Нити један власник хотела није положио рачун због подављеног биљног и животињског свијета, руковођен грамзивом логиком либералног капитализма, благословен политичким везама колико и мигом локалних власти

Камен насут у фараонским количинама подавио је сав живот у литорарној зони (Фото: Н. М.)

Увијек је пријатно слушати цилик дјеце кад науче да по мору пљоснатим камичцима праве „жабице“. Но ко би помислио да се због камена баченог у море може добити озбиљан прекор!?

А било је тога у прошлости, до прије пола вијека, када су которска дјеца рескирала да добију батине због камена баченог у море. Зашто то и како, сигурно се пита 99 од 100 читалаца? Гдје се крије гријех у описаној безазлености?

Стари су Приморци знали, посебно они из унутрашњег дијела Залива (који је данас под заштитом Унеска) да камен по камен гради палату, али и да затрпава море ако га генерације бацају у плићак, што је зарад виталног саобраћаја баркама дебото требало сузбити.

Сад, ваља замислити мегатоне гријеха које пред очима старосједилаца изводе инвеститори с брдах, тиме што пред новоизграђеним хотелима насипају обалу супстратом неадекватног хемијског састава – у управо фараонским количинама, а да би стало више наплативих лежаљки и сунцобрана…

Имаће томе 40 година како сам на плажи пред бившом Фабриком за прераду рибе у Бијелој научио да пливам. Та је плажа с лијеве стране омеђена мандраћем, одмориштем за барке, а са десне стране истуреном понтом. С маском на лицу, почео сам, и до данас наставио да се дивим подводном свијету…

Сјећам се да је у плићаку све врвјело од живота. Црне шкољке мушље расле су у гроздовима по каменим блоковима мандраћа и оне понте. На центиметар-два укопане у пијесак живјеле су шкољке вонголе и вагани; било је великих паластура, малих латица, потом каменица, срчанки, кућица, стригилатуса, пужева марикљи, вретена, петрових ува, приљепака, вртуљака, квргавих и бодљикавих волака, голубица, мрежастих врша, те сиракушких вретена. Било је морских звијезда и краставаца и јежева. У морској трави мурави крили су се ракови гранцигуле, крабе, и усељени у напуштене пужеве љуштуре – ракови-самци. Било је алги и морске салате. Плићаком су провијавале шарене лабре, обални барбунчићи, мала јата ципола, јата сићушних преукусних сардуна, те ту и тамо нека већа риба, залутала орада, бранцин или фратар… И то сам све богатство, до 3 метра дубине, без икаквог претјеривања, видио с маском, ронећи од мандраћа до 100 метара (!) удаљене понте…

Речени је простор данас економско добро хотела који се налази на мјесту некадашње Фабрике за прераду рибе. Првобитна природна плажа постала је умало шира неголи дужа. Сличних је насутих „плажа“ подоста дуж Приморја, и оне су, што вријеме пролази, све отуђеније од старосједилаца. Ко их памти витке и несавршене, данас устукне, мање због пластичне испегланости њихових габаритних димензија, већ због силе која казује да се на екоцидни плац више не може ући бесплатно.

Нити један власник хотела није положио рачун због подављеног биљног и животињског свијета, руковођен грамзивом логиком либералног капитализма, благословен политичким везама колико и мигом локалних власти.

Око рта Св. Недеље, у једном од најужих тјеснаца, расте колонија паластура (Pinna nobilis). Па, иако је врста заштићена, официјелна еко-Подгорица каже да се самоникли парк у коме живи преко 100 до скоро изумрлих шкољки које могу нарасти до метар (!), не може и стварно заштитити од ловаца на сувенире – под образложењем да највеће медитеранске шкољке немају привредни значај?!

Опет и опет ваља казати како Монтенегро не зна да има море од новембра до маја. Ништа се током историје, од времена када су Црногорци силазећи у Боку казивали да иду у Свијет – није промијенило. Каталог окупационих власти током историје, допунила је од 2006. године кита поткупивих политикуна којима до државе није ич, колико им је до пара за у властити џеп, по сваку цијену. До мјере да географском комшији Приморцу – цркне таман морска крава.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 21. 11. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Бока Которска, Никола Маловић, Црна Гора