Не сме се губити из вида да је генерал Милан Ђ. Недић све време био на челу домаће управе која практично није имала никакве реалне атрибуте власти. Будући свестан велике ограничености маневарског простора и крајње неизвесног исхода свог ангажмана, усмерио је главне напоре у правцу стварања подношљивијег режима окупације и услова живота за цивилно становништво у Србији под немачком војном управом, пружања уточишта избеглицама из других делова окупиране земље и енергичног спречавања победе комуниста у наметнутом грађанском рату

Милан Недић (Фото: Википедија)

 (i)        Опште је позната чињеница да велики расколи који су на идеолошко-политичком плану настали у српском друштву током Другог светског рата и даље у извесној мери опстају и после више од седам деценија трајања. У том погледу, евидентно је да су мишљења још увек оштро подељена о историјској улози генерала Милана Ђ. Недића који је, од 29. августа 1941. до 4. октобра 1944. године, био на челу колаборационе домаће управе, одн. Владе народног спаса, у Србији под немачком војном управом.

Поделама по овом питању свакако су допринели наши историчари са својим међусобно непомирљивим идеолошким ставовима и, сходно томе, различитим тумачењима релевантних извора. Протагонисти историјске науке у тзв. социјалистичкој Југославији пола века су упорно истрајавали на стварању једне крајње поједностављене, пропагандистичке представе о збивањима и актерима тих збивања током Другог светског рата на територији Краљевине Југославије. Сходно томе, практично свим противницима партизанског покрета, па тако и учесницима домаће управе у окупираној Србији, лепили су етикету издајства називајући их квислинзима и народним непријатељима, инсистирајући да се њихова функција искључиво огледала у, наводно, злочиначко-слугерантској трансмисији окупационе власти. Истовремено, историографија политичке емиграције била је посвећена апологији улоге учесника домаће управе истицањем, како то они закључују, њихових великих заслуга на плану заштите виталних интереса српског народа под немачком окупацијом. Историјска наука у Србији почела је полако да се помера у правцу научне објективности тек током деведесетих година прошлог века да би почетком двехиљадитих један број историчара млађе генерације, након отварања нових историјских извора углавном из архивског фонда БИА, коначно почео да ради на обликовању једне фактографски знатно утемељеније слике по овом питању. Индикативно је да се у последње време јављају таква тумачења која по својој форми и садржају неодољиво подсећају на добро познату реторику стаљинистичко-титоистичког агитпропа, али не толико међу посленицима историјске струке колико од стране представника одређених друштвено-политичких структура у Србији. Неки од њих никада нису ни престајали да баштине титоизам, док неки свој помодарски (fancy) „авангардизам“ исцрпљују салонском романтизацијом духа „Титове Југославије“.

(ii)       Када се помиње појам колаборација као синоним за феномен сарадње са окупатором, требало би најпре рећи да се може разликовати више категорија такве сарадње из којих се изводи различити степен, а у неким случајевима и потпуно одсуство, кривичне одговорности за починиоце:

1) Највиши ниво колаборације, који повлачи за собом и највиши степен одговорности, огледао би се у прихватању, активном промовисању и подржавању идеологије и циљева агресора од стране неких личности или структура једне земље, како пре почетка тако и у тренутку агресије на ту земљу. Овакав вид колаборације могуће је препознати у лику и делу Видкуна Квислинга (Vidkun Abraham Lauritz Jonssøn Quisling),[1] чије је име постало синоним издајства и сарадње са непријатељем широм света, не само у Норвешкој. Интересантно је да је изведеницу „квислинг“ међу првима применио потпредседник Југословенске владе у избеглиштву др Јурај Крњевић у односу на усташки режим у НДХ. У својој изјави специјалном дописнику Њујорк Тајмса на Средњем истоку 9. маја 1941. навео је да су Немци и Италијани извршили поделу хрватске територије „и поред обећања датих квислинзима да ће задржати територију у целини“.[2]

2) Нешто другачији вид колаборације подразумевао би прихватање идеологије и циљева окупатора те њихово активно спровођење на штету своје државе и њених грађана од стране неких личности или структура једне земље, али након њене окупације. И овде се ради о високом степену кривичне одговорности за починиоце.

3) Сарадња са окупатором која подразумева посредовање и учешће у извршавању налога окупационих власти како би се с друге стране издејствовао блажи вид окупације и остварили подношљивији услови за живот домаће популације представља знатно нижи ниво колаборације, који би требало да повлачи и пропорционално нижи степен кривичне одговорности.

4) Најблажи вид колаборације би се могао препознати у улози државних службеника које окупација затекне на дужности и који онда, као учесници домаће управе, настављају да обављају своју дужност у интересу становништва, јавног реда и мира (чиновници министарстава, судије, полицајци, саобраћајци, ватрогасци, цариници и сл.). Преовлађује став да за овај ниво сарадње са окупатором не би уопште требало да буде икакве кривичне одговорности.

Питање односа између окупационих власти и популације под окупацијом било је, када је реч о периоду Другог светског рата, углавном регулисано Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. Четврта хашка конвенција из 1907, установила је право за окупирано становништво да и даље живи по властитим законима, као и да задржи властиту администрацију што је свакако морало да подразумева и неки ниво колаборације домаће управе са окупатором.[3]

Судбина Каналских острва (енг. Channel Islands – група острва у каналу Ламанш), која су имала посебан статус „крунског поседа“ британске краљевске куће, али чији су становници ипак били британски држављани, може послужити као пример примене хашких конвенција и као илустрација односа британске круне према својим поданицима који су учествовали у домаћој управи под немачком окупацијом. Наиме, поменути крунски поседи били су под непрекидном окупацијом од јуна 1940. до 9. маја 1945. Од почетка до краја окупације Каналских острва поштоване су смернице у оквиру којих је требало да се спроводи „једна узорна окупација“, а које је још током августа 1940. поставио Амброз Шервил (Ambrose Sherwill) у својству председника тзв. Контролног комитета и као одговорна личност за контакте са немачким окупационим властима. Између осталог, он је казао и следеће: „Нека би ова окупација била узор свету: с једне стране толерантност, учтивост и коректност окупационих и војних власти, а достојанство, учтивост и примерно понашање цивилног становништва, с друге стране. Стриктно се придржавамо наређења и уредби које долазе од немачког команданта и цивилних власти.“[4] Иако је било више инцидената[5] који су реметили ток ове „узорне окупације“, домаћи управници два највећа острва у архипелагу су после рата одликовани титулом племића за, како је то виђено, заслуге и патриотску службу. Укупно 29  острвских функционера, учесника колаборационе домаће управе Каналских острва за време немачке окупације, одликовано је након рата различитим одликовањима Уједињеног Краљевства.

(iii)      Када је у питању улога генерала Милана Ђ. Недића током немачке војне управе у Србији, било би најреалније рећи да би се на њега могла односити онаква врста колаборације која подразумева посредовање и учешће у извршавању налога окупационих власти како би се издејствовао блажи вид окупације и остварили подношљивији услови за живот домаће популације. Главни основ за ову констатацију представља увид у доследност његових настојања да земљу и народ поштеди разарајућих дејстава рата. На то указују садржај његовог реферата као министра војног Њ. В. Кнезу Намеснику и Министарском савету на дан 1. новембра 1940[6],  његова реакција на драматична збивања која су обележила лето, јесен и зиму 1941, као и његови напори да се колико је год могуће нормализује свакодневни живот у земљи под окупацијом.

Недић са младим Србима

Ситуација на општем плану била је више него суморна. Примењујући доктрину муњевитог рата, Хитлерова ратна машинерија већ је дубоко продирала унутар територије Совјетског Савеза. „Црвена армија“ је била у пуном повлачењу на свим фронтовима, а за собом је у немачком заробљеништву остављала на стотине хиљада својих војника и официра као и огромне количине наоружања и осталог ратног материјала. Ромелов „Афрички корпус“ добијао је битку за битком у пустињама северне Африке и у блиској перспективи  угрожавао и сâм рејон Суецког канала. Велика Британија била је скоро сасвим изолована од спољног света чврстом блокадом немачких подморница које су „ловећи у вучјим чопорима“ потапале дневно и на десетине хиљада тона савезничког бродовља. Лондон и други индустријски градови горели су под жестоким налетима Немачког ратног ваздухопловства – водила се велика „битка за Британију“. Истовремено, у континенталној Европи, већ увелико се учвршћивао „Нови поредак“ – Хитлерово „Немачко хиљадугодишње царство“.

Стање у Србији било је катастрофално: Београд у рушевинама, хиљаде жртава бомбардовања, немачка војна окупација, немоћ Комесаријата (прве домаће управе под окупацијом на челу са Миланом Аћимовићем) да се озбиљно ухвати у коштац са проблемима ревитализације структура предратне власти, долазак бујице од преко 100.000 избеглица из осталих крајева раскомадане Краљевине Југославије,[7] више од 300.000 житеља Србије у логорима за ратне заробљенике широм Европе. Поврх свега, пламен народног устанка изазивао је све крвавије репресалије Немаца над цивилним становништвом чиме је, у комбинацији са апокалиптичким збивањима у НДХ, на најдраматичнији начин био доведен у питање и сâм опстанак српског народа.

Недић је свакако увиђао да окупационе власти уопште немају намеру да се баве било каквим решавањем све драматичнијих проблема са којима се суочавало домаће становништво, већ искључиво оним што је било битно за ефикасно функционисање немачке војне машинерије и за остварење коначне победе у рату. То га је навело да закључи да би можда ипак било боље да постоји нека врста домаће цивилне управе која би се хватала у коштац са тим проблемима па макар и била оличена онаквом квазидржавном формом какву ће попримити Влада народног спаса.[8] Свакако да је при том имао у виду и ноторну чињеницу да је део југословенске војне елите (у неславној улози агената геополитичких интереса Велике Британије) врло несмотрено гурнуо земљу у пламен рата, а да су онда готово сви представници пучистичке владе напустили земљу и оставили народ на милост и немилост окупатору.

Генерал Милан Ђ. Недић је ипак крајње невољно и под јаким притиском Немаца (под чијим кућним притвором је био од првих дана окупације) прихватио незахвалан задатак да, изнуђеном сарадњом са немачким окупационим властима, задржи какву-такву Србију на мапи Хитлерове „Нове Европе“, све у нади да ће тако можда ипак бити прилике да се „спаси оно што се спасити може“.[9] То је свакако подразумевало спровођење и оних мера које би имале за циљ енергично сузбијање борбених активности устаника, посебно оних под командом комуниста који су својим нападима на Немце безобзирно излагали целокупно становништво немилосрдним одмаздама окупационих снага. Овакво виђење се у потпуности подударало са настојањима једног значајног дела српске елите, којој је Недић као армијски генерал и бивши министар војни и сâм припадао – да се у Србији направи отклон од све погубнијих дејстава рата и да се тиме омогући становништву да дочека окончање текућег сукоба између светских сила без излагања још већим страдањима. Додатна околност, која уноси димензију личне трагедије у сложеност целе ситуације око ступања генерала Недића на политичко-историјску позорницу окупиране Србије, јесте и чињеница да је 5. јуна 1941. изгубио сина и трудну снаху у великој експлозији муниције у Смедереву.

(iv)      Бруталан третман бивших учесника домаће управе генерала Милана Ђ. Недића од стране носиоца нове комунистичке власти када су, од септембра 1944. до фебруара 1945, хиљаде њих (од ватрогасаца и железничара у униформи до чиновника у министарствима) били физички ликвидирани без суда и осуде, био је својеврстан одговор руководства КПЈ на јасно изражени антикомунизам генерала Недића, који је био и остао главни основ за сатанизацију његове личности у послератној југословенској јавности. Његов антикомунизам био је пре свега идеолошке природе, али је у контексту дневних збивања свакако био додатно испровоциран крајње неодговорним оружаним нападима на немачке снаге које су партизани упорно изводили упркос крвавим репресалијама које је окупатор спроводио над цивилним становништвом. Ситуација је у том погледу додатно заоштрена средином септембра 1941. када је, само петнаестак дана након формирања Недићеве Владе народног спаса, ступила на снагу сасвим јединствена и у окупираној Европи до тада нечувена наредба Врховне команде Вермахта (бр. 888) да ће у Србији за сваког убијеног Немца бити погубљено 100, а за сваког рањеног 50 цивилних талаца. Казнене екпедиције претварале су небројена села Мачве и Подриња у згаришта. На хиљаде житеља села и града је хапшено, стрељано и/или интернирано у Бањичком логору. Велики број њих спроведен је у концентрационе логоре широм окупиране Европе. У Краљеву је средином октобра 1941. извршено масовно стрељање грађана у знак одмазде због устаничке активности у околини града. Побијено је преко 2.000 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Код села Љуљаци, између Крагујевца и Горњег Милановца, нападнут је 16. октобра 1941. немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука, којом приликом је убијено 10 војника, а рањено 26. Мајор Паул Кениг, највиши немачки официр у граду Крагујевцу, одмах је добио наредбу о извршењу одмазде. У муњевито спроведеној акцији која је трајала од 18-20. октобра интернирано је око 2.800 већином мушких житеља Крагујевца и више околних села (Грошница, Горње и Доње Комарице, Белошевац, Корман, Мечковац, Маршић, Ботуње и Илићево). Међу таоцима је било и око 300 крагујевачких средњошколаца са својим професорима, као и петнаесторо дечака од 8 до 11 година. Током тих и неколико наредних дана сви су били погубљени. Најмасовније стрељање обављено је 21. октобра у Шумарицама где је од 7 сати ујутру до 2 сата после подне убијено 2.300 талаца.

Будући свестан да је ситуација у Србији постала неподношљива и да је његов маневарски простор био више него скучен, Недић је балансирао, како би то Станислав Краков у наслову своје књиге рекао, „на оштрици ножа“.[10] Он и његови сарадници су својим непрестаним интервенцијама, а не ретко и тешким понижавањем пред немачким војним властима, спашавали на хиљаде живота али су зато, према наводима Недићевих биографа, доживљавали велике личне поразе и кризе савести сваки пут када им то није полазило за руком.

Милан Недић говори на једном скупу током Другог светског рата

Главни виновници овако драматичног развоја ситуације у окупираној Србији били су по Недићу комунисти чији је радикализам изазивао репресалије Немаца над цивилним становништвом. Имао је свакако у виду и њихову улогу агената страних интереса која се могла препознати у историји субверзивне делатности КПЈ као филијале Коминтерне. То га је навело да се максимално заложи за неутрализацију комунистичког утицаја у Србији. У том циљу издејствовао је код Немаца формирање полицијско-војне формације тзв.  Српске државне страже (СДС) чије су редове испрва попунили углавном бивши жандарми Краљевине Југославије, национални четници војводе Косте Пећанца и легализовани војни четници пуковника Драгољуба Михаиловића.

Показало се да је генерал Недић најчвршћи ослонац за реализацију својих војнополитичких циљева у окупираној Србији нашао у релативно малобројној, али идеолошки врло компактној и добро организованој предратној политичкој организацији под вођством Димитрија Љотића, која је носила назив Југословенски народни покрет ЗБОР („Здружена борбена организација рада“). Њен самопрокламовани идеал била је борба против комуниста, слободних зидара и „западњачког капитализма са свим његовим облицима дотрајалости“. Средином септембра 1941, на предлог министра привреде Михајла Олћана, сестрића Михајла Пупина и члана ЈНП „ЗБОР“, основане су најпре из зборашких редова оружане снаге, тзв. „Српска добровољачка команда“ која је убрзо преименована у „Српски добровољачки корпус“ (СДК). Припадници ове формације, тзв. добровољци, нарочито су се истакли својом чврстом идеолошко-политичком спремношћу да воде бескомпромисну борбу против идеологије комунизма и њених носиоца у Србији.

Важно је нагласити да су оружане снаге Недићеве Србије биле под командом немачких војних и полицијских органа те да он, до пред сâм крај окупације, није имао имао директну контролу над јединицама Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса. Српска државна стража била је у надлежности СС-а и немачке полиције у Србији, а Српски добровољачки корпус био је под командом Вермахта. То би морало да се има у виду приликом сваке расправе о Недићевој одговорности у контексту његове колаборације са окупатором.

(v)       Крајем новембра 1941. Немци су, након довлачења 342. пешадијске дивизије (ојачане тенковким батаљоном) из Француске, 113.  пешадијске дивизије са Источног фронта и 125. ојачаног пука 164. пешадијске дивизије из Солуна, кренули у велику офанзиву против главних концентрација устаника користећи притом и авијацију. Ова војна операција, позната у послератној југословенској историографији као „Прва непријатељска офанзива“, у потпуности је постигла зацртане циљеве већ почетком децембра 1941. Устанак у Србији био је угушен у крви и то, пре свега, крви невиних цивила. Пут 342. дивизије кроз западну Србију био је права голгота за становништво које јој се нашло на путу.[11] Суочивши се оваквом демонстрацијом бруталне силе, Михаиловић је демобилисао већи број својих бораца, неке је „легализовао“ у Недићевим оружаним јединицама,  док се сâм, са нуклеусом свог покрета, потпуно притајио у „слободним српским планинама“. Даљу отворену борбу против окупатора видео је искључиво у перспективи јасно одређених војних операција које би, у контексту непосредне координације са савезничким војним снагама, имале за циљ коначно ослобођење земље. Јосип Броз је, са своје стране, напустио територију од комуниста накнадно прослављене „Ужичке републике“ и са Врховним штабом и остацима разбијених партизанских јединица једва успео да умакне на просторе Рашке (Санџака) која је тада била под окупацијом Италијана.

Пацификацији ратом, устанком и бруталним репресалијама ојађене Србије, свакако су допринеле оружане снаге Недићеве домаће управе у садејству са добровољцима (СДК). И једни и други су, посебно након неутрализације устанка и поновног повлачења већег дела окупаторских снага, дали велики допринос спречавању сваког покушаја повратка неког значајнијег броја партизана на просторе Србије као и на општем очувању јавног реда и мира. То је довело до делимичног ублажавања окупационог режима што је омогућило становништву већег дела Србије да на један дужи временски период[12] живи у заветрини великог светског сукоба и да у највећој мери буде поштеђено онаквих репресалија каквим је, због енергичне устаничке активности, било изложено током 1941. Овде се у, том смислу, мора напоменути да је власт Недићеве домаће управе углавном била ограничена на градске целине, док је село по правилу било под контролом Михаиловићевих војночетничких одреда, одн. Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Иако је не ретко, у оквиру немачких акција чишћења терена од припадника ЈВуО (нпр. операција „Моргенлуфт“ јула 1943. на обронцима Сувобора, Маљена и Медведника) долазило до оружаних борби између јединица ЈВуО и оружаних одреда Недићеве домаће управе (који су, како је већ речено, били под немачком командом), постојало је обострано разумевање да треба избегавати међусобне сукобе и усмерити активности ка елиминацији комунистичког утицаја у Србији.

(vi)      Одржавање реда и мира у Србији био је главни предуслов за опстанак становништва, јер је само у релативно мирним условима могла да се организује производња и дистрибуција основних животних намирница. Требало је, наиме, прехранити становништво Србије, скоро пола милиона избеглица, немачке окупационе трупе и припаднике оружаних снага домаће управе, док је не мали део аграрних производа био предвиђен за извоз у Трећи Рајх и то према квотама које је одређивао окупатор.

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године (Википедија)

Недићева Србија је темељ српског друштва видела у сељаштву које је чинило огромну већину становништва. Идеја о „сељачкој“, одн. задругарској држави настала је на основама дуге традиције задругарства у Србији и на убеђењу да се обнова земље може најпре остварити на задружно-сељачкој основи. И окупационе власти су свакако биле заинтересоване за пољопривредну производњу у Србији, јер је Недићева Србија (са Банатом који је такође био под немачком војном управом) виђена као аграрни регион од значаја за цео привредни простор Хитлерове „Нове Европе“. Сходно томе, обновљен је рад Пољопривредног факултета и одобрен План о планској пољопривредној производњи који је, између осталог, предвиђао стварање нових површина под аграром исушивањем мочвара и мелиорацијом тла. У том смислу су од значаја били јавни радови у оквиру којих је, преко Националне службе рада за обнову Србије, ангажован значајан део становништва у обнови ратом разорене земље. Радило се о популацији од 17-45 година старости којој је током годину дана радне обавезе у служби био обезбеђен бесплатан смештај, радничко одело, храна и превоз. На тај начин вршена је не само обнова земље него је спречавано и масовније одвођење радно способних људи на робовски рад у Немачку. Иако је исхрана градског становништва морала да се врши рационализовано по систему књижица за исхрану, време је показало да, за разлику од неких других делова Краљевине Југославије и Европе, избеглицама преплављена и устанком исцрпљена Недићева Србија није осетила општу глад и поред хроничног недостатка радно способног становништва (преко 300.000 ратних заробљеника) као и својих обавеза да исхрани окупаторске снаге и извезе унапред одређене квоте аграрних производа у Трећи рајх.

Индустрија и рударство су били под чврстом контролом Немаца и углавном ван домена домаће управе те је акценат њеног деловања био на неким другим активностима као што су санација и обнова оштећене инфраструктуре и стамбеног фонда Београда. Исто тако, отваране су кухиње Црвеног крста[13] за исхрану сиромашног становништва, а спровођене су и вакцинације против тифуса. Већи део болница у Београду био је резервисан искључиво за Немце, али су део Опште државне болнице и Градска болница ипак стављени на располагање домаћем становништву. Поред организованог збрињавања више стотина хиљада избеглица које је било у надлежности Специјалног комесаријата за избеглице на челу са инжењером Томом Максимовићем,[14] организовано је и слање пакета ратним заробљеницима у немачким логорима као и пружање финансијске помоћи удовама ратних заробљеника. Државним чиновницима, службеницима и пензионерима нормализоване су редовне исплате њихових принадлежности.

На пољу културе мора се неизоставно споменути рад на пројекту „Српски цивилни културни план“ који је инициран у јесен 1942. године напорима књижевника Владимира Велмар-Јанковића, тадашњег помоћника министра просвете. Уз учешће бројних професора и сарадника Београдског универзитета, Српске краљевске академије и српских интелектуалаца и стручњака из разних области израђивани су, у оквиру једног свеобухватног плана националног живота за период после рата, елаборати и смернице за реализацију вредносног уређења цивилног живота према српским националним вредностима. Рад је реализован у оквиру 4 сектора: Биолошки сектор, Духовни сектор, Економски сектор и Технички сектор. Пролећа 1943. године направљене су I и II редакција Српског цивилног културног плана из којих је проистекао документ „Предрадње за Српски цивилни план”, који је представљен као основа за даљи рад. Овај велики пројекат обустављен је у лето 1944. током савезничког бомабардовања, а до тада израђени елаборати похрањени су у сефу Народне банке.

Међу првим културним институцијама које су почеле да раде после капитулације били су београдски биоскопи. Занимљиво је да већ у првом броју „Новог Времена“ од 16. маја 1941. наилазимо на биоскопски репертоар. Иначе, у Београду је за време окупације радило 20-так биоскопа који су били препуни гледалаца, а једна статистика из 1943. говори да је током 1942. у Србији, на тадашњих око 4,5 милиона становника и око 130 биоскопа, укупан број биоскопских гледалаца био око 8 милиона. У београдском биоскопу „Таково“ је фебруара 1943. године приказана пројекција првог српског играног, тонског филма „Невиност без заштите“.

Народно позориште у Београду радило је за све време окупације. Прва премијера је дата већ октобра 1941, а радило се о комаду „Хелга“ Герхарда Хауптмана. Сама зграда Народног позоришта, која је била оштећена у бомбардовању, реконструисана је половином 1942. године. За обнову је припремљена премијера „Кир Јање“, коју су следиле премијере Молијеровог „Уображеног болесника“ и Шекспировог „Отела“. Међу глумцима Народног позоришта истицали су се Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Миливоје Живановић и Добрица Милутиновић.[15]

Иако су отворене неке нове стручне школе у Београду, Смедереву и Аранђеловцу, просвета у Србији под немачком војном управом радила је само делимично и под веома тешким условима, без довољно зграда и школског прибора. Универзитет у Београду није радио мада су на њему полагани испити.

(vii)     Када је реч о Холокаусту (хеб. Шоа – невоља, уништавање) на територији Србије под немачком војном управом, чињенице недвосмислено говоре да су Немци били једини покретачи и извршиоци великог злочина над јеврејском заједницом. Недићева домаћа управа није донела ни један расни пропис нити су њени полицијски органи, који су имали споредну и од Немаца строго контролисану улогу, били уопште овлашћени да самостално доносе одлуке по овом питању. Све што је било у вези са решавањем „јеврејског питања“ у Србији било је искључиво у надлежности немачког окупатора те, сходно томе, и сâм процес уништења јеврејске заједнице. Прва масовна стрељања Јевреја-мушкараца, који су били интернирани на београдској Аутокоманди („Топовске шупе“), почела су септембра 1941. по одлуци немачких власти, а у оквиру мера одмазде за устаничке активности у Србији које су, истовремено, однеле и хиљаде српских и ромских живота. Извршиоци су били искључиво Немци. Истребљење остатка јеврејске популације касније заточене у логору Сајмиште (нем. Semlin Judenlager) на левој обали Саве (на територији тадашње НДХ), вршено је по одлуци немачких органа и од стране специјалних СС јединица. Управа логора била је у немачким рукама. Од  децембра 1941. до почетка маја 1942. године, око 6.000 јеврејске нејачи убијено је угљен-моноксидом у камиону „душегупка“ на путу од логора до унапред припремљених рака у селу Јајинци у подножју Авале.  Представници немачке окупационе власти прогласили су тада Србију „очишћеном од Јевреја“ (нем. Judenfrei).

У дискусијама о Холокаусту  у окупираном Београду, где је и била највећа концентрација јеврејске заједнице у Србији, неки примећују да се овај злочин дешавао „на очи“ како челника домаће управе, а тако и осталих Београђана који су наставили да живе некако „нормално“ без „дизања гласа“ у одбрани својих животно угрожених суграђана. У разматрању ове констатације треба имати у виду да је у Београду (и Србији уопште) тада владало једно стање које се граничило са потпуним хаосом. Одмазде окупатора над цивилима узеле су таквог маха да челници домаће управе, и поред улагања готово надљудских напора, нису успевали да спасу на хиљаде српских живота, а камоли да се у таквој ситуацији уопште усуде да се мешају у политику Немаца према јеврејској заједници. Кад је реч о становништву мора се приметити да је велико питање колико је тадашња јавност (и она ужа, а камоли шира) уопште и била упозната о томе шта се стварно дешавало са Јеврејима. Таман да се нешто о томе и шушкало, обичан становник Београда био је тада у ситуацији у којој се пре свега и изнад свега осталог тражио начин да се некако „прегрме зла времена“ без додатног излагања гневу већ увелико острашћеног окупатора.

Милан Недић љуби крст

(viii)    Послератна југословенска историографија неретко је генералу Милану Ђ. Недићу приписивала германофилство и идеологију фашизма. То што је као војник највишег ранга и огромног искуства имао респекта према војној сили Трећег рајха и што је, будући свестан немоћи војске Краљевине Југославије да се одупре агресији Вермахта, сматрао за своју дужност да водећим личностима земље предочи један рационалнији приступ у политици према Трећем рајху, свакако не може чинити Милана Недића германофилом. За разлику од представника југословенске војне елите који су извели 27-мо мартовски пуч и тиме свесно гурнули своју земљу у пламен рата, он свакако није био ни англофил. Може се приметити да је након априлског рата и потоњих збивања у земљи развио врло негативан став према политици Лондона због уверења да је улазак Краљевине Југославије у светски рат, у његовој већ поодмаклој фази и у тренутку када је немачка војна сила била у свом највећем напону, био проузрокован манипулацијама британске обавештајне службе. Исто тако, сматрао је да су Британци стајали иза борбених активности војночетничких јединица пуковника, одн. генерала Драгољуба Михаиловића и ЈВуО, како би остварили искључиво своје интересе не обазирујући се на репресалије које су Немци спроводили над српским цивилним становништвом (тзв. „британска борба до последњег Србина“). Недићев негативан став према „гордом Албиону“ био је проширен и на САД када је англоамеричко ваздухопловство започело кампању неселективног бомбардовања градова Србије 1944. године које је произвело више цивилних жртава него што је то било случај током немачког бомбардовања априла 1941. На овом месту требало би неизоставно нагласити да је генерал Милан Ђ. Недић категорички одбио да пошаље макар и симболичну борбену јединицу својих оружаних снага на Источни фронт иако је немачки војни естаблишмент то више пута од њега захтевао и иако је он лично имао идеолошки негативан став према СССР-у.

Философско-политички став Милана Недића, као човека у поодмаклим годинама и армијског генерала, био је свакако конзервативан. У контексту времена у којем је живео и деловао као министар војни и председник Владе народног спаса, није се од њега могло друго ни очекивати него да се залаже за очување српских националних интереса и за стварање услова за уређење будућег српског друштва који би били у сагласности са српским националним вредностима. Његову идеју о задругарској држави, одн.  „сељачкој држави” која је требало да се реализује на задружно-сељачкој основи, и његов присни однос са Димитријем Љотићем (са којим је, наводно, био у сродству) неки виде као доказ да је Недић био профашистички настројен. Објективно говорећи, он је имао избор да „српски брод“ усмери ка: а) англо-америчкој верзији „западњачког капитализма са свим његовим облицима дотрајалости“; б) коминтерновској визији људског друштва заснованој на бољшевичко-стаљинистичкој пракси и искуству; в) фашизму или национал-социјализму као актуелним екстремно десним алтернативама капитализму и марксизму; г) или прилагођавању српског друштва некој форми сталешке државе на задружно-сељачкој основи која би била блиска како његовом виђењу српских националних вредности тако и Љотићевој визији уређења државе.[16]

(ix)      Када је дошло до тога да треба да донесе одлуку о свом ангажману у улози челника колаборационе владе, сасвим је очигледно да генерал Недић у томе није могао видети никакву личну корист. Тешко да му је до користи уопште и било ако се имају у виду његове поодмакле године, лоше стање здравља и чињеница да су му син и трудна снаха тек недавно погинули у смедеревској трагедији. Суочен претњом Немаца да ће у случају одбијања њиховог захтева спровести радикалне мере које би угрозиле опстанак целокупног становништва Србије и подстакнут молбама српске грађанске елите да стане на чело Владе народног спаса, човек таквог кова какав је био генерал Милан Ђ. Недић вероватно није могао другачије ни да учини него онако како је то историја и забележила. Узео је на себе заиста тешко бреме одговорности вођења владе под страном окупацијом потпуно свестан да се тиме хвата у коштац са несагледивим проблемима који га у крајњој линији могу довести до тога да у једном тренутку одговара и за колаборационизам.

Не сме се губити из вида да је генерал Милан Ђ. Недић све време био на челу домаће управе која практично није имала никакве реалне атрибуте власти, јер је немачки окупатор чврсто контролисао све сегменте живота у окупираној Србији и све подређивао својим непосредним интересима. Могао је само да моли, што је неретко и чинио, али Немци су били све друго сем умољиви посебно када се радило о Србима које је Адолф Хитлер видео као једини реметилачки фактор на Балкану. Будући свестан велике ограничености маневарског простора и крајње неизвесног исхода свог ангажмана, усмерио је главне напоре у правцу: а) стварања подношљивијег режима окупације и услова живота за цивилно становништво у Србији под немачком војном управом; б) пружања уточишта избеглицама из других делова окупиране земље; в) и на крају, али не и најмање важно, енергичног спречавања победе комуниста у наметнутом грађанском рату.

[1] „Видкун Квислинг бивши министар у норвешкој влади, већ 1933. основао је у својој земљи Национални збор (Nasjonal Samling), покрет који је пропагирао идеју националсоцијализма. Пред рат је успоставио контакт с нацистима у Немачкој, односно с Алфредом Розенбергом (Alfred Rosenberg) шефом посебног одељења нацистичке партије које се бавило пропагандом у страним земљама. Розенберг је проценио да се Квислингова активност може искористити за немачке планове у Скандинавији. Када је крајем 1939. порастао стратешки значај норвешких лука због транспорта руде гвожђа из Шведске за Немачку, нацисти су се заинтересовали за Квислинга. Првобитна улога норвешког националисте је била да подрије власт у својој земљи у складу с немачким потребама. Посредовањем адмирала Редера (Erich Räder), начелника штаба немачке морнарице, Квислинг је 14. децембра 1939. Посетио Хитлера и поднео му план за спровођење државног удара у Норвешкој. Хитлер, који је желео да своје планове везане за Скандинавију држи у тајности, одбио је ту замисао, али је већ сутрадан издао наређење да се припреми план за инвазију Норвешке. За време немачке агресије, априла 1940, Квислинг је отворено помагао немачке трупе. Почетком 1942. именован је за председника владе у окупираној Норвешкој.“ Винстон Черчил, Други светски рат (без године издања), том 1, 508–509, према Драган Алексић, Robert Kronholc – Jedan pogled na pitanje Kvislinga, Историја 20. века 2/2007, стр. 154.

[2] Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941–1945, Београд 2004, 27, према Драган Алексић, op. cit., стр. 154.

[3] Hague Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907. https://ihl-databases.icrc.org/applic/ihl/ihl.nsf/0/1d1726425f6955aec125641e0038bfd6

[4] Alan Wood and Mary Seaton Wood, Islands in Danger, Streamline Publications Limited, London, према Милутин Пропадовић, D. V. Ljotić, Zbor i Komunistička partija Jugoslavije, prilozi za istinu o JNP Zbor, Nova iskra 1990, 286–287.)

[5] Тако су, рецимо, када је Лондонски радио позвао патриоте у окупираним земљама да исписују латинично слово „V“ (victory) као симбол победе, неки грађани Каналских острва почели да исписују овај симбол по зидовима и јавним местима. Реагујући на претње Немаца, управник острва Гернзи (енг. Guernsey), Виктор Кареј, обећава награду од 25 фунти ономе који прокаже лица одговорна за поменуто исписивање. Након завршетка окупације и рата, исти Виктор Кареј је децембра 1945. одликован титулом племића поставши тако Сер (Sir Victor Gosselin Carey).

[6] Текст реферата Њ. В. Кнезу Намеснику и Министарском савету према Александру Недићу http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/general-milan-nedic-izdajnik-ili-prorok-srpskog-stradanja.html :

Мени је част, да у овим судбоносним данима (тренуцима) по опстанак Наше државе покренем извесна питања и дам потребне сугестије за даље нам и политичко и војно-политичко држање у данашњој ситуацији европској.

Очигледно је да ми живимо у предвечерје најкрупнијих политичких догађаја за који је везан даљи опстанак наше државе. Сматрам да је последња четврт до дванаестог часа. Ми треба да донесемо прецизне и судбоносне одлуке о путу којим треба да идемо даље. Данашња колебљива политика, која је била до сада отргнута, не може се и не сме у будућности продужити без катастрофалних последица по наш народ. Јер од ових одлука зависи и војничка политика, која, ако не добије сада дефинитивно решење, може се претворити у деморализацију. Јер четрнаест месеци у сталној неизвесности војна снага народна и командног елемента и војника (кадровци и резервисти) на крају је моралне моћи и неће моћи даље да издржи без рђавих последица, и то далекосежних. Стално позивање и отпуштање војника и држање активних војних јединица почело је да буде широко поље за пропаганду комунистичку и других субверзивних елемената, па је морал почео да попушта.

Више се не може и не сме говорити о нашој неутралности. Сада морамо себи поставити ово питање: – Хоћемо ли у антикомунистички блок, тј. са Немачком и Италијом или против њих?

Ако хоћемо са њима, онда морамо напустити дефинитивно, ма какав однос и контакте са Енглеском. Ако хоћемо, напротив, са Енглеском, онда морамо друге мере предузети, које ћу ниже навести.

Ми не можемо затворити очи или као ној метати главу у песак, а не видети стварност. Око нас се врши очито стратешко опкољавање које ће се у најкраће време свршити са тактичком стегом и нашом срамном капитулацијом.

Доласком Немаца у Румунију наш утврђени северни и западни фронт изманеврисан је. Али нама неће много користити. Пребацивање немачких моторизованих и оклопних дивизија у Бугарску, а то може да се деси сваког часа, довешће нас са истока у безизлазан положај.

Држање Бугарске је перфидно и командовано из Немачке. Спуштањем бугарских дивизија на грчко-бугарску границу на фронту Струма – јасно се одаје кооперација са италијанским снагама, које ће покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање. Онда ће нам се командовати да положимо оружје.

Ми смо потпуно усамљени. Нико нам озбиљно нити може, нити хоће да помогне.

Дакле, уколико хоћемо да следимо досадашњу политику, и да се деси горе изложено, ми треба да мобилишемо целу нашу земљу и да пођемо у помоћ Грцима, да са њима спречимо наше стратегијско опкољавање и избијање Италијана на Солун. Шта ће онда бити са нама, ако то учинимо? Одговор је прост. Напашће нас: Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска. Да ли ћемо моћи да издржимо? – Не, категорички не! Бићемо плен свих силних непријатеља. Раскомадани пре свршетка овог Светског рата.

Да ли је наша војска спремљена тако морално и материјално и бројно да може овој навали да одоли? Одговор даћу на ово усмено.

Ако нећемо да дођемо у ову и овакву ситуацију, шта треба да радимо да је избегнемо? По мом мишљењу, морамо испитати које су још друге могућности. Јердна од могућности је и закључивање одбрамбеног савеза са Русијом. Русијом оваквом каква је данас, са њеном данашњом политиком, њеним плановима за будућност. Њеним тешким стратешким положајем, Русија је у стратешким кљештима између Јапана и Немачке. Њен је положај још више погоршан доласком Немаца у Румунију где својим обухватним стратешким фронтом обухватају Русе чак до Буковине, за дејство у срце Украјине и Белорусије. Данас Немци имају 100 дивизија прворазредних према Русији од Балтичког до Црног мора. Немачка је војска опробани инструмент ратни, потврђен победама са сјајним врховним вођством. Све ово нема Русија. Њена војска и њено вођство је инфериорније. Поред тога и кад би хтела да нам помогне војнички, далеко је и одвојена је од Балкана.

                Хоћемо ли да тражимо ту помоћ? На то питање треба да одговори наша дипломација и унутрашња политика наша.

                Уз осовину мислим да још има времена. Ствари и код осовине не иду глатко, зато је велики моменат ако се хоће то решење.

                Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени. У противном изгледа ми да ће Српски народ пораз Југославије највише платити.

Према овакоме решењу, ако би га узели, морамо подесити све остало а нарочито, спољну и унутрашњу и војничку политику.

ЗАКЉУЧАК:

Било коју одлуку да донесемо од ових три, морамо је донети што пре. За мене је важно као министра војске и морнарице, да то знам и да ми се писмено саопшти. Зима иде, људи се више не могу држати под оружјем и без видљивих циљева. Нема моћи да се активирана војска стави под кров. Незадовољство расте и код обвезника и код њихових породица, а тако исто попушта моћ и код подофицира и официра. Из болесног стања и неодговорности какво је данас код нас, може наступити слом и катастрофа војске, доцније и државе. Из овог разлога ово пишем и износим у овим тешким историјским часовима за наш историјски опстанак.

Милан Ђ. Недић

[7] Број избеглица у Србији је до септембра 1942. порастао на цифру од преко 400.000 лица од којих је било 86.000 деце, а треба додати и то да су Немци из анектираних делова Словеније на територију Србије протерали око 20.000 Словенаца. Недићева домаћа управа је за све њих обезбедила смештај, исхрану па чак и радна места за оне који су били радно способни.

[8] Није баш исправно користити израз „влада“ јер су Недићеви органи само по називу били влада, а да у суштини нису имали никакве стварне атрибуте власти. Овде се пре радило о једној врсти домаће управе, одн. администрације која је била под пуном контролом окупатора.

[9] Индикативна је у вези са питањем колаборације Милана Недића изјава бившег шефа окупационог Управног штаба за Србију др Харолда Турнера на суђењу немачким ратним злочинцима у послератном Београду. Он је тада указао на прилике под којим је дошло до стварања „Српске владе“ и именовања управо генерала Недића за њеног председника. Према казивању академика Дејана Медаковића у књизи „Ефемерис II“ (БИГЗ, треће издање, стр. 325-326) Турнер је том приликом изјавио: „На саветовању војних команданата под председништвом фелдмаршала фон Вајкса, којем сам и ја присуствовао, размотрена је војна и политичка ситуација у окупираној Србији. Констатовано је да комесарска управа у Србији са министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није успело да у Србији престану диверзантске акције и напади на немачку војску. Из саме Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора свим силама прекинути, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то захтева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на бившег министра војног, генерала Милана Недића. Ја сам добио задатак да о томе разговарам са Недићем. Недића сам затекао у његовом стану, где је био под стражом. Био је потпуно утучен човек, који је недавно у великој експлозији у Смедереву изгубио јединца сина. Када сам му изложио план војних, окупационих власти и разлог моје посете одлучно је рекао: ‘Шта вам пада на памет, ви сте луди’. Да, баш је тако рекао: ‘ви сте луди’. И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са дубоким уверењем да генерал Недић није најсрећније изабрана личност и да морамо наћи друго решење. Међутим, генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми следеће: Уколико ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Северну Србију предаће на управу Мађарима, а остатак Србије биће подељен на бугарску окупациону зону и на албанске трупе које ће добити цео Санџак и управу до Краљева, где ће бити границе са бугарском зоном. Када ме је Недић поново одбио ја сам отворено саопштио какво је решење нађено у противном случају. Он је на то пола сата ћутао, а онда је тихим гласом рекао: ‘пристајем’.“

[10] Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига прва – На оштрици ножа, Минхен 1963.

[11] Пре покретања офанзиве новопостављени командант немачких снага у Србији генерал Франц Беме издао је наредбу коју је требало саопштити свим немачким војницима, а у којој је између осталог стајало: „Ваш задак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Сваки који благо поступа, греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд.“ Извор: Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, 1-1, стр. 459-460 (према: Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, друго издање, стр. 132, Београд 2016.)

[12] све до септембра 1944. године, одн. момента када су Јосип Броз и његови непосредни сарадници, охрабрени близином Црвене армије и већ јасно демонстрираном наклоношћу Винстона Черчила, донели одлуку да је куцнуо час за повратак у Србију и то две и по године након пада „Ужичке републике“, од када је присуство партизана у Србији било сведено на готово безначајан минимум. Руководство КПЈ на челу са Брозом видело је у „Недићевој и Михаиловићевој Србији“ својеврсну „српску Вандеју“ (Вандеја, покрајина у Француској, позната по ројалистичкој побуни у току револуције 1793-96. Постала симбол контрареволуције и монархизма који се ослањао на свештенство и сељаштво), главно жариште контрареволуције на територији окупиране Краљевине Југославије и једину озбиљну препреку за освајање власти након одласка Немаца. Зато јој је требало свим расположивим средствима нанети одлучујући ударац од којег се никада неће опоравити. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“ (Брозов говор новембра 1944. на Бањици); „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“ (бележи Брозов биограф Душан Биланџић његову изјаву на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду).

[13] Секретар Црвеног крста Србије био је др Петар Зец (Госпић, 1887 – Београд, 1944), бивши сенатор и заменик бана др Иве Перовића у краљевском намесничком већу. У Госпићу је био изузетно цењен као директор опште болнице, а у Београд је избегао средином 1941. Као секретар Црвеног крста Србије истакао се хуманитарним активностима на збрињавању избеглица. После ослобођења Београда од Немаца, преки Војни суд га је осудио на смрт са квалификацијом: „колаборација са Немцима“ и „рад у српском Црвеном крсту у време када је у Србији на власти био Милан Недић“. Поред његовог имена на листи 105 стрељаних објављеној у Политици 27.11. 1944. стоји „истицао се залагањем за остваривање планова Недића и Немаца“. Имовина му је конфискована, а његова удовица је избачена из стана у Франкопановој 32.

[14] Тома Максимовић (Брчко, 29. март 1895 — Београд, 16. фебруар 1958) је био председник Српског привредног друштва „Привредник“, директор „Бате“ из Борова и председник општине Борово у периоду 1936-41. године. Као комесар за избеглице у влади Милана Недића био је заслужан за спасавање великог броја српских избеглица у току Другог светског рата, помагао је да им се нађе смештај, запослење, а за младе обука за занате. Остао је упамћен као велики добротвор од стране стотина хиљада избеглица из Другог светског рата. После рата је проглашен народним непријатељем, одузета су му сва грађанска права, а војни суд га је 15. августа 1945. осудио на четири године затвора.

[15] После уласка јединица НОВЈ у Београд, октобра 1944. ухапшени су и осуђени на издржавање казне, или чак и стрељани, многи угледни глумци, певачи и балетски играчи пошто су били окривљени да су били „забављачи окупатора“.

[16] Као илустрација Љотићевог виђења фашизма и национал-социјализма могао би да послужи његов текст који је објављен у листу „Отаџбина” број 48, 3. фебруар 1935. (Према: Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, Књига 2, Београд, 2001):

НИ ФАШИЗАМ, НИ ХИТЛЕРИЗАМ!

Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.

Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.

Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њиме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.

Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују. И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.

Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.

1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И није поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошли у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилази, мора се тај став као застава истакнута и објавити, морају се потом под ту заставу сакупити и остали људи добре воље.

И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.

                                „Колумбија из пучине ниче,
                                Кад одважник науми је наћи”.

Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.

И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.

2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.

А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.

Хитлеризам је деификација — обожавање расе.

А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света. Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.

Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.

По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.

Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.

Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.

3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.

4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.

Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.

5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.

Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.

Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих главних организација и државе.

Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.

Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са исто таквом одговорношћу.

Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.“

Categories: Разномислије

Tags: Други светски рат, Милан Недић, Петар В. Шеровић