Како се ствари крећу, може се лако десити да Србија заврши сва поглавља, почне да функционише по бројним прописима ЕУ а без било каквог утицаја на њено законодавство и политику. Што би некада рекао радио Јереван, биће то дијалектичко решење: Србија ће бити и неће бити у ЕУ; тј. биће по обавезама, а неће бити по користима
Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)
Једанаестог децембра међувладина конференција је отворила још два поглавља у преговорима о приступању Србије Европској унији. Реч је о поглављима 6, које се односи на право привредних друштава, и поглавље 30, које се односи на економске односе са иностранством.
Ово друго поглавље изазива веће интересовање јавности због две ствари. Прво, да ли ће Србија, прилагођавајући се правилима ЕУ морати да поништи свој споразум о слободној трговини са Русијом и, ако је тако, када ће се то догодити. Друго, да ли ће Србија у оквиру истог поглавља бити принуђена да допусти промет генетски модификованих организама, а онда и њихову производњу на својој територији.
Када је реч о првом питању, сваки одговор мора да пође од преговарачког оквира ЕУ (тзв. Општа позиција ЕУ). Документ је био предат делегацији Србије на првој међувладиној конференцији о приступању јануара 2014. године и о њему није било дискусије. Влада Србије га је прихватила онако како га је добила, јер друге могућност није ни било. По том документу, између осталих правних тековина ЕУ Србија мора да прихвати и све међународне споразуме Уније са трећим земљама и са државама чланицама. Прихватање те обавезе, надаље, подразумева престанак важења свих међународних споразума Србије који су неспојиви са правом и политиком Уније. Ту свакако спадају споразуми Србије о слободној трговини са више земаља, па и са Русијом.
Истичемо споразум са Русијом из два везана разлога; прво, то је веома повољан споразум, јер омогућава бесцарински извоз за велики проценат роба на огромно руско тржиште и, друго, та могућност се већ деценију и по истиче као наша стратешка извозна шанса иако она никада није била искоришћена; напротив све наше владе су у трговинској политици биле окренуте ЕУ. Упркос томе, руско тржиште је увек деловало као привлачно, између осталог и због повољног међудржавног трговинског споразума.
Када је реч о другом питању, промету генетски модификованих организама, став ЕУ није оригиналан већ се заснива на политици Светске трговинске организације, чије обавезујуће одредбе ЕУ преноси Србији као своја мерила. Пошто Србија настоји да постане чланица СТО, мораће да се повинује њеним правилима, између осталог и да допусти промет ГМО на својој територији. Иначе, својим одговарајућим законом из 2009. године Србија изричито забрањује овај промет. Значи, мораће да мења закон, што ће у бити веома непопуларно за владу која ће ову обавезу морати да испуни.
С обзиром да је реч о две непријатне обавезе Србије из поглавља 30, које се косе са реториком домаћих власти, излаз из ове непријатности она налази у одредбама Преговарачког оквира ЕУ које говоре о времену примене прихваћених обавеза. Ту се говори о „тренутку приступања“ и о времену када Србија постане држава чланица ЕУ. Мора се признати, прилично комотно време за текућу владу која са пуно поверења гледа у 2025. годину као годину приступа, по обећању Ж-К. Јункера.
Али, не лези враже. Управо имамо на делу случај из истог документа где се види да ЕУ баш и не мора да се држи сваке одредбе свог Преговарачког оквира као пијан плота. Реч је о обавези Србије да са Косовом потпише обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа. У тексту документа лепо пише да то треба да се обави „до краја приступних преговора“. Пошто је њихова динамика прилично успорена, наши политичари, иако се секирају што све тече споро, тај крај виде у 2023. години, исувише дугом року да би се данас бринули. Зато и нису до пре пар недеља помињали ову непријатну обавезу, коју су прихватили пре готово четири године. Њу је, као гром из ведра неба, изговорио шеф државе када се недавно вратио из Брисела. Тада је изашао пред медије и према писању Политике (17. новембар) рекао следеће: „ЕУ неће дозволити да постанемо пуноправна чланица без правно обавезујућег документа на крају процеса нормализације односа са Приштином“. Значи, није више реч о „крају приступних преговора“, већ о „крају процеса нормализације односа са Приштином.“ То су у новој визији ЕУ два временски различита краја. Овај други може бити и идуће године, а онај први, по садашњој динамици најраније 2023. године.
Овај пример показује да ЕУ може бити прилично флексибилна у погледу датума извршавања обавеза Србије, и да то зависи искључиво од њених опортуних интереса.
Али, као што видимо, Србија напредује у добијању преговарачких поглавља, само што не знамо ка чему напредује. Ка чланству у Унију сигурно не, јер она за недогледно дуго време нема унутрашњих капацитета за ширење. Јункерово обећање је само реч једног серијског политичара, који ће 2025. године бити ко зна где. Ко се данас сећа обећања његовог претходника Е. Баросоа, који данас седи на високој саветничкој позицији у Голдман Саксу. Како се ствари крећу, може се лако десити да Србија заврши сва поглавља, почне да функционише по бројним прописима ЕУ а без било каквог утицаја на њено законодавство и политику. Што би некада рекао радио Јереван, биће то дијалектичко решење: Србија ће бити и неће бити у ЕУ; тј. биће по обавезама, а неће бити по користима.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар