнем му да више не спомињу ћирилицу. На то ће ми он да се та странка држи Ломпаровог става да је и латиница српско писмо, и то као израз контактне културе. Ваљда то значи да је латиница ушла у српски језик спонтано тамо где Срби међе са Хрватима , па су се први обогаћивали латиницом а други ћирилицом. Односно да није било забрана ћирилице од стране Марије Терезије, њеног сина Франца Јозефа, аустроугарских генерала , Анте Павелића и многих других.
Некада је ДСС био најзаслужнији што је ћирилица заштићена Уставом на садашњи начин ( 2006.г.) , а сада је легао на руду Тадића, Шутановца, Јанковића и свих осталих осим Бошка Обрадовића.
Дакле, они који не знају ни толико да је ћирилица српски национални симбол хтели би да спашавају Космет. Машала !
“Ја сам све више мишљења да је њихов циљ/задатак у суштини саботажа идеје коју наводно пропагирају.“
Стопроцентно се слажем са Вама!
Занимљиво колико је жучи изливено поводом овог обраћања јавности професора Ковића. Многе од коментатора не сретох другде на сајту последњих неколико дана. Шта се збило?