Немања З. Стефановић: Нама Србима треба споменик Јосипу Брозу Титу

Док је у Србији и даље архивска грађа у тајним просторијама БИА, нарочито она о партизанској револуцији и злочинима почињеним од лета 1944. године, дотле је у Хрватској готово све доступно. Захваљујући том отварању, оно мало загрижених Хрвата лако се одрекло убеђења о чистоћи комунистичке борбе. Најбоља илустрација претходне тврдње је доступна архива Зигфрида Кашеа, опуномоћеника Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, у којој има довољно доказа о сарадњи нациста и усташа с једне и хрватских партизана с друге стране, нарочито о контактима Јосипа Броза и поменутог Кашеа

У данима лудила које својим активностима, понашањем и причом иницира Александар Вучић, радикални напредњак по пореклу, у Ужицу је заподенута полемика да ли треба вратити споменик Јосипу Брозу Титу на место одакле је одлуком легитимних градских власти својевремено склоњен. Представници остатака партизанских борачких организација су агилни у својој намери истичући да ће и Вучић бити нови Тито. Уосталом, када је Александар Вулин прогласио Вучића за врховног команданта, то је био сигнал остарелим партизанима и њиховим следбеницима да затраже враћање споменика Брозу надајући се да би том чину могао да присуствује лично Вучић. Тако би у новијој српској заживела максима: И после Тита, Тито!!!

Да се разумемо: и ја сам за споменик Јосипу Брозу Титу. Али не у Ужицу већ на другом месту које ће још многе генерације да памте. Стога ми дозволите мало простора да разјасним свој предлог.

Најпре, сматрам да поједине Ужичане треба разуверити у непристојност залагања за враћање споменика. У том циљу ћу их подсетити у неколико историјских чињеница, а које би могле да их доведу у дилему о сврсисходности правдања учинка Јосипа Броза у новијој историји српског народа. То ћу урадити набрајањем стварних заслуга које је од учинио „нашој браћи“ Хрватима и крвавих трагова у српском народу.

Хрвати се су ослободили Југославије и Југославенства кроз вишедеценијску борбу коју је започео Стјепан Радић, Влах по пореклу, наставио Владимир Владко Мачек, Словенац по пореклу, продужио просипањем српске крви Анте Павелић, Буњевац по пореклу, привео крају Андрија Хебранг, ко зна којег порекла, а окончао Владимир Бакарић, Немац по пореклу. Допринос Јосипа Броза тој борби видео се у наметнутом забораву затирања српског народа у оба светска рата.

Док је у Србији и даље архивска грађа у тајним просторијама БИА, нарочито она о партизанској револуцији и злочинима почињеним од лета 1944. године, дотле је у Хрватској готово све доступно. Захваљујући том отварању, оно мало загрижених Хрвата лако се одрекло убеђења о чистоћи комунистичке борба. Најбоља илустрација претходне тврдње је доступна архива Зигфрида Кашеа, опуномоћеника Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, у којој има довољно доказа о сарадњи нациста и усташа с једне и хрватских партизана с друге стране, нарочито о контактима Јосипа Броза и поменутог Кашеа.

Хрватски партизани нису превише ратовали против усташа и домобрана као што су то радили српски партизани против четника. Да је тај рат међу Србима трајао и даље доказује пример да су припадници Министарства унутрашњих послова и УДБ-е у Србији, под руководством Александра Ранковића и Слободана Пенезића, уживали у хватању и убиству генерала Драгољуба Михаиловића. Наравно, са дозволом добијеном од Броза који је тражио само Чичину главу!

Тих година, Бакарић је на нарочит начин заштитио Павелића не само од подизања оптужнице већ и слања људи посебног кова у Јужну Америку да потраже „вођу од Хрвата“. Бакарићеви наследници донели су усташког министра Андрију Артуковића, наводно му судили, и сахранили на Мирогоју, додуше гроб му још увек није јаван али је питање дана када ће Хрвати на њега доносити цвеће!

Наследници Александра Ранковића и Слободана Пенезића још увек ћуте о кончини и гробу Драже Михаиловића.

У поменутој архиви у Загребу, коју је, после сецесије Хрватске, предао Секретаријат за унутрашње послове, према тврдњама извесних хрватских историчара, налази се и документација Драге Јилека, високог усташког дужносника, и део докумената који су 1946. године пронађени код блаженика надбискупа Алојзија Степинца. У тој гомили важне историјске грађе налази се и службена белешка Усташке надзорне службе из јула 1942. године о боравку Јосипа Броза на Пантовшчаку, елитном делу Загреба, у коме се налазила и вила у којој је живео поглавник Павелић!

Званична историографија тврди да су се Јосип Броз и Драгољуб Михаиловић први пут сусрели у јесен 1941. године. Тачно је да су се састали али не и први пут. Наиме, у аустроугарским дивизијама које су у лето 1914. напале Србију, у 25. загребачкој пуковнији био је као војник и Јосип Броз. Његова јединица била је десеткована у борби код Крупња вођеним између 15. и 17. августа против одреда под командом четничког војводе и мајора Војина Танкосића. А Танкосићева јединица била је у саставу Прекобројног пука Дринске дивизије. Један од пуковских подофицира био је потпоручник Драгољуб Михаиловић!

Будућим историчарима остаје у аманет трагање за тачним одговором на питање на ком су се месту „сусрели“ Михаиловић и Броз. А на том месту требало би поставити споменик Брозу. У прилог овог предлога иде и чињеница да су припадници немачке војске после заузећа Београда 1915. године, у Топчидеру подигли споменик храбрим српским јунацима одбране српске престонице. Стога: Брозов споменик треба поставити на Церу! За наук будућим српским нараштајима да не примају странца за господара!!! Али, и за наук Ужичанима да треба на главни трг вратити споменик Јосипу Брозу Титу!!!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“