Ознаке

, , , ,

Из књиге сабраних беседа св. Григорија Паламе „Господе, просвети таму моју“, беседа 52, изговорена на празник Ваведења Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије у Светињу над светињама

  1. Ако се дрво познаје по плоду, и ако свако добро дрво добар плод рађа(Мт. 7;17), како онда да Мајка суште доброте и Родитељка вечне лепоте својом лепотом и добротом неупоредиво не превазиђе свако земаљско и надземаљско добро? Због тога је Сила која је све учинила прекрасним, савечни и непроменљиви образ доброте Најузвишенијег Оца, превечни, надсуштаствени и предобри Логос, по Свом неизрецивом човекољубљу и милосрђу према нама пожелео да се обуче у наш лик, да призове природу која је била повучена у адске дубине и да је престарелу обнови, да је узнесе у наднебеске висине Свог царства и божанства. Сјединивши се с њом по ипостаси, било је потребно да прими и тело, и то тело ново и истоветно нашем, како би нас обновио на основу наше природе. Била је, осим тога, потребна бременитост и рађање какво је својствено нама, прехрањивање након рађања и одговарајуће васпитање и зато, поставши ради нас у свему исти као ми, налази Слушкињу која у свему одговара и представља човечију природу непорочну од рођења, ову Приснодјеву којој данас приносимо похвале и чији улазак у Светињу над светињама прослављамо. Она је од века била од Бога предодређена за спасење и васпостављање нашег рода и изабрана међу свима, не само у смислу њиховог мноштва, него и међу онима од века изабранима, чудеснима и знаменитима по својој побожности и разборитости, као и по општекорисним и истовремено богољубивим особинама, речима и делима.
  2. На самом почетку, против нас је устала духовна и злоначална змија, и бацила нас у адску дубину. Постојало је много разлога због којих је он устао против нас и поробио нашу природу, а то су завист, љубомора, мржња, неправедност, обмана и лукавство. Осим тога, он у себи носи смртоносну силу коју је сам први породио, будући да је први који се побунио против истинског живота. И заиста, он је на почетку позавидео Адаму видевши да обитава на месту чистог наслађивања, да се озарује боголиком славом и да се са земље узводи на небо, одакле је он сам био праведно избачен. Услед зависти, обузео га је још већи гнев, тако да је пожелео да га преда смрти. Завист није мајка само мржњи него и убиству које је у нас унео лукави проникнут лукавством, змија која је истински човекомрзац. Он је, без икаквог права, био обузет жудњом према тиранији над човеком желећи да уништи онога што је створен по образу и подобију Божијем. Како се није одважио да отворено нападне, искористио је обману и лукавство. Будући да се приближио у обличју видљиве змије, као пријатељ и саветник, а заправо био страшни и препредени непријатељ он је, авај, неприметно заузео погодан положај и својим саветом, који се противио Богу, у човека, као неки отров, улио своју смртоносну силу.
  3. Да је тада Адам, снажно се придржавајући Божије заповести, одбацио лукави непријатељски наговор, показао би се као победник над противником, био би узвишенији од смртоносне погибељи и свим силама би постидео махнитог и бедног нападача. Како му се он добровољно предао, што никако није смео да учини, био је поражен и постао је мрзак и, будући корен нашег рода, и нас је, као изданке, учинио смртнима. Стога се указала потреба да се исправи пораз и задобије победа, да се избаци смртоносни отров душе и тела и да опет будемо призвани у живот, и то у живот вечни и бестрасни. Нашем роду био је потребан нови корен, односно нови Адам, не само безгрешан него и онај којега ништа не може обманути, и непобедив, а осим тога, способан и да опрашта грехе и да кривце учини невинима, који није само жив него и животворан како би онима што су му блиски по човечанској природи, подарио живот и опроштење грехова, оживљујући не само оне који су живели после Њега, него и оне који су умрли пре Његовог доласка.
  4. Због тога Павле, велика труба Духа Светога, каже: Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује(1. Кор. 15;45). Безгрешан, животворан и способан да опрашта грехе није нико осим Бога. Због тога је било неопходно да нови Адам не буде само човек него и Бог, да буде у правом смислу речи живот, мудрост, правда и љубав, милосрђе и свако друго добро како би обновљење и оживотворење старог Адама извршио у милости, премудрости и правди, супротно ономе што је користила духовна и злоначална змија, уносећи у нас старење и умирање.
  5. Као што је у почетку човекоубица из зависти и мржње устао против нас, тако се и Животоначалник услед свог превеликог човекољубља и доброте покренуо због нас, јер је праведно пожелео да спасе своју творевину, а то је подразумевало да је у Самоме Себи пресазда и спасе, као што је злоначалник пожелео да погуби Божију творевину, а што је подразумевало да му се она у самој себи (својевољно) потчини и да њоме тирански завлада. Као што је онај остварио победу и човеков пад неправдом и обманом, лажима и лукавством, тако је и Ослободитељ правдом, премудрошћу и истином потпуно поразио злоначалника и обновио Своју творевину. Сада, међутим, није право време да се говори о премудрости овог Божијег домостроја.
  6. Савршеној правди доликовало је да она природа која је својевољно поробљена и поражена својевољно задобије победу и одбаци ропство. Због тога је Бог благоволео да од нас прихвати нашу природу, чудесно се сједињујући с њом по ипостаси. Било је немогуће да се она узвишена и непојмљива чистота сједини са оскрнављеном природом. Богу је, уистину, немогуће само једно, а то је да се присаједини нечистом пре него што се оно очисти. Због тога је била неопходна непорочна и пречиста Дјева која би у утроби носила и родила Ревнитеља и Дароватеља чистоте, која је била предодређена, усавршила се и појавила, а тајна везана за њу се савршено испунила, док су се многа чуда, што су се временом дешавала, слила у једно.
  7. Због тога ми данас празнујемо оно што се извршавало са тим циљем, будући да на основу исхода особито поимамо величину догађаја који су водили тако великом завршетку, јер Онај који је (Сушти) од Бога, (Сушти) у Богу и (Сушти) Бог, Логос Божији и Син најузвишенијег Оца, сабеспочетни и савечни, постаде Син човечији, Син ове Приснодјеве, Исус Христос, исти јуче и данас и у векове (Јевр. 13;8), непроменљив по божанству, непорочан по човештву. Једино Он, како сведочи Исаија, не почини неправде (св. Григорије каже: „не сагреши“, прим. прев.), нити се нађе превара у устима Његовим (Ис. 53;9). Осим тога, Он је једини Који није зачет у безакоњу нити је рођен у греху, како Давид у Псалмима сведочи о самоме себи и сваком човеку како би, сагласно примљеном (тј. људској природи) био савршено чист и непорочан и како Му, по Самом Себи, не би биле потребне жртве очишћења. На тај начин је било могуће да, праведно се и истовремено премудро предајући кроз нас (нашу природу) и ради нас како очишћењу тако и страдању, прихвати и смрт и васкрсење. Он се рађа од Дјеве, јер телесна пожуда, будући независна од воље и непокорна закону духа, иако је неки и покоравају снагом духа и слабе целомудреношћу само ради рађања деце, на неки начин од самог рођења уноси осуду јер она јесте, назива се пропадљивошћу и рађа ради пропадљивости, и појављује се као страсно кретање човека који није очувао почаст какву је наша природа добила од Бога, него се затим уподобила животињама.
  8. Услед тога Бог не само да је дошао међу људе него је и потекао од Дјеве непорочне и свете, боље речено, пренепорочне и пресвете, јер Дјева није била узвишенија само од плотске нечистоте него и од нечистих помисли које долазе од плоти. До њеног зачећа није дошло вољом плоти него силаском Светог Духа, што је побудило благовест (Арханђела) и веру (Приснодјеве) приликом очовечења Божијег које, будући задивљујуће и превазилазећи сваку реч, сваку реч надвладава, уместо да буде остварено сагласношћу и опитом страсне жеље. Она је дакле на тај начин зачела и родила јер је таква (телесна) жеља, услед молитве и њене духовне радости, била сасвим далеко од Пресвете Дјеве (будући да Дјева каже ангелу-благовеститељу: Ево слушкиње Божије, нека ми буде по речи твојој). Како би ради тога била пронађена најдостојнија Дјева, Бог је пре свих векова предодредио и међу свима од века изабранима одабрао ову Приснодјеву, коју данас прослављамо.
  9. Погледајте одакле потиче такав избор. Међу Адамовом децом био је изабран прекрасни Сит, који се устројством особина, уздржањем чула и лепотом врлина појавио као одухотворено небо, био због тога од Бога изабран, и од тог избора требало је да се појави ова Дјева, богодолична кочија пренебеског Бога, која ће људе призвати на небеско усиновљење.
  10. Из тог разлога је читаво племе Ситово названо „синовима Божијим“, будући да је требало да се из тог племена Син Божији роди као Син Човечији. Стога и име „Сит“ у преводу означава „устајање“ или, боље речено, „васкрсење“, а то је у правом смислу речи Сам Господ, који је верујућима у Њега обећао и даровао вечни живот. И како је то одговарајући праобраз! Сит је, дакле, потекао од Еве која каже: Бог ми даде другога сина за Авеља којега уби Каин (Пост. 4;25). Син Дјеве, Христос, ради људске природе заменио је Адама којега, опет, услед зависти погуби началник и предводник зла. Сит није васкрсао Авеља јер је он био само праобраз васкрсења. Наш Господ Исус Христос васкрсао је Адама, зато што је Он Сам истински живот људи и васкрсење, чијом су се силом сви из племена Ситовог на основу наде удостојили усиновљења, јер су названи „синовима Божијим“. То што су они на основу те наде били названи „синовима Божијим“ открива се на основу првог који је био тако назван и наследио то изабрање. Био је то Енос, син Ситов који, сагласно ономе што пише Мојсеј, први поче да са надом призива име Господа Бога (Пост. 4;25 по Септуагинти). Отуда јасно видите да је он у складу са надом добио божанско именовање.
  11. Сагласно Божијем предзнању, то изабрање је започело још са Адамовом децом, распростирући се све до оне која ће постати Мајка Божија, повремено се потврђивало међу његовим потомцима и дошло до цара и пророка Давида а затим и до наследника његовог жезла и племена. Када је време призвало на испуњење овог Божијег изабрања, Бог је одабрао Јоакима и Ану из дома и племена Давидовог. Били су бездетни и живели заједно у целомудрености, превазилазећи све у врлини и усходећи ка Давиду по племенитости рода и нарави. Њима, који су у молитви и подвигу преклињали Бога да их ослободи неплодности и обећавајући да ће Богу даровати дете које добију, Сам Бог обећава да ће то дете постати Мајка Божија и сада им се даје као њихово чедо, како би свеврлинско чедо било зачето од многоврлинских родитеља, и како би Пренепорочна потекла од сасвим целомудрених, а целомудреност, здружена са молитвом и подвигом дала плод, односно постала родитељка девствености, и то оне девствености која је непропадљиво по телу родила пре свих векова рођенога од девственог Оца. О, каква је крила имала њихова молитва, и какву је одважност задобила пред Господом!
  12. Будући да су на тај начин добили оно за шта су се молили и спознали да се Божије обећање испунило на делу, и сами су се као богоугодни и богољубиви побринули да испуне обећање дато Богу. Чим су је одгајили, одвели су уистину освећену Богоотроковицу а сада девствену Богомајку у светињу Божију, код архијереја који се тамо налазио. Будући испуњена благодаћу и већ у том узрасту поседујући зрео ум, она је више од осталих била свесна онога шта се извршава у односу на њу и, колико је то могла, показала да није доведена него да сама и по слободној вољи приступа Богу, као да је сама по себи окриљена за освећену и божанску љубав, да је сама то желела и да је спознала своју достојност ваведења и обитавања у Светињи над светињама.
  13. Због тога је и архијереј Божији, разумевши да у Дјеви обитава Божија благодат којом превазилази све остале, Њу удостојио веће почасти него остале уводећи је у Светињу над светињама и уверавајући све тада присутне да са љубављу прихвате оно што се тада дешавало уз Божије садејство и по Његовој одлуци, будући да је посредством ангела овој Дјеви с небеса упућена неизрецива храна. Та храна је снажно укрепила њену природу, учинивши чистијом и узвишенијом и од бестелесних сила њу којој су служили и бестелесни духови. Она није само једанпут ушла у Светињу над светињама него је, будући од Бога прихваћена, заједно са Њим тамо обитавала током дужег периода, као знамење небеског које ће се захваљујући њој открити у одговарајуће време и бити даровано за вечно обитавалиште онима што поверују у њено преславно рађање.
  14. Тако се, дакле, и из тог разлога изабрана пре свих векова показала као светија од светих и као она чије је тело чистије и божанственије и од духова очишћених врлином. Она није собом обухватила само обличје речи Божијих него и Самог уипостазираног и јединородног Логоса безначалног Оца, као нека ризница у коју ће Логос ступити у своје време, и то време је дошло, ради обогаћења и украшавања свега земаљског и надземаљског. Он је на тај начин прославио Своју Мајку и пре него што се од ње родио, као што је то учинио и после рођења. Ми пак, схватајући смисао спасења које се кроз њу извршава, узвратимо јој, колико год то можемо, благодарношћу и похвалама. И заиста, ако је разборита жена која се спомиње у Еванђељу, након што је саслушала неколицину спасоносних речи Господњих, стојећи међу мноштвом народа повисила глас да би прославила његову Мајку и заблагодарила јој, рекавши Христу: Блажена утроба која Те је носила и дојке које си сисао (Лк. 11;27), зар онда ми, који уз себе имамо све речи вечног живота, и не само речи него и чуда, и страдања кроз која је наша природа устала из гроба и вазнела се са земље на небо, а тиме и обећање бесмртног живота и непроменљивог спасења, нећемо непрестано прослављати и величати Мајку Началника нашег спасења и Дароватеља живота, празнујући њено зачеће и рођење, а сада и пресељење у Светињу над светињама?
  15. Преселимо се и ми, браћо, са земље на небо и уздигнимо се од тела ка духу. Преусмеримо нашу чежњу од привременог ка постојаном, презримо телесна наслађивања која су замка за душу и брзо пролазе, пожелимо благодатне духовне дарове јер су непропадљиви, отргнимо свој живот и мисли од земаљског метежа и узнесимо их у небеска светилишта, у ону Светињу над светињама где сада обитава Богородица.
  16. На тај начин ће уз богоугодну одважност и душекорисно за нас до ње допрети песмопојања и молитве које јој приносимо. Тако ћемо захваљујући њеном посредовању постати наследници и будућих и постојећих добара, благодаћу и човекољубљем Исуса Христа Господа нашег Који се ради нас од ње родио, и Њему доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем и савечним и животворним Духом, сада и увек и у векове векова.
    Амин.

(Светосавље.орг)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements