Гујон, Хандке и остали су „багови“ у систему, својеврсну „ридикули“, чудаци којих мора бити, али постаје проблем када их је превише. И када, као Хандке или Гујон делују „опасно“ – односно кредибилно, мотивисано и усмерено

Арно Гујон на ТВ Н1 (Фото: intermagazin.rs)

Петер Хандке је отприлике рекао како воли и подражава Србе и Србију, али да жели да има што мање после са српским властима. Хандкеа губитак илузија ипак није одвојио од ове његове позне заљубљености и онога што је видео као борбу за правду. Србија за њега никада није била симбол, па ни симбол отпора било коме, него конкретна земља за конкретним људима, које су у симбол, и то оног најнегативнијег са становишта доминантне идеологије, претворили носиоци актуелних позиција моћи на глобалном плану.

И, заиста, како потврђује пример Арноа Гујона, није лако бити „српски пријатељ“ – и то по најмање у самој Србији. Не зато што су Срби незахвални већ зато што су њихове доминантне елите прихватиле идеологију конструисане кривице, кривице не толико за овај или онај рат или злочин колико за „цивилизацијску заосталост“, једно готово инстинктивно опирање систему вредности и пракси које су виђене као цивилизацијске, дакле универзално обавезујуће.

Јасно је, како рече Никола Јовић, да Арно Гујон не сме бити модел понашања у данашњој Србији, и јасно је да кредибилан Европљанин који не подлеже култур-расистичким заблудама представља квар у систему консензуса око дегенерисаног лика отпадника од једино могуће цивилизације – за шта су Срби постали узоран модел.

Гујон, Хандке и остали су „багови“ у систему, својеврсну „ридикули“, чудаци којих мора бити, али постаје проблем када их је превише. И када, као Хандке или Гујон делују „опасно“ – односно кредибилно, мотивисано и усмерено.

Па нека и Срби коначно постану кредибилни, мотивисани и усмерени, нека то коначно постане њихова елита, ако је могуће, ако све већ није толико премрежено разним мрежама моћи, да пролаза више нема.

Али све се мења. Ко би у „златно доба“ Вијетнамског рата помислио да ће се, после само неколико година, силници онако кукавички и бедно повлачити из Сајгона, ко би помислио да ће Хитлер завршити тако брзо и тако бедно, а деловало је да је свет њихов, ко би предвидео тако брзу пропаст „црвеног џина“ који је хтео да преобрази свет, а заправо паразитирао на крви невиних.

Схватимо да свет није ничији, осим онога ко га привремено отме. А нама не треба цео свет, али наш свет – њега хоћемо.

А то је ипак само до нас.

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Арно Гујон, Владимир Коларић, Петер Хандке, Србија