Да ли ми заиста желимо да људима са стањем свести Михаила Сакашвилија пренесемо могућност да изазову рат са нуклеарном силом, Русијом. Рат који је сваки председник из времена Хладног рата био одлучан да избегне чак и ако је то значило прихватање хегемоније Москве у источној Европи, све до Елбе

(Сајт Патрика Бјукенена, 8. 12. 2017)

Чак и интервенционисти жале због неких ратова у које су гурнули САД у овом веку.

Међу овим ратовима су Авганистан и Ирак, најдужи у нашој историји; Либија, напуштена без стабилне власти; грађански рат у Сирији и шест година катастрофе људских права коју смо помогли наоружавањем побуњеника ради свргавања Асада; и Јемен где, потпомогнута од САД, кампања бомбардовања и блокада које спроводи Саудијска Арабија изазивају хуманитарну катастрофу.

Ипак, двапут се у овом веку „партији рата“ вратио бумеранг када је тражила сукоб са Путиновом Русијом, а „неоизолационисти“ добили за право.

Ове опсервације изазвао је наслов из садржаја на првој страни издања „Њујорк тајмса“ за прошлу среду, који гласи:

„Михаил Сакашвили, бивши председник Грузије, предводио је присталице у маршу кроз Кијев након што је претио да ће да се баци са крова петоспратнице да не би био ухапшен. Страна А4!“

Ко је Сакашвили? Вундеркинд изабран за председника 2004. у Тбилисију, након „ружичасте револуције“, којег смо подржали током крсташког похода Буша млађег за глобалну демократију.

Августа 2008, током Олимпијских игара у Пекингу, Сакашвили је послао своју армију да упадне у малу енклаву Јужну Осетију која се одвојила од Грузије када се Грузија одвојила од Русије.

Међутим, у савладавању енклаве Сакашвилијеве трупе убиле су руске мировњаке. Велика грешка. У року од 24 сата Путинови тенкови и трупе сливали су се кроз тунел Роки прогањајући Сакашвилијеву армију из Јужне Осетије, заузевши при том и део Грузије.

Како се пораз овог хероја неоконзервативаца помаљао, перјанице америчке спољне политике кренуле су живо у оптуживање „руске агресије“ позивајући да се пошаље 82. ваздушно-десантна дивизија, Грузија прими у НАТО и да се америчке трупе стационирају на Кавказу.

„Сви смо ми Грузијци!” грмео је Џон Мекејн.

Па, не баш. Када су почели повици о уласку у сукоб са Русијом, Буш је, правилно процењујући интересе нације, одлучио да све остане у оквирима мирних протеста. Мудра одлука.

Шта се десило са Сакашвилијем? Задржао је власт до 2013, а затим је његова странка доживела пораз. Оптужен је за корупцију и пребегао у Украјину. Тамо га је примио председник Порошенко, који је побрао плодове пуча у Кијеву који су САД подржале 2014, и задужио га за Одесу – једну од најкорумпиранијих покрајина у земљи чије је презиме корупција.

Године 2016. бесан је напустио положај, оптужио свог патрона Порошенка за корупцију и побегао из Украјине. У септембру је, са групом својих истомишљеника, насилно прешао границу и вратио се у Украјину.

Украјинска служба безбедности приводи Сакашвилија (Фото: Stepan Franko/European Pressphoto Agency)

Ево шта у „Њујорк тајмсу“ о његовим најновијим легендарним потезима пише Ендрју Хигинс:

„У уторак … је Сакашвили, својевремено миљеник Запада, подигао своју рискантну политику каријеру до нових бизарних висина, када се попео на кров петоспратнице у којој станује, у центру Кијева …

Док је пар стотина његових присталица стајало окупљено испод, он је са крова извикивао увреде на рачун украјинских лидера …, претећи да ће да се баци ако службеници безбедносних служби покушају да га ухвате.

Скинут са крова након то је оптужио Порошенка да је издајник и лопов, бивши грузијски лидер је задржан… да би касније његове присталице блокирале полицијско возило којим је требало да буде превезен у кијевски притвор и омогућиле му да побегне.

Огрнут украјинском заставом и са лисицама које су још увек висиле са једне руке Сакашвили је затим повео своје присталице у марш кроз Кијев, према скупштини. Кроз мегафон је позивао на „мирне протесте“ за уклањање Порошенка са власти, на исти начин на који су протести свргли са власти бившег председника Јануковича, фебруара 2014.“

Ово звучи као садржај неког филма Питера Селерса из шездесетих.

Па ипак, овај кловн је био председник Грузије – за чије интересе у Јужној Осетији су неки из елите наше спољне политике сматрали да треба да дођемо на ивицу рата са Русијом.

А постојала је и широка подршка да се Грузија прими у НАТО. Тиме би Сакашвили добио могућност да изазове конфронтацију са Русијом која би приморала САД да интервенишу.

Погледајмо Украјину. Пре три године Мекејн је изјављивао, у подршку свргавању изабране владе у Кијеву наклоњене Русији_ „Сви смо ми данас Украјинци“.

Након пуча америчке елите су ургирале да се супротставимо Путину на Криму, Украјина прими у НАТО и Кијеву достави оружје које му је неопходно да савлада побуњенике на истоку Украјине, које подржава Русија.

Да је дошло до нашег исхитреног слања оружја, могло је да дође до отвореног рата Украјине и Русије.

Да ли ми заиста желимо да људима са стањем свести Михаила Сакашвилија пренесемо могућност да изазову рат са нуклеарном силом, Русијом. Рат који је сваки председник из времена Хладног рата био одлучан да избегне чак и ако је то значило прихватање хегемоније Москве у источној Европи, све до Елбе?

Слике Сакашвилија који се као неки омамљени средњошколац губитнички вија улицама Кијева, требале би да покрену озбиљно размишљање о уравнотежености оваквих савезника којима смо пренели овлашћење да нас уведу у рат.

На крају крајева, зар савезништва нису преносни каишеви рата?!

Са енглеског посрбио: Aerial6

Categories: Посрбљено

Tags: Aerial6, Михаил Сакашвили, НАТО, Патрик Бјукенен, САД