Документи са којих је скинута ознака поверљивости показују да су безбедносне гаранције да неће бити ширења НАТО совјетском лидеру Михаилу Горбачову давали готово сви истакнути западни политичари – Бејкер, Буш, Геншер, Кол, Гејтс, Митеран, Тачерова, Хард, Мејџор и Ворнер. Панел за словенске студије обрадио је питање „Ко је шта и коме обећао у вези са ширењем НАТО?“

Долазак на Вашингтонски самит 31. маја 1990. године; церемонија на високом нивоу на травњаку Беле куће где се формално поздрављају Михаил Горбачов и Џорџ Буш (Фото: Председничка библиотека Џорџа Х. В. Буша, P13298-18)

(National Security Archive, 12.12.2017) 

Пишу: Светлана Савранскаја и Том Блентон

Вашингтон, САД, 12. децембар 2017. – Познато уверавање америчког државног секретара Џејмса Бејкера „ни један инч према истоку“ у вези са ширењем НАТО током његовог састанка са совјетским лидером Михаилом Горбачовом 9. фебруара 1990. године био је само један у низу гаранција о совјетској безбедности које су давали западни лидери Горбачову и другим совјетским званичницима током процеса немачког уједињавања 1990. године па и добрим делом 1991. – указују америчка, совјетска, немачка, британска и француска документа објављена на сајту Националног безбедносног архива Универзитета Џорџ Вашингтон.

Документа показују да је више националних лидера разматрало и одбацило чланство у НАТО средњоевропских и источноевропских држава од почетка 1990. године, па кроз 1991. годину, те како разговори о НАТО у контексту немачког уједињења нису били уско усредсређени на статус источнонемачке територије и да су совјетске и руске жалбе о томе да су изиграни у вези са ширењем НАТО засноване на савременим писаним меморандумима и телефонским разговорима на највишем нивоу.

Документа оснажују наводе бившег директора ЦИА Роберта Гејтса који је критиковао „наставак ширења НАТО ка Истоку (током 90–их година), иако су Горбачов и други уверавани како се то неће десити“.[1] Кључна фраза, поткрепљена документима, била је „наведени да поверују“.

Михаил Горбачов расправља о немачком уједињењу са Хансом Дитрихом Геншером и Хелмутом Колом у Русији, 15. јул 1990. (Фото: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

Председник Џорџ Буш је уверавао Горбачова током самита на Малти децембра 1989. године да Сједињене Државе неће искористити прилику („Нећу скочити на Берлински зид“) у вези са револуцијама које су избиле у Источној Европи како би нашкодиле совјетским интересима; али ни Буш ни Горбачов у том тренутку (а с тим у вези ни западнонемачки канцелар Хелмут Кол) нису очекивали тако брз колапс Источне Немачке или брзо немачко уједињење.[2]

Прва уверавања западних лидера о НАТО почела су 31. јануара 1990. године, када је западнонемачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер отпочео лицитирање на важном говору у баварском граду Туцингу (Tutzing) о немачком уједињењу. Америчка амбасада у Бону (документ један)[3] је известила да је Геншер нагласио како „промене у Источној Европи и процес немачког уједињења не смеју да воде ‘погоршању совјетских безбедносних интереса’. Стога, НАТО треба да искључи могућност ‘ширења своје територије ка Истоку, односно приближавање совјетским границама’“ Бонска депеша такође бележи Геншеров предлог да се источнонемачка територија искључи из војних структура НАТО чак иако је уједињена у Немачку која је чланица Северноатлантског савеза.[4]

Идеја о специјалном статусу за територију Демократске републике Немачке је кодификована у коначном споразуму о немачком уједињењу потписаном 12. септембра 1990. године,  који су потписала „два плус четири“ министра спољних послова (видети документ број 25). Друга споменута идеја о „приближавању совјетским границама“ није забележена ни у једном споразуму већ у низу записника разговора између совјетских и високопозиционираних западних саговорника (Геншер, Кол, Бејкер, Гејтс, Буш, Митеран, Тачер, Мејџор, Вернер и други), током којих су нуђена уверавања кроз целу 1990. и дубоко у 1991. годину о заштити совјетских безбедносних интереса и укључивању Совјетског Савеза у нове европске безбедносне структуре. Та два проблема била су повезана али нису била идентична. Потоње анализе су некада мешале ова два питања и заговарале гледиште да ови разговори нису подразумевали целу Европу. Објављени документи јасно показују да се мислило на читав европски континент.

Страница из бележака Степанов-Мамаладзе из 12. фебруара 1990. која одражавају Бејкерова уверавања Шевернадзеу током конференције у Отави о отвореном небу: ”Ако У(једињена) Н(емачка) остане у НАТО ми ћемо се побринути да не дође до ширења његове јурисдикције на Исток.”

„Формула из Туцинга“ веома брзо је постала средишња тачка разгранате и важне дипломатске расправе која се одиграла наредних десет дана 1990. године. То је довело до кључног састанка Кола и Горбачова у Москви 10. фебруара, на коме је западнонемачки лидер добио начелну совјетску сагласност да се Немачка уједини и да буде у оквиру НАТО, све док се НАТО не шири ка Истоку. Совјетима је требало доста времена да утичу на домаће јавно мњење (и договоре финансијску помоћ Западне Немачке) пре формалног потписивања договора септембра 1990.

Разговори пре Коловог уверавања и гаранција обухватили су експлицитну дискусију о ширењу НАТО, средњоевропске и источноевропске државе и како убедити Совјете да прихвате уједињење. На пример, 6. фебруара 1990, када се Геншер срео са британским министром спољних послова Дагласом Хардом, британски записи показују да је Геншер рекао: „Руси морају да имају неке гаранције да пољска влада неће, ако једног дана напусти Варшавски пакт, већ следећег дана постати чланица НАТО“ (видети документ два).

Пошто се упознао са Геншеровим ставом о овим питањима, Бејкер је поновио Геншерове формулације на састанку са секретаром за спољне послове Едуардом Шеварнадзеом 9. фебруара 1990. (видети документ 4) и што је још важније, лице у лице са Горбачовом.

Не једном већ три пута Бејкер је искушао формулу „ниједан инч према Истоку“ на састанку са Горбачовом 9. фебруара 1990. Он се сложио са Горбачовљевом изјавом коју је овај дао као одговор на уверавања како је „ширење НАТО неприхватљиво“. Бејкер је уверавао Горбачова да „ни он ни Председник не намеравају да се једнострано окористе о процесе који се одигравају“ и да Американци разумеју „да није само за Совјетски Савез већ и за друге европске државе важно да добију гаранције да се – уколико Сједињене Државе задрже своје присуство у Немачкој у оквирима НАТО –  војна надлежност присуства НАТО неће нити један инч проширити према Истоку“ (видети документ шест).

Након тога, Бејкер је писао Хелмуту Колу, који је требало да се наредног дана сусретне са совјетским лидером, користећи сличне изразе. Бејкер је известио: „Онда сам му [Горбачову] поставио следеће питање – да ли сте склонији да видите уједињену Немачку изван НАТО, независну и без америчких снага или више желите уједињену Немачку која је укључена у НАТО, уз гаранције да се јурисдикција НАТО неће померити ниједан инч источно од садашњих позиција? Он ми је одговорио да је совјетско вођство пажљиво размотрило све сличне могућности […] Потом је додао ‘Свакако, било какво проширење зоне НАТО је неприхватљиво’.“ Бејкер је додао у заградама, како би Колу ствари биле јасније, „Као последица тога, НАТО у својој садашњој зони може бити прихватљив.“

Едуард Шеварнадзе (десно) поздравља Ханса Дитриха Геншера (лево) и Хелмута Кола (у средини) пошто су приспели у Моксву 10. фебруара 1990. како би разговарали о немачком уједињењу. (Фото: AP Photo / Victor Yurchenko)

Добро информисан од америчког државног секретара, западнонемачки канцелар је разумео кључне совјетске црвене линије, и уверавао је Горбачова 10. фебруара 1990. како „верује да НАТО не треба да шири сферу својих активности“ (видети документ девет). После овог састанка, Кол је тешко могао да суздржи своје узбуђење због Горбачовљевог начелног пристанка на Немачко уједињење и да, пошто су по Хелсиншким формулама државе саме могле да изаберу савезе,  Немачка може да одабере да буде чланица НАТО. Кол је у својим мемоарима описао да је читаве ноћи тумарао Москвом – али је и даље разумео да постоји цена коју је потребно платити.

Сви министри спољних послова западних држава били су углавном сагласни са Геншером, Колом и Бејкером. Следећи је дошао британски министар спољних послова, Даглас Хард, 11. априла 1990. У том тренутку, грађани су у Источној Немачкој надмоћном већином гласали за увођење дојчмарке (немачке марке) и брзо уједињење. На изборима одржаним 18. марта Кол је, на изненађење готово свих посматрача, однео убедљиву победу. Колове анализе (које је прве пренео Бушу 3. децембра 1989. године) да колапс Источне Немачке отвара све могућности, да он мора да жури како би стао на чело колоне, да му је потребна америчка подршка, да уједињење може да се деси брже него што било ко мисли да је могуће – све су се показале као исправне. До монетарне уније је могло да се стигне већ у јулу а гаранције о безбедности су наставиле да пристижу. Хард је подупро Бејкер–Геншер–Колову поруку на свом састанку са Горбачовим у Москви 11. априла 1990. Том приликом је рекао да Британија јасно „признаје значај да се не чини ништа науштрб совјетских интереса и достојанства“ (видети документ 15).

Бејкеров разговор са Шевернадзеом 4. маја 1990, који је Бејкер описао у сопственом извештају председнику Бушу, најречитије описује шта су западни лидери говорили Горбачову у том тренутку: „Ја сам се користио вашим говором и нашим признавањем потребе да прилагодимо НАТО, политички и војно, и да развијамо Комисију за безбедност и сарадњу у Европи како бисмо учврстили Шеварнадзеа у уверењу како из овог процеса неће проистећи победници и губитници. Уместо тога, он ће створити нову легитимну европску структуру – ону која би била инклузивна, а не ексклузивна“ (видети документ 17).

Бајкер је то поновио Горбачову, непосредно у Москви 18. маја 1990, када је Горбачову предочио и својих „девет тачака“ које укључују трансформацију НАТО, снажење европских структура, очување Немачке као ненуклеарне силе и поштовање совјетских безбедносних интереса. Бејкер је отпочео своје излагање: „Пре него што кажем неколико речи о немачком питању, желим да нагласим да наше политике нису усмерене ка томе да одвоје Источну Европу од Совјетског Савеза. Ми смо заступали ту политику раније. Али данас ми смо заинтересовани да градимо стабилну Европу, и да то учинимо заједно са вама“ (видети документ 18).

Француски лидер Франсоа Митеран није био усаглашених ставова са Американцима. Напротив, из његових речи Горбачову у Москви 25. маја 1990. може се видети да је он „лично склон постепеном раздруживању бојних блокова“; али је потом Митеран наставио серију безбедносних уверавања рекавши да Запад мора „да створи безбедне услове за вас, као и европску безбедност у целини.“ (видети документ 19). Митеран је сместа писао Бушу у „драги Жорж“ писму о свом разговору са совјетским лидером, да „ми сигурно не треба да одбијемо да утаначимо онакве гаранције које он има право да очекује у вези са безбедношћу његове земље“ (видети документ 20).

На Вашингтонском самиту 31. маја 1990. Буш је изнео уверавања Горбачову да Немачка као део НАТО никада неће бити усмерена против Совјетског Савеза: „Верујте ми, ми не усмеравамо Немачку пут уједињења, и нисмо ми који одређују темпо овог процеса. И наравно, ми не намеравамо, чак ни у нашим мислима, да нашкодимо Совјетском Савезу ни на који начин. То је разлог зашто када говоримо у корист немачког уједињења у оквиру НАТО ми не занемарујемо шири контекст Комисије за европску безбедност и сарадњу, и узимамо у обзир традиционалне економске везе између две немачке државе. Такав модел, по нашем мишљењу,  сагласан је и са совјетским интересима“ (видети документ 21).

Од десна ка лево: министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер (СРН), министар председавајући Лотар де Мазијер (ДРН), министар спољних послова Ролан Дима (Француска), Едуард Шеварнадзе (СССР), Даглас Хард (Велика Британија) и Џејмс Бејкер (САД) потписују такозвани Два плус четири договор (Споразум о коначном усаглашавању у вези са Немачком) у Москви, спетембар 1990. (Фото: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

„Гвоздена лејди“ је такође била укључена у ова дешавања, након Вашингтонског самита, на састанку са Горбачовом у Лондону 8. јуна 1990. године. Тачерова је предвидела потезе које ће Американци (уз њену подршку) предузети почетком јула на конференцији НАТО, како би подупрли Горбачова уверавањима о преображају НАТО ка више политичком, а мање војном и претећем савезу. Она је рекла Горбачову: „Ми морамо да нађемо начин да уверимо Совјетски Савет да ће његова безбедност бити осигурана… Комисија за европску безбедност и сарадњу може да буде оквир за све ово, а може и да послужи као форум који ће укључити Совјетски Савез у најширу дискусију о будућности Европе“ (видети документ 22).

Лондонска декларација, коју је издао НАТО 5. јула 1990. године, имала је позитиван ефекат на промишљања будућих одлука у Москви, према већини извора, пошто је дала Горбачову значајно средство да се супротстави тврдолинијашима на партијском Конгресу који се у том тренутку одржавао. Неке верзије ових дешавања наводе да је једна копија била унапред обезбеђена  Шевернадзеовим помоћницима, док је према другим верзијама стигло само обавештење које је омогућило овим помоћницима да прибаве копију агенцијских вести и припреме совјетски позитиван став о овом документу пре него што га војска или тврдолинијаши не прогласе пропагандом.

Када је Кол у Москви 15. јула 1990. рекао Горбачову да, док раде на коначном договору о немачком уједињењу, „ми знамо шта чека НАТО у будућности, а мислим да сада и ви то знате“ – он је указивао на Лондонску декларацију НАТО (видети документ 23).

У телефонском позиву Горбачову 17. јула, Буш је хтео да оснажи успех постигнут на састанку Кол–Горбачов и поруку коју је представљала Лондонска декларација. Буш је објаснио: „Оно што смо покушали да урадимо јесте да узмемо у обзир вашу забринутост предочену мени и другима, и то смо учинили на следећи начин: нашом заједничком декларацијом о ненападању; нашим позивом вама да се придружите НАТО; нашим договором да отворимо НАТО за редовне дипломатске контакте са вашом владом и владама источноевропских држава; нашом понудом да дамо гаранције о будућој величини оружаних снага уједињене Немачке – питање о коме сте, колико знам, разговарали са Хелмутом Колом. Ми такође суштински мењамо наш војни приступ конвенционалним и нуклеарним снагама. Ми смо саопштили идеју о проширеној, снажнијој Комисији за европску безбедност и сарадњу са новим институцијама у којима Совјетски Савет може да учествује и да буде део нове Европе“ (видети документ 24).

Радни састанак у Кемп Дејвиду на трему; у правцу казаљке на сату на слици су преводила Петер Афанасенко, Бејкер, Буш, потпредседник Ден Кајл (једини са краватом), Сковкрофт, Шевернадзе, Горбачов и Акромејев, 2. јун 1990. (Фото: George H.W. Bush Presidential Library, P13412-08)

Документи показују да се Горбачов сагласио са немачким уједињењем и чланством у НАТО под утицајем серије гаранција, и на основу своје сопствене процене да будућност Совјетског Савеза зависи од његове интеграције у Европу, у чему ће Немачка бити одлучујући фактор. Он и већина његових савезника веровали су да је нека верзија заједничког европског дома могућа и да ће се развити паралелно са трансформацијом НАТО како би водила укљученијем и интегрисанијем европском простору, тако да би послехладноратовски поредак могао да узме у обзир совјетске безбедносне интересе. Савезништво са Немачком не би само дорпинело превазилажењу Хладног рата већ и окретању наглавачке наслеђа Великог отаџбинског рата.

Но, унутар америчке владе, настављена је другачија расправа, расправа о односима између НАТО и Источне Европе. Мишљења су се разилазила али је предлог Министарства одбране од 25. октобра 1990. био да се оставе „одшкринута врата“ за чланство источноевропских држава у НАТО (видети документ 27). Гледиште Стејт департмента било је да ширење НАТО није на дневном реду, зато што није у интересу Сједињених Држава да организују „антисовјетску коалицију“ која се протеже до совјетских граница – ако ни због чега другог а оно зато што би то могло да преокрене позитивне трендове у Совјетском Савезу (видети документ 26). Бушова администрација је прихватила потоње гледиште. И то је оно што су Совјети чули.

Све до марта 1991. године, према дневнику британског амбасадора у Москви, британски премијер Џон Мејџор је лично уверавао Горбачова: „Ми ни не разговарамо о снажењу НАТО.“ Након тога, када је совјетски министар одбране маршал Дмитри Јазов питао Мејџора о заинтересованости источноевропских лидера за чланство у НАТО, британски лидер је одговорио: „Ништа слично се неће десити“ (документ 28).

Када су руски делегати Врховног совјета Русије[5] допутовали у Брисел како би обишли седиште НАТО и како би се састали са главним секретаром НАТО Манфредом Вернером јула 1991. године, Вернер је рекао Русима како „нећемо дозволити […] изолацију Совјетског Савеза из европске заједнице.“ Према руском меморандуму са овог разговора, „Вернер је изложио да су и он и Савет НАТО против ширења Савеза (13 од 16 чланица НАТО подржава ово гледиште)“ (видети документ 30).

Тако да је Горбачов ишао ка крају Совјетског Савеза уверен да Запад не прети његовој безбедности и да неће бити ширења НАТО. Међутим, раздруживање Совјетског Савеза су извели Руси (Борис Јељцин и његов водећи савезник Генадиј Бурбулис) у сагласју са некадашњим партијским лидерима совјетских република, посебно Украјином, децембра 1991. године. До тада је Хладни рат већ био окончан. Американци су покушали да одрже Совјетски Савез на окупу (видети Бушов говор „Кијевска шницла“ који је одржао јула 1991. у Кијеву[6]). Ширење НАТО још је било у будућности када су се ови спорови поново разбуктали, и када су нове гаранције дате руском лидеру Борису Јељцину.

Сакупили смо ова документа за панел дискусију одржану 10. новембра 2017. на годишњој конференцији Удружења за словенске, источноевропске и евроазијске студије (енглеска скраћеница ASEEES) под насловом „Ко је и шта обећавао коме у вези са ширењем НАТО?“ (“Who Promised What to Whom on NATO Expansion?”)

На панелу су учествовали:

* Марк Крамер из Дејвисовог центра на Харварду, уредник Journal of Cold War Studies који је у чланку у Вошингтон кватерлију из 2009. године заступао став како је „обећање без повећања НАТО“ „мит“.[7]

* Џошуа Р. Итковиц Шифрисон са Бушове школе Тексам А&М универзитета, који је у чланку из 2016. у часопису International Security аргументовао у прилог тези да су Сједињене Државе 1990. играле двоструку игру, наводећи Горбачова да поверује како ће НАТО бити подређена структура у новој европској безбедносној структури, док су деловале да осигурају хегемонију у Европи и одржавање НАТО.[8]

* Џејмс Голдгајгер са Америчког универзитета, који је написао референтну књигу о Клинтоновој одлуци за ширење НАТО Not Whether But When (Не да ли већ када) и који је описао заводљиве америчке гаранције руском лидеру Борису Јељцину у чланку из 2016. објављеном на сајту War On The Rocks[9].

* Светлана Савранскаја и Том Блентон из Националног безбедносног архива (National Security Archive). У њиховој најновијој књизи The Last Superpower Summits: Gorbachev, Reagan, and Bush: Conversations That Ended the Cold War (CEU Press, 2016) анализирани су и објављени транскрипти и друга документа са свих самита између Горбачова и америчких председника укључујући и десетине гаранција о заштити совјетских безбедносних интереса.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

[1] Robert Gates, University of Virginia, Miller Center Oral History, George H.W. Bush Presidency, July 24, 2000, p. 101.

[2] Видети поглавље 6, “The Malta Summit 1989,” in Svetlana Savranskaya and Thomas Blanton, The Last Superpower Summits (CEU Press, 2016), pp. 481-569. The comment about the Wall is on p. 538.

[3] Прим. СС: Сви везе на документе воде ка текстовима на енглеском језику.

[4] За позадину, контекст и последица говора у Туцингу видети:  Frank Elbe, „The Diplomatic Path to Germany Unity“, Bulletin of the German Historical Institute 46 (Spring 2010), стране 33-46. Франк Елбе је био шеф Геншеровог кабинета у то време.

[5] Прим. ММ: Врховни совјет Руске Федерације (руски Верховный Совет Российской Федерации) је било врховно управно тело Руске совјетске републике између 1938. и 1990. године. У периоду између 1990. и 1993. ово је био стални парламент, изабран од Конгреса народних депутата Руске Федерације.

[6] Прим. ММ: Амерички председник одржао је овај говор 1. августа 1991. године (у изворном чланку стоји погрешно да је реч о јулу), неколико месеци пре Децембарског референдума на коме су Украјинци гласали за иступање из СССР-а. У овом говору Буш је упозоравао Украјинце да се клоне „самоубилачког национализма“. Говор је писала Кондолиза Рајс, која је тада била задужена за совјетске и источноевропске послове. Она је касније постала државни секретар у администрацији Џорџа Буша Млађег. Негативно су га оценили украјински националисти и амерички конзервативци. Конзервативни коментатор Њујорк тајмса Вилијам Сафир погрдно га је назвао „кијевском шницлом“, протестујући због онога што је – по њему – била веома погрешна процена.

[7] Mark Kramer, “The Myth of a No-NATO-Enlargement Pledge to Russia,” The Washington Quarterly, April 2009, pp. 39-61.

[8] Joshua R. Itkowitz Shifrinson, “Deal or No Deal? The End of the Cold War and the U.S. Offer to Limit NATO Expansion,” International Security, Spring 2016, Vol. 40, No. 4, pp. 7-44.

[9] James Goldgeier, Not Whether But When: The U.S. Decision to Enlarge NATO (Brookings Institution Press, 1999); и James Goldgeier, “Promises Made, Promises Broken? What Yeltsin was told about NATO in 1993 and why it matters,” War On The Rocks, July 12, 2016.

Categories: Посрбљено

Tags: Историја Европе, Милош Милојевић, Михаил Горбачов, НАТО, НАТО и Русија, САД, Совјетски Савез, Хладни рат, дипломатија