Доношење мира у Сирију неће бити мање тешко него победа у тамошњем рату. Русија се сусреће са новим напорним задатком, где су њена преимућства мање убедљива, где њени такмаци имају више ресураса, а ситуациони савезници – у Дамаску, Техерану и Анкари –настоје да истакну сопствене агенде, које су некада у колизији са московском. Постизање успеха на дипломатском фронту биће теже него победа на бојном пољу.
Фото: Саша Мордоветс/Sasha Mordovets
Након скоро седам година, Грађански рат у Сирији коначно јењава, и разне блискоисточне силе разматрају шта је следеће. Дана 22. новембра лидери Ирана, Русије и Турске састали су се у руском одмаралишту у Сочију да размотре сиријску будућност, а 28. новембра отпочела је последња рунда преговора, уз подршку Уједињених Нација, између представника сиријског председника Башара ал–Асада и опозиције у Женеви. Следећа сесија разговора у Сочију планирана је за почетак идуће године.
Кроз војну интервенцију и дипломатско маневрисање, руски председник Владимир Путин је своју земљу истакао као једног од кључних делатника у сиријском сукобу. Русија је закорачила у сиријски сукоб у септембру 2015. године како би поразила Исламску државу и како би онемогућила промену режима коју би извели страни чиниоци попут Сједињених Америчких Држава и Саудијске Арабије. Више него две године после тога, војна интервенција Москве се исплатила, Асадов режим је претрајао а Исламска држава је поражена. Рат још увек није окончан, али је тежиште све више на будућем политичком усаглашавању. Русија није кадра да сама наметне ово ново устројство па чак ни искључиво са својим савезницима Ираном и Турском. Али она ће свакако би укључена у сиријски мир као што је била укључена и у сиријски рат.
Хасан Рохани, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган на састанку у Сочију (Фото: ТАСС)
Замршена мрежа
Међу питањима која су отворена у Сирији, истиче се Асадова судбина. Током рата, Москва га је видела неког кога је требало сачувати како би се избегао хаос. Сада он изгледа и понаша се као победник, и можда може да помисли да му Руси нису потребни као што су раније били. Асад са презрењем гледа опозицију и жели да његова Баас партија поново постане доминантна. Међутим, Кремљ разуме да је повратак његове контроле над целом Сиријом немогућ па чак и непожељан, пошто друге групе, почев од сунитске опозиције до Курда, недвосмислено одбијају овај исход. Асад може да остане на власти у Дамаску, али је политички пејзаж земље неповратно промењен. Тако да Моксва мора да се носи са непослушним Асадом док мора да у обзир узме утицај свог другог савезника, Техерана.
Чак и без формалне федерализације, Сирија је de facto подељена на неколико енклава које контролишу различите снаге: Асадова влада, анти-Асадове опозиционе групе, протурске и проиранске милиције и Курди. Русија је сарађивала са многим чиниоцима, како у самој Сирији тако и широм региона, како би створила зоне деескалације, где су борбе окончане и где је опозицији дозвољено да задржи контролу. Својим настојањима у Астани, Женеви и Сочију, Москва је покушава да изгради основу око које би се могле сложите све фракције, и тако је поставила пут ка неком облику коалиционе владе. Асад је нерад да прихвати стварну поделу моћи, док је и Иран уздржан из властитих разлога. Тако да ће Москва морати много да убеђује као и да повремено врши притисак како би обезбедила жељени исход. Но, Руси верују, да би подела власти између различитих заједница као што је учињено у Либану могла да буде рецепт зa стабилност.
Башар ал-Асад и Владимир Путин у Сочију. (Фото: Zuma Wire/Rex/Shutterstock)
Русија инсистира на територијалном јединству Сирије. Моксва је заузела сличан став и према Ираку где је одбила да подржи независност Ирачког Курдистана. Но, у Сирији као и у Ираку, Русија заговара истинску аутономију за Курде. Током више деценија, Москва је имала постојане односе са курдским групама на Блиском истоку, а понекад им је пружала политичку и војну помоћ. Русија уобичајено балансира у својим односима између Курда и њихових арапских, турских и иранских суседа, а и у самој Русији постоји мала курдска дијаспора која одржава руско–курдске контакте и лобира за курдске интересе. На крају ће, међутим, у одржавању веза са свим релевантним делатницима превагнути руски национални интерес.
Русија, познато је, није једина спољна сила у Сирији. Чак и док је Москва подржавала ваздушним снагама Асадов режим, Иран и милиције повезане са овом државом су се бориле на копну. Након рата, Техеран жели да институционализује своје присуство на сиријском копну, и кроз утицај на будућност ове државе и кроз одржавање непосредне физичке везе са својим главним регионалним савезником, Хезболахом.
Русија разуме иранске интересе иако их у целости не дели, али она такође разуме и Израел, па ностоји да постигне равнотежу између ова два чиниоца. Москва је наклоњена према израелским безбедносним преокупацијама у вези са присуством наоружаних шиитских група превише близу његовим границама, а нада се и да ће имати користи од руске дијаспоре у Израелу кроз економску, финансијску и технолошку сарадњу. Али не може да игнорише Иран, регионалну силу и суседа, пошто и сарадња са овом државом отвара многе могућности на великом броју поља, од трговине оружјем до нуклеарне енергије. Тако да у Сирији Русија настоји да испослује компромис између Ирана и Израела заснован на легитимним интересима обе стране. Ирански шиитски савезници могу да остану у Сирији, али ће морати да одржавају растојање у односу на Израел.
Руска интеракција са Сједињеним Државама у Сирији је нејвећим делом усредсређена на избегавање војног сукоба, која се опет добрим делом своди на избегавање инцидената између оружаних снага две државе. Моксва и Вашингтон су такође сарађивали на успостављању зона деескалације, али је кремаљска дипломатска координација са Сједињеним Државама далеко мање интензивна за време администрације председника Доналда Трампа него током владе његовог претходника, Барака Обаме. Током 2015. и 2016. године, Руси су и даље промишљали о заједничком развоју и спровођењу дипломатског решења са Американцима. Али данас, захваљујући смањеном интересовању и изостанку ангажовања Вашингтона, Москва је здружена са Турцима и Иранцима.
Предстоји дуги пут
Русија увиђа да ће са јењавањем рата и развијањем обнове земље, и други закорачити у Сирију, међу њима и Кина, Европа и Јапан. Москва ће настојати да сарађује са њима како би обезбедила свој удео у лукративним пословима на обнови земље, коју ће финансирати међународни донори. Главно руско преимућство је утицај у Дамаску, где она остаје кључни гарант сигурности Асадовог режима. Овај утицај може да ослаби како време буде одмицало и како непосредне претње Асаду буду постајале све мање релевантне. Али за сада, док изгледа вероватније да ће ситуација у Сирији остати ровита годинама, Русија остаје кључни играч у земљи и у догледној будућности.
Мост у Менџибу, на северу Сирије, који обезбеђују антиасадовске снаге (Фото: Делил Сулејман/АФП)
Москва, штавише, настоји да осигура своје кључне интересе у Сирији, независно од односа политичких снага у земљи. Међу овима је стално ваздушно и поморско присуство. Према уговорима о најму из 2015. и 2016. године са Дамаском, и ваздушна база Хмејмин и поморско постројење у Тартусу, које је надограђено у регуларну поморску базу, остаће у Сирији и у предстојећим деценијама након што се рат буде окончао. Сиријске оружане снаге наставиће да се ослањају на руско оружје и опрему, а руски војни стручњаци наставиће да саветују и тренирају своје сиријске колеге. Ово ће запечатити сиријску улогу као главног руског геополитичког и војног ослонца на Блиском истоку.
Доношење мира у Сирију неће бити мање тешко него победа у тамошњем рату. Русија се сусреће са новим напорним задатком, где су њена преимућства мање убедљива, где њени такмаци имају више ресурса, а ситуациони савезници – у Дамаску, Техерану и Анкари – настоје да истакну сопствене агенде, које су некада у колизији са московском. Постизање успеха на дипломатском фронту биће теже него победа на бојном пољу.
Дмитри Тренин је руски политиколог, политички аналитичар и историчар. Директор је Карнегијевог московског центра, тинк-тенка повезаног са Карнегијевом задужбином за међународни мир. Његова последња књига је What Is Russia Up to in the Middle East? (2017).
Посрбио са енглеског и белешку о аутору написао: Милош Милојевић
Прочитајте још
- Константин фон Егерт: Путин у сиријској клопци
- Махер Мерхеј: Следеће године очекујемо политичко решење за Сирију
Categories: Посрбљено
Карнегијевог?!.. А видим ја да он вуче на доле.
Мислим да су Руси више везани за Асада и Асад за Русе, него што се овде приказује. Руси само мудро покушавају да обезбеде ОДРЖИВО решење. А одрживо је када су сви једнако задовољни. Мислим само да у једначини нема Америке, а углавном ни Европе.