Као што рекох недавно, наша борба је културна. А она почиње јасним и недвосмисленим одговором на питање „ко си?“ и „ко сте?“ Без обзира како ће то прихватити у неком тамо „великом свету“
Владимир Коларић
Идентитет, којим се сада сви толико баве, је пре питање културе, него идеологије. Разлика између, на пример срПског и срБског националисте је у основи културна, знатно дубље фундирана од идеолошке. Такозвани „другосрбијански“ идентитет такође је – тим пре што у идеолошком смислу окупља широку скупину, од конзервативаца и хришћанских демократа, преко класичних и, доминантних, левих либерала, до социјалдемократа, па и знатно „левље“ од тога – у првом реду културна, а не идеолошка одредница.
Недавно сам био на скупу где је један учесник рекао како се, ето, ученици боје да изговоре реч Југославија и југословенско, па користе еуфемизме типа „регион“, што никако није било тачно, с обзиром да је само у називу скупа та одредница, у варијантама „југословенско“ и „пост-југословенско“ поменута чак два пута. А оно што није ни једном поменуто, и што је очито било проблем изговорити, није била само подразумевајућа одредница „српско“, него и „хрватско“, „словеначко“ и слично.
Уверавајући нас да су национални и остали такозвани традиционални идентитети само конструкти, креатори идентитета нас ваљда уверавају да постјугословенски и регионални идентитети то нису. Или да јесу, али да су тога свесни и самим тим нерепресивни него опционални, односно питање избора.
Уверавају нас чак да одредницу Србин, Хрват или Словенац, као репресивне конструкције есенцијалистички и органски схваћене културе, треба заменити идентитетском одредницом некаквог постјугословенског или регионалног човека, као чекаонице за будући, жељени и судбински зацртани идентитет „Европљанина“. А и Европљанин је, како рече Марчело Пера, и сам идентитет без „супстанце“, односно друго и прелазно име за „грађанина света“.
Овде постаје очигледно како идеолошки пожељна критика такозваних традиционалних идентитета у основи нема за циљ да заштити појединаца од репресивних механизама моћи и омогући његову самореализацију, него да тог појединца лиши контекста, односно вредносног система који би могао да мотивише и дефинише његову егзистенцију изван задовољавања пуких биолошких потреба. Јер контекст увек постоји, али ако га не дефинишу вредносни системи и културе које се преносе вековима и миленијума, дефинисаће га центри моћи, управљајући га ка болесним масовним заносима, колективним делузијама или императиву потрошње.
У уметности је то посебно болно, јер је, како је толико пута речено, уметност малих народа увек политика. Да бисмо били прихваћени у „великом свету“ никако не бисмо смели да посредујемо искуства Срба, Хрвата или Словенаца, конкретних људи у конкретном друштвеном и културном контексту, него неког имагинарног комунизмом и транзицијом истраумираног пост-југословенског човека.
Али, као што видимо, и то се мења, па и одреднице „великог света“ и „малих народа“. Центар и периферија нису историјске и вредносне константе, а то је колонијалним угњетачима увек најтеже да прихвате. Колонијалистички у основи аисторијски и антикултурни есенцијализам је најпостојанији и најдеструктивнији од свих есенцијализама.
Као што рекох недавно, наша борба је културна. А она почиње јасним и недвосмисленим одговором на питање „ко си?“ и „ко сте?“ Без обзира како ће то прихватити у неком тамо „великом свету“.
Крај историје, како рече велики Александар Кожев, долази када животињска егзистенција замени људску. И када, додајемо, једна тужна културна провинција, захваљујући врхунско организованом систему насиља проглашеном врхунским културно-цивилизацијским достигнућем, своје вредности и мерила наметне свима осталима.
Крај историје и крај човека, дакле, може бити само у немоћи. У страху од „великог света“ као страху од „света овога“, опет у немоћи.
А једини истински велики свет су наше непоновљиве личности и њихово сусретање слободно од временско-просторних баријера. Једини истински велики свет је свет хероја слободе, а не Молоха.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар