Док је у Србији и даље архивска грађа у тајним просторијама БИА, нарочито она о партизанској револуцији и злочинима почињеним од лета 1944. године, дотле је у Хрватској готово све доступно. Захваљујући том отварању, оно мало загрижених Хрвата лако се одрекло убеђења о чистоћи комунистичке борбе. Најбоља илустрација претходне тврдње је доступна архива Зигфрида Кашеа, опуномоћеника Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, у којој има довољно доказа о сарадњи нациста и усташа с једне и хрватских партизана с друге стране, нарочито о контактима Јосипа Броза и поменутог Кашеа
Уклањање статуе Јосипа Броза Тита са Трга партизана у Ужицу 1991. (Извор: Блиц)
У данима лудила које својим активностима, понашањем и причом иницира Александар Вучић, радикални напредњак по пореклу, у Ужицу је заподенута полемика да ли треба вратити споменик Јосипу Брозу Титу на место одакле је одлуком легитимних градских власти својевремено склоњен. Представници остатака партизанских борачких организација су агилни у својој намери истичући да ће и Вучић бити нови Тито. Уосталом, када је Александар Вулин прогласио Вучића за врховног команданта, то је био сигнал остарелим партизанима и њиховим следбеницима да затраже враћање споменика Брозу надајући се да би том чину могао да присуствује лично Вучић. Тако би у новијој српској заживела максима: И после Тита, Тито!!!
Да се разумемо: и ја сам за споменик Јосипу Брозу Титу. Али не у Ужицу већ на другом месту које ће још многе генерације да памте. Стога ми дозволите мало простора да разјасним свој предлог.
Најпре, сматрам да поједине Ужичане треба разуверити у непристојност залагања за враћање споменика. У том циљу ћу их подсетити у неколико историјских чињеница, а које би могле да их доведу у дилему о сврсисходности правдања учинка Јосипа Броза у новијој историји српског народа. То ћу урадити набрајањем стварних заслуга које је од учинио „нашој браћи“ Хрватима и крвавих трагова у српском народу.
Хрвати се су ослободили Југославије и Југославенства кроз вишедеценијску борбу коју је започео Стјепан Радић, Влах по пореклу, наставио Владимир Владко Мачек, Словенац по пореклу, продужио просипањем српске крви Анте Павелић, Буњевац по пореклу, привео крају Андрија Хебранг, ко зна којег порекла, а окончао Владимир Бакарић, Немац по пореклу. Допринос Јосипа Броза тој борби видео се у наметнутом забораву затирања српског народа у оба светска рата.
Док је у Србији и даље архивска грађа у тајним просторијама БИА, нарочито она о партизанској револуцији и злочинима почињеним од лета 1944. године, дотле је у Хрватској готово све доступно. Захваљујући том отварању, оно мало загрижених Хрвата лако се одрекло убеђења о чистоћи комунистичке борба. Најбоља илустрација претходне тврдње је доступна архива Зигфрида Кашеа, опуномоћеника Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, у којој има довољно доказа о сарадњи нациста и усташа с једне и хрватских партизана с друге стране, нарочито о контактима Јосипа Броза и поменутог Кашеа.
Хрватски партизани нису превише ратовали против усташа и домобрана као што су то радили српски партизани против четника. Да је тај рат међу Србима трајао и даље доказује пример да су припадници Министарства унутрашњих послова и УДБ-е у Србији, под руководством Александра Ранковића и Слободана Пенезића, уживали у хватању и убиству генерала Драгољуба Михаиловића. Наравно, са дозволом добијеном од Броза који је тражио само Чичину главу!
Тих година, Бакарић је на нарочит начин заштитио Павелића не само од подизања оптужнице већ и слања људи посебног кова у Јужну Америку да потраже „вођу од Хрвата“. Бакарићеви наследници донели су усташког министра Андрију Артуковића, наводно му судили, и сахранили на Мирогоју, додуше гроб му још увек није јаван али је питање дана када ће Хрвати на њега доносити цвеће!
Наследници Александра Ранковића и Слободана Пенезића још увек ћуте о кончини и гробу Драже Михаиловића.
У поменутој архиви у Загребу, коју је, после сецесије Хрватске, предао Секретаријат за унутрашње послове, према тврдњама извесних хрватских историчара, налази се и документација Драге Јилека, високог усташког дужносника, и део докумената који су 1946. године пронађени код блаженика надбискупа Алојзија Степинца. У тој гомили важне историјске грађе налази се и службена белешка Усташке надзорне службе из јула 1942. године о боравку Јосипа Броза на Пантовшчаку, елитном делу Загреба, у коме се налазила и вила у којој је живео поглавник Павелић!
Званична историографија тврди да су се Јосип Броз и Драгољуб Михаиловић први пут сусрели у јесен 1941. године. Тачно је да су се састали али не и први пут. Наиме, у аустроугарским дивизијама које су у лето 1914. напале Србију, у 25. загребачкој пуковнији био је као војник и Јосип Броз. Његова јединица била је десеткована у борби код Крупња вођеним између 15. и 17. августа против одреда под командом четничког војводе и мајора Војина Танкосића. А Танкосићева јединица била је у саставу Прекобројног пука Дринске дивизије. Један од пуковских подофицира био је потпоручник Драгољуб Михаиловић!
Будућим историчарима остаје у аманет трагање за тачним одговором на питање на ком су се месту „сусрели“ Михаиловић и Броз. А на том месту требало би поставити споменик Брозу. У прилог овог предлога иде и чињеница да су припадници немачке војске после заузећа Београда 1915. године, у Топчидеру подигли споменик храбрим српским јунацима одбране српске престонице. Стога: Брозов споменик треба поставити на Церу! За наук будућим српским нараштајима да не примају странца за господара!!! Али, и за наук Ужичанима да треба на главни трг вратити споменик Јосипу Брозу Титу!!!
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Разномислије
Ужички огранак СУБНОР-а је доставио 4.477 потписа Ужичана који траже враћање споменика. Симптоматично је то што се иницијатива појавила некако у исто време када су у јами на брду Церово, недалеко од магистралног пута Ужице-Златибор, пронађени посмртни остаци и лични предмети жртава комуњарско-усташких чистки из 1944.године у ужичком крају. Хоће ли потписницима петиције за враћање споменика бити непријатно ако се обнародују имена комуњарских џелата с’краја рата?!
Аутор овог конфузног и тенденциозног чланка је навео више чињеница које захтевају доказе и аргументе. Нарочито :
-О контактима Броза и Кашеа (када, где, како)
-Да је Бакарић заштитио Павелића од подизања оптужнице (када и како)
-Да су Хрвати довели у земљу Андрију Артуковића ( ? ? ? )
-Навести службену белешку усташке надзорне службе из јула 1942. године о боравку Јосипа Броза у Загребу у близини виле Анте Павелића (да ли су се срели)
-Да су се Драгослав Михаиловић и Јосип Броз срели на Цару током битке код Крупња (када и како).
Аутор каже : “Да се разумемо: и ја сам за споменик Јосипу Брозу Титу. Али не у Ужицу већ на другом месту које ће још многе генерације памтити.”
Ако сам добро разумео аутора, он је за нови споменик Брозу на Церу али и за враћање Брозовог споменика на главни трг Ужица.
Сусрет на Церу био је тако узбудљив, обострано испуњен снажним емоцијама, да је изостало састављање службене белешке са својеручним потписом обеју страна учесница.
Стога, због објективних околности, детаљније информације о њиховом сусрету нису доступне. Но, без обзира да ли је Чича кроз цвикере могао да да баци поглед на момка у плавој униформи суштина изреченог је врло јасна – Јосип Броз, који тада још није био Тито, учествовао је у кажњеничкој кампањи против Србије 1914. године.
Није дезертирао, као што су то урадили неки (не тако многобројни како се обични приказује) и доцније је нерадо говорио о тим догађајима (и то само о тим и збивањима у Москви крајем 30-их година; о томе сведочи директор Радио Београда који је са Брозом направио значајан телевизијски интервју).
Србији не треба споменик Брозу нигде али је нужан споменик титоизму, као предуслову нашег менталног и сваког другог сужањства.
@Деда Ђоле претерује са иронијом када каже да се – по њему, аутор текста у ствари залаже за споменик ЈБТ-у, али је у праву када текст назива конфузним, мада је тенденциозност тог текста сасвим у реду: одлучно против покушаја (ре)глорификације ТИТА (ЈБТ-а). У том сукобу конфузности, и исправној тенденциозности и лежи главни проблем Стефановићевог текста, и зато сваком критичком читаоцу та конфузност на жалост поништава главну идеју текста. То је и нерешив проблем многих српских патриотских аутора. Нису криви, јер – током школовања и одрастања деце у српском друштву, у школи се уопште не негује документована анализа (историјских) чињеница, сучељавање аргумената, презентација сопствених ставова и њихова одбрана познатим чињеницама у цивилизованој полемици. Зато није ни чудо да Стефановић у свом оправданом – али претераном жару презентује прави галиматијас чињеница и “чињеница“. А то може да иде само на руку његовим противницима – па сам принуђен да поновим неке @Деда Ђолетове оправдане примедбе и питања:
“….-О контактима Броза и Кашеа (када, где, како)
-Навести службену белешку усташке надзорне службе из јула 1942. године о боравку Јосипа Броза у Загребу у близини виле Анте Павелића (да ли су се срели)….“
Како се неко уопште усуђује да – без навођења јавно доступних документарних извора – такве крупне тврдње износи?
Сада – о сусрету ЈБТ-а и “Чича Драже“ у одговору @Милоша, који каже: “…Јосип Броз, који тада још није био Тито, учествовао је у кажњеничкој кампањи против Србије 1914. године…“: @Милоше, то није била КАЖЊЕНИЧКА кампања, јер је нису спроводили кажњеници, него ратна операција регуларних трупа Аустроугарске у оквиру објављеног рата против Србије, а могло би се, можда фигуративно, говорити само о КАЗНЕНОЈ кампањи. Стефановић, са своје стране, износи о српској јединици у тој бици: “Један од пуковских подофицира био је потпоручник Драгољуб Михаиловић!“. Како се о официру (потпоручнику) у истој реченици може говорити као о подофициру? Уосталом – нерешиво питање остаје: да ли је поменути Јосип Броз уопште иста личност као каснији ЈБТ? Јер – постоје оправдане сумње да је Јосип Броз само један од многобројних алиаса комунистичког монструма (извин`те @ Деда Ђоле што Вам вређам идола)- касније познатог под именом ЈБТ-а.
Јосип Броз је неприкосновено владао 35 година. Његова владавина је оставила дубок и трајан траг који рушење његових споменика неће избрисати. Брозов боравак у Ужицу у јесен 1941 год, је врло добро описао Љубомир Симовић у роману-хроници УЖИЦЕ У ВРАНАМА.
Споменици су симболи који нас подсећају на значајне људе и догађаје из прошлости. Њихово рушење је скоро увек варварски чин.
Кад моји унуци, пролазећи поред Брозовог споменика упитају : Ко је овај ? добиће вероватно најразличитије одговоре ситуиране између две крајности. На пр :
-Броз је био комуниста, члан совјетског НКВД, србомрзац, диктатор који је побио масу невиних људи, увео једнопартијски режим, укинуо приватну својину, смислио републике и атономне покрајине, муслиманску националност, окружен ласкавцима . . .
-Броз је био револуционар који нам је донео мир, индустријализацију и економски процват, радничко самоуправљање, међународно признање и поштовање, пуну запосленост, бесплатно здравство и школовање . . .
Надам се да ће моји унуци сами долазити до истине путујући између ових крајности, између супротстављених ставова, кроз разномислије. Тај пут ће од њих направити зреле и одговорне грађане (1).
(1) уместо једноумних људи који не знају да ли треба да гласају и за кога треба да гласају
@Деда Ђоле каже, између осталог: “…Споменици су симболи који нас подсећају на значајне људе и догађаје из прошлости. Њихово рушење је скоро увек варварски чин…“ . У нормалној средини и у принципу бих се сложио, осим за споменике из кјомунистичког периода. Зашто? Па, најмање би се могло казати зато што су комунисти били бандити – варвари који су насилно и уз огромно крвопролиће освојили власт, одржавали га терором током бар првих 20 година и порушили споменике претходног периода: ту мислим на првом месту на споменике српским краљевима Петру I и Александру I и не само њима, променили називе низа топонима, низа улица по насељима, фалсификовали историју и направили још и читав циркус – јер, нпр. како је који од ЈБТ-ових сикофаната губио положаје, укидали су и њихова имена са улица и насељених места (Ранковић, Ђилас и остала гамад). Према томе – уклањање комунистичких споменика, топонима итд. је био само покушај чишћења- оздрављења, повратка на нормалу. Наравно – то ни изблиза није довољно да избрише сву немерљиву штету коју су комунисти нанели – али – макар се покушало…. А, што се разномислија и унука тиче – још увек све врви од комунистичких обожавалаца и њихов отров је довољан за @Деда Ђолетове унуке да добијају инспирацију…
Прича се понавља,три Србина,једна тема а пет различитих мишљења.Али само нешто кратко за Деда Ђолета.Моја примедба је истина,за Брозове диктатуре није баш све за похвалу што Д.Ђоле изрече.Није тачно да је била потпуна запосленост,није тачно да је било безплатно здравство а ни школовање није било за џабе,за неподобне безплатно је једино била карта у једном правцу за Голи Оток,Митровицу,Зеницу ,Лепоглаву и тд.Истина је то да нам је једног дана порезник уз пратњу наоружаног милиционера дошао у двориште да наплати порез,тј.одвели су нам једину краву из штале,само зато што нисмо били у могућности да платимо порез.Приера имам још доста ,али неки други пут.