Из Брисела је, наиме, као што је широј јавности познато, стигла порука са фуснотом. У поруци пише да ћемо у Европу, ако се у међувремену ништа значајно не деси, ући најкасније до 2025. године, а у фусноти се наглашава: „Ако се то не би десило ни за седам до осам година, поново прочитајте исту поруку.“
На питање постављено мештанину Ковина како се најлакше стиже до луднице, овај је лаконски одговорио: „Довољно је само да скренеш!“
Сви су изгледи да би идентичан одговор могао бити важећи и за оне путнике који се већ неко дуже време распитују како би се најбрже могло стићи до Европе а да је пут без алтернативе.
Из Брисела је, наиме, као што је широј јавности познато, стигла порука са фуснотом. У поруци пише да ћемо у Европу, ако се у међувремену ништа значајно не деси, ући најкасније до 2025. године, а у фусноти се наглашава: „Ако се то не би десило ни за седам до осам година, поново прочитајте исту поруку. Она, са истим роком трајања, остаје важећа до даљњег. Ако се, наравно, у међувремену, ништа значајно не би променило. А ви знате шта ми очекујемо да се деси а да то није само промена прљавог веша.“
Песимисти, који су суштински еврооптимисти, љуте се и мисле да нам се ништа горе не би могло десити. Оптимисти, иначе европесимисти, теше озлојеђене песимисте, говорећи „може, може“. Погледајте заседање наше Скупштине. Права је срећа имати оптимисте поред себе. И кад смо на дну они поручују да не очајавамо јер и дно можда није оно право. Можда је живо блато што значи да се може још гурати. Све до дубоке Америке.
Европа је, додају оптимисти, почела да попушта придржавајући се златног правила да паметнији попушта. Са живцима. А када се то деси, онда се тражи онај из Ковина да дâ лаконски одговор за најкраћи пут.
Ужички малинари прете држави да ће изаћи на улице и блокирати јавне путеве све док им држава не обезбеди одговарајућу цену за малине које су и саме почеле да опадају. Теше их они који верују у лепшу европску сутрашњицу да ће, што малине више опадају, њена цена више поскочити. Малинарима, дакле, остаје велика нада у даље опадање што им је са државног врха и обећано.
Рудари из Бора се, полазећи од истих поставки, спремају на пут у Лондон где би испред Лондонске берзе метала закрчили улице и блокирали путеве таман толико да Британија не би могла изаћи из Европе. Услов без кога с не може јесте да се на берзи постигне цена за бакар која би одговарала произвођачима из Бора. На транспаренту, који би рудари развили у сред Лондона, писало би крупним ћириличним словима: „Да је игђе брата у свијету / да пожали, ка’ да би помога“! Енглези нису признали садржај транспарента јер је исписан на српском, а не на црногорском који признаје и Вашингтон.
На основу свега изнетог да се закључити да је малинарима најбоље да одустану од блокирања путева, рударима да одустану од пута у Лондон, а Србима, и песимистима и оптимистима, да одустану од Косова.
На тај начин и питање, које се поставило оном Ковинцу, постаје апсолутно излишно. Одговор како ћемо стићи до жељеног циља – знамо.
Још нисмо стигли, а ка’ ћемо – не знамо.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Преносимо
Оставите коментар