Када држава раскине друштвени уговор тиме што више не испуњава своје обавезе према мени, више није у стању да ме штити, тада јој ја могу ускратити своју лојалност. Овим то и чиним
Анабел Шнуке (Фото: Maik Wöll)
„Сиријци би могли довести 500.000 чланова породице“ јавио је Франкфуртер алгемајне цајтунг. Према најновијем извештају Савезне службе за миграције и избеглице (Bundesamt für Migration und Flüchtlinge BAMF) због спајања породица Немачка би морала рачунати са још стотинама хиљада избеглица. Тиме анализа БАМФ-а противречи оним прогнозама које су протеклих месеци полазиле од знатно већих бројки. Дакле остаје питање да ли је број који је БАМФ израчунао стварно одговарајући. А ја не морам да верујем нечему, само зато што би то требало бити службено.
Од самог броја ипак много је занимљивија реторика која је изашла на видело. Немачка МОРА. И да, и после месеци трајања азилантске кризе нисам се уморила од питања: Зашто Немачка заправо МОРА? Зашто изгледа да људи, који су de facto у стотинама хиљада илегално прешли немачку границу, имају више права него ја и сваки други Немац? Зашто се чини да ми у читавој овој кризи имамо само обавезе и уз то никакво право саодлучивања? Зашто ме још увек нико није питао, да ли ја то морање уопште желим и да ли ја то морање уопште видим као нешто што се мора?
Строго говорећи, нисам желела ни да Ангела Меркел са својим селфијима и отвореним границама све њих позове за Немачку. Зашто бих сада требало да желим још и да читаве своје породице доведу? И још једном: Зашто ми морамо, а други баш ништа не морају?
Већ месецима не слушам ништа друго него да ми морамо, иако у члану 16а нема ни говора о томе да људима који су допутовали из трећих, сигурних земаља морамо да одобримо азил. Поред тога, наше право на азил заправо важи само за оне који су из политичких или религијских разлога прогоњени. На овом месту улази у игру Женевска конвенција о избеглицама. Ако не морамо на основу нашег Основног закона, онда морамо због Женевске конвенције о избеглицама. Али и што се ње тиче, изгледа да само ми морамо да неограничено и неконтролисано примамо избеглице, док су друге земље већ одавно поставиле своју горњу границу.
Истина је да не постоји никакав правни основ за моје морање. А ја ипак морам, обесправљена сам од стране моје сопствене владе. Исто као и сви остали који ништа нису питани. Све то морам ја да платим. Новцем од пореза. Платити можда чак и сасвим другим стварима: ограничењем наших либералних, западних вредности путем прилива милиона муслимана; променом наше културе, која ми се заправо прилично допада онаква каква је била; мојим правима и мојом сигурношћу као жене, чије угрожавање су многе током ове године горко осетиле; и на крају можда чак и сигурношћу и стабилношћу читаве земље, у којој сам се пре само пар месеци тако добро и сигурно осећала.
Осамдесет процената дошљака који су у Немачку стигли у пролеће 2016. године не поседује потребна документа. Насупрот томе, мене се гони као Бог ђавола ако одмах не платим своју казну за паркирање. Најмање 500.000 нерегистрованих креће се Немачком потпуно несметано. Не знам ко су они, одакле долазе и ко од њих је можда терориста и планира напад. Чињеница је да се међу избеглицама налази значајно више терориста него што ме се пре само неколико месеци желело убедити. Али политичаре, које сам ја изабрала, баш брига за моју безбедност. Левијатан већ дуго не постоји.
И управо ту лежи излаз из морања. Када држава раскине друштвени уговор тиме што више не испуњава своје обавезе према мени, више није у стању да ме штити, тада ја могу да јој ускратим своју лојалност. Овим то и чиним.
Не морам једноставно да посматрам како се моја земља мења у правцу који одбијам из најдубљег либералног убеђења. Не морам никакву страну културу безусловно да толеришем и поштујем, која не цени моју и која представља опасност за слободу и толеранцију по себи. Не морам да плаћам за милионе илегалних усељеника, који, када би било по моме, ту уопште не би били. Пре свега, када ми нико не може објаснити по ком правном основу се то уопште догодило.
Уместо тога, МОРА се коначно почети са тим да ме се пита шта ја желим.
Јер исто као и већи део других Немаца и ја сам за то да се помогне слабијима. Да се пре свега жене и деца заштите од рата и прогона. Ја сам за солидарност и немам проблем са тим да дајем. Међутим, не безусловно и не бесконачно. Поготово не онима који се не држе правила, која смо себи једном донели и која треба да важе за све, ако држава жели да функционише. Азил је једна ствар, досељавање друга. Азил може и треба да се омогући према датим правилима. О усељавању морамо преговарати и заједно утврдити правила према којима желимо да се оно уреди. Као нација, влада и друштво.
Докле год се то не деси, ја се осећам обесправљено. Докле год се осећам обесправљено нема друштвеног уговора, а тиме de facto више ни основа због чега ја нешто морам. А и поред тога, што се тиче политичке касте, ја то морам да пристанем и да плаћам штету. Али то тако не функционише. Ја имам 27 година и морам још неко време овде да живим са последицама ове политике, уколико се не иселим.
Ништа ја не морам.
Анабел Шнуке (Anabel Schunke) је писац и слободни новинар. Поред публицистике, ради и као модел
Са немачког посрбио: Душан Достанић
Прочитајте још
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Посрбљено
Прочитах ово либерално празнословље и помислих : ” Жива била, Анабел, ради само као модел…”
@Зоран Николић
Ако бисмо у тексту ове храбре немачке моделсице речи: либерални, Ангела, Немачка заменили речима: православни, Вучко, Србија, да ли бисте и тада били тако искључиви?
Браво за Анабел!
@Мирослав Анђелковић
Једнаког презрења и искључивости остајем се држати према свакој баналности, простоти малобуржујске себичности чија утилитарна, постварена спољна слобода ( као врхунац ропске просечности и јаловости ) јесте лаж и обмана, јер симулакрум ” западних вредности ” брани од самог себе самим собом – западноевропска хуманистичка химера испољава своју таштину кроз илузију да злоупотреба и злостављање миграната и досељеника, како код куће, тако и у гостима, и на путу између куће и гостовања, није њена сушта празнина и ђавоиманост, но да је, одједном и ничим не изазвана, уперена против ње саме…Ту илузију ” живе ” малограђански слободни новинари, писци и модели баждарени на ” западним вредностима “… У дивној, али несрећној Србији, нема такве илузије, тек сурова стварност да је свака ” западновредносна ” лаж и обмана својом ђавоиманошћу и огреховљеном празнином јасно и зловерно устремљена на БИТИЈЕ српског народа и Православља, па тако и ужасавајућа изопачена ” игра ” са мигрантима, коју велеиздајник и рајетинска ситна, посве болесна душа вучић ” разиграва ” и води у ” шимикама – јункерицама ” и подвијеног репа као хијена…Ја ЈЕСАМ, вером и бивством, против мигрантске окупације Србије, у истини и правди, јер НИСАМ Анабел и НИСАМ вучић, јер су и једно и друго, сами по себи, по својој ” западновредносној ” баналности и таштини мигрантска окупација…
@Зоран Николић
Употребили сте реч “симулакрум” , што значи да сте или “баждарени на западним вредностима” или, као провинцијалац, крадете од Бодријара 🙂 Но, свеједно, да бисте употребили ту речи, прво је сам Бодријар морао да стекне искуство задобијања слободе мишљења на Западу, да осмисли појам, пусти га у употребу и онда да он, путем интернета или књижевне дистрибуције, дође до вас.
Таласи миграција јесу плод манипулације западњачке “хуманистичке химере” , али то уопште не значи да нису уперени против Анабеле, колико и противу нас, осим што ми имамо много мање да изгубимо, у материјалном смислу.
Запад је Ангела Меркел, Запад је и Вучић, Запад смо, добрим делом, и сви ми, “умрежени” у сплет медијских слика и пројекција. Запад, то је структура моћи, а не “тамо неки”…
Јер, Запад је духовна категорија, не географска. Ваљда сте и сами пљували на Запад, кад сте се крстили.
Нико од нас није Анабел, то је сасвим јасно. Али оно на шта указује је релевантно и за нас. А то је да ”политичка каста” доноси далекосежне одлуке без или са врло первертованим демократским легитимитетом.
Иако нисмо у истој позицији верујем (и делује ми) да делимо овај заједнички проблем. Они са Ангелом, ми са Ангелиним потрчком. Они су можда у проблему јер многи код њих хоће да се уселе. Ми, као по неком политичком закону спојених судова, што одавде многи хоће да се иселе.