Приказ књиге Јелене Кострикове „Геополитички интереси Русије и словенско питање“, који је у духу негдашњих „Предлога за превод“ ексклузивно за Стање ствари написао Никола Н. Живковић

Јелена Кострикова

(Кострикова Елена Гавриловна: „Геополитические интересы России и славянский вопрос. – Идейная борьба в российском обществе в нач. XX“, Москва, Кучково поле, 2017. 384 с.)

Јелена Кострикова се бави, како сам наслов њене књиге говори, Русијом и словенским питањем и то за временски период од Берлинског конгреса 1878. до 1914. године. Аутор утврђује као чињеницу да је почетком 20. века словенско питање поново дошло у центар светске политике („славянский вопрос в центре мировой политики“; види: Кострикова, … стр. 12)

Нарочито ми се чини вредним да је Кострикова споменула Дмитрија Вергуна (Дмитрий Николаевич Вергун), публицисту и издавача. Вергун је драгоцен и интересантан, јер је и сам био родом из Галиције, недалеко од Лвова (Львова). Та покрајина је у то време припадала Аустрији. У Бечу је издавао „Словенски век“ („Славянский век“). Године 1905. објавио је „Немачки продор на исток“ („Немецкий Drang nach Osten“). Као и Ритих, и Вергун је веровао да су Берлин и Беч највећа претња словенском свету. Он је, по мени, далеко боље разумео Запад, пошто је тамо рођен, него неки руски публицисти, рецимо, из Москве или Петрограда.

Каква је била ситуација у Русији почетком 20. века? Један од највећих државника, по мени, кога је Русија имала, Стољипин, дао је можда најкраћу и најтачнију дијагнозу политичког положаја земље почетком 20. века. Он је 10. маја 1907. одржао говор у Државној думи. Том приликом изговорио је знамениту фразу: „Држави нису потребни велики потреси, већ Велика Русија“ („не великие потрясения, а Великая Россия“; види: Кострикова, … стр. 9.). Као да је предосећао шта ће се догодити са државом за десет година, он је, без претеривања могу да кажем, као неки пророк из Старога завета био против немира и револуција, већ се залагао за реформе и мирни, еволуциони развој Империје.

Већина водећих руских јавних радника делила је Стољепиново мишљење. И Петар Струве је веровао да је земља на путу да постане „Великая Россия“. Но, постављену задачу неће да спроведе војна моћ Русије, већ ће тај задатак решити „неуморни културни рад“ („неустанная културная работа“; види: Кострикова, … стр. 24). Тај рад, по Струвеу, мора да ужива државну подршку. Занимљива мисао, која је и данас модерна и јасно говори, колико су најбољи руски умови давали велико значење култури.

Мањи број поданика Империје не само да нису веровали у Русију, већ су чинили све да њихова земља не постане суверена и слободна. Делује апсурдно, да су за то злоупотребљавали реч „слобода“. Типичан представник и обожаватељ Запада Мережковскиј (Дмитрий Сергеевич Мережковский) године 1907. написао је о тој теми следеће: „Ја волим слободу више него моју земљу“ („Я люблю свободу больше, чем родину“; види: Кострикова, … стр. 25). Са таквим самодопадним жонглирањем речима, очевидно, желео је да привуче пажњу јавности. Да ли није знао, или није хтео да зна, да човек може да истовремено воли слободу и своју родну груду, односно, да једно не искључује друго.

Колика је била привлачност и асимилаторска снага Руске империје најбоље сведочи Ритих (Риттих Христиан-Фридрих). Он је био руски генерал, по убеђењу монархиста и руски патриота, картограф, етнолог и словенофил. По свом етничком пореклу је он Немац са Балтика. А таквих је било много у државној служби. Ти Немци су често били највернији и најпоузданији ослонци руске државе. Био је панслависта и тема његових књига била је „насилна германизација Словена“ („насильственной германизации славян“). За главног непријатеља Русије он је држао Запад (именно Запад“; види: Кострикова, … стр. 33). Није веровао Немачкој, а још мање Француској и Енглеској. Ритих закључује да постоји само једно средство да Русија сачува своје позиције у свету – да постане силна („стать сильной“)

Један од водећих панслависта, публициста и етнографа био је Башмаков (Александр Александрович Башмаков). Он је јасно и гласно казао због чега управо Русија треба да обрати пажњу на Балкан: „Ми имамо далеко веће интересе и права на Балкан него једна Аустрија, јер је за њу то туђа земљe („чужих земель“). Беч на Балкану тражи само да се обогати („ищет обогащение“), док Русија на Балкану не захтева тамо „ништа материјално“ („ничего материального“), већ тражи нешто што је хиљаду пута важније, него сав плен мира („нежели все добычи мира“): ми смо тамо у потрази са смислом нашег постојања на земљи („всего нашего существования на земле“), тамо је део руске душе („часть русской души“). Ми смо са хиљада чворова („тысячью узловв“) везани са судбином балканских народа. Што се историје Босне и Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Косова Поља и Бугарске тиче, она је и део руске историје („есть часть русской истории“; види: Кострикова, …., стр. 48)

Слично пише и Паренсов (Петр Дмитриевич Паренсов), војни обавештајац, генерал и публициста: „Док земље Запада желе да на Балкану извуку своје материјалне себичне интересе, Русија тамо има високу мисију („высокая миссия“): она је заштитница православних народа („защитница православных“; види: Кострикова, …, 56. стр.)

Сурин (Николай Фёдорович Сурин) тврди да је Русија обавезна да жртвује своје интересе и да их подреди интересима народа због браће по крви и вери („ради братьев по крови и вере“). Сурин, који је свој текст објавио септембра године 1913, на „браћу по крви и вери“, мисли, разуме се, пре свега на Бугаре и Србе. Интереси словенских, балканских народа и Русије, по Сурину, потпуно се поклапају. (Кострикова,… 82 стр.)

Славенофили су радо читали и цитирали Кирјејева (Александр Алексеевич Киреев). Он је био генерал, славенофил, публициста. Кирјејев је написао: „Европа је сва антисловенска („Вся Европа антиславянская“). А као доказ за ову тврдњу Кирјејев спомиње Кримски рат године 1853, Руско-турски рат 1877, Берлински конгрес 1878. год. и рат са Јапаном године 1905. („Кры́мская война́ 1853—1856; русско-турецкая война 1877-1878 и Берлинский конгресс 1878, те Русско-японская война 1904-1905 годов; види: Кострикова, … стр. 49.). Да није умро 1910. године, сигурно би овој листи додао и Анексиону кризу из 1908. и кризу због Драча и Скадра из године 1913, као и 1914, 1915, 1941, 1944, 1991. и 1999. годину.

Поред питања Дарданела, велики проблем за Русију представљала је Македонија. Русија је почетком 20. века покушала да посредује. Са правом се бојала да та област не постане јабука раздора („яблоком раздора“; види: Костриковаа,… 77 стр.) између Срба и Бугара. Но, Други балкански рат представља велико разочарење за руску јавност. Малобројни, прозападни политичари у Русији били су једини који нису били разочарани сукобом између Бугара и Срба. Тако вођа кадета Миљуков радосно констатује да је идеја уједињења словенских народа заувек умрла („умерли навсегда“). Бушмаков одговара Миљукову, те тврди да кривицу за братоубилачки рат између Бугара и Срба сноси руска влада: „Да је Русија подржала Србе у Албанији, око луке Драч („если бы Россия поддержала Сербов в вопросе о Дураццо“) и Црногорце око Скадра, тада не би било Другог балканског рата. Други балкански рат представља разочарење за словенски свет, а радост свим непријатељима Словена, пре свега за Немце, Енглезе и Французе. (Кострикова,… 83 стр.)

Башмаков такође тврди да је у свим преломним историјским тренуцима Русија више водила рачуна не о себи, већ о другим словенским народима и никада се није водила духом уског национализма („духом узкого национализма“). Не треба, међутим, бити ни толико велики песимиста. Најзад до сада је много урађено. Словени Балкана ослободили су се од турског јарма („от турецкого ига“; види: Кострикова,… 84 стр.)

Један од руководилаца Словенског удружења из Перограда, Кулаковски (Кулаковский Платон Андреевич), пратио је веома пажљиво догађаје око „анексије Босне“ и дошао је до интересантних закључака. Та криза није само открила свету слабост Русије, већ је показала да солидарност међу словенским народима уопште не постоји. Тако су Пољаци и Хрвати стали на страну Аустрије („на сторону Австрии встали хорваты и поляки“), док Чеси нису заузели јединствену позицију. (Кострикова,… 93 стр.)

Пустошкин (Константин Павлович Пустошкин), готово пуне две деценије био је руски конзул у Лвову, који је тада припадао Аустрији. Његова запажања о Галицији су веома интересантна и важна. Прво што му је упало у очи – пратећи пољску штампу – да није нашао ниједан чланак који би показао и трунка симпатије према Русији. Пољаци су били подељени око многих питања, али једна ствар их је све ујединила и покретала: мржња према Русима. Готово су сви осећали, говорили и писали „у антируском духу („в антирусском духу“). А то осећање мржње они примају од најранијег детињства. Уместо хришћанске љубави римокатоличка црква, учитељи и професори пољском народу проповедају мржњу к нама“ („ненависти к нам“; види: Кострикова,… 94 стр.). Стиче се утисак, да је идентитет пољске нације основан на русофобији. Или, краће речено, Пољак је онај који мрзи Русе. Који је узрок те мржње? Пустошкин се питао, како то да Пољаци не мрзе толико Немце или Аустријанце. Пољаци Немце не воле, но они их уважавају и боје их се. Премда је положај Пољака у Русији био много бољи него у Немачкој, па ипак Пољаци Русе нити воле, а нити их не уважавају („поляки русских, и не любят и не уважают“; види: Кострикова,… 95 стр.). Једну од разлога Пустошкин је видео у томе што Руси нису националисти. Он је видео решење у томе, да престанемо да сами себе понижавамо и да престанемо да им дајемо привилегије и уступке. Тада ће они сами да дођу до нас и да нас моле за пријатељство. Пут којим иду руски либерали и социјал-демократи зато је и погрешан и супротан руским интересима. Ми треба да смо пре свега Руси, да љубимо своју отаџбину и да се гордимо нашом националношћу. Тада ће нас поштовати други народи, па и Пољаци.

Беч је, нарочито од средине 19. века, водио упорну, перманентну антируску политику. У својим источним покрајинама, у Буковини и Галицији, где је превладавао словенски елеменат, увек су Аустријанци подржавале оне који су неговали русофобију. Тако је у Галицији Беч углавном подржавао Пољаке, а у Буковини – Украјинце. Главни циљ Беча био је да ослаби утицај Русије на словенске народе, који су живели у Аустро-Угарској.

Ни данас се није много променило. Запад – који сада пре свега заступа Вашингтон, потпуно преузевши идеју Беча – размишља како да преуреди не само Украјину, већ и Балкан. Хрватска, Босна, Албанија и Црна Гора интересантне су за Запад само у тој мери, у којој могу да ослабе утицај Русије у том делу Европе. У сваком другом погледу, Американци, Енглези, Немци и Французи савршено су равнодушни за судбину народа који живе на Балкану.

Политичким и културним мерама Аустрија је помагала антируски, украјински пројекат. Тај процес денационализације руског народа у Аустрији и стварање од њега једне нове, вештачке, украјинске нације пажљиво је пратио руски амбасадор у Бечу Гирс (Николай Николаевич Гирс). Он је приметио да су се служили свим средствима не би ли Русе претворили у Пољаке или Украјинце. А иза је стајала агресивна полонизаторска делатност пољских школа, те католичких и унијатских свештеника. (Кострикова,… 101 стр.)

Многи руски публицисти и уметници, који су били родом из Буковине и Галиције (данашња западна Украјина), или из крајева који су граничили са Аустријом, познавали су одлично проблем Словена у Аустро-Угарској и Немачкој. Један од њих био је руски писац и историчар Корабљов (Василий Николаевич Кораблёв). Он је тврдио да не постоји украјинска нација, за који је веровао да представља вештачку творевину („искусственное образование“). Таква Украјина потребна је само Аустријанцима, Немцима, али и свим другим непријатељима Словена. Њихов најважнији циљ јесте да ослабе Русију, те да се односе непријатељски према Русији („враждебного России“; види: Кострикова,… 102 стр.).

Када Пустошкин и Корабљов говоре о Пољацима и Украјинцима, нама Србима се чини као да смо све то већ одавно видели, буквално као да је пресликано са нашег простора, односно, као да говоре о нама и нашој трагедији: о римокатолицима из Босне, Херцеговине, Далмације или Хрватске. Реч је о покатоличеним Србима, који су постали инструмент у немачкој и ватиканској политици, односно, у њиховој борби против Словенства и православља. Патолошка мржња тих „Хрвата“ (покатоличених Срба), савршено је иста као и мржња Пољака и покатоличених, или поунијаћених Руса (денационализованих Руса, дакле, „Украјинаца“) према Русима. Сличан случај јесте и са исламизованим Србима, који данас за себе говоре да су „Бошњаци“, „Турци“ или „Албанци“. Једним Словом, од руске нације створено је неколико вештачких народа, као, на пример, „Украјинци“, „Белоруси“ и „Русини“.

Истакнути руски политичар Трубецкој (Григорий Николаевич Трубецкой) поводом Анексионе кризе, у јануару 1909, казао је следеће: „Енглези су равнодушни према суштини питања у вези са судбином Босне и Херцеговине… као и у вези са судбином Србије („англичане равнодушны к существу вопроса об участи… и судьбе Сербии; види: Кострикова,… 146 стр.). Француска је, такав је утисак имао Трубецкој, сујетна, те настоји да служи „и нашим и вашим“.

Руски политичар Маклаков (Василий Алексеевич Маклаков) је био гост Скупштине и пред посланицима у Београду дао је здравицу „за Велику Србију“ („за Великую Сербию“). Он је том приликом, 8. јануара 1909, казао и ово: „У руској Думи седе лични и политички противници, но при питању Босне сви смо јединствени и разумели смо, да удар нанесен српском народу („удар нанесенный сербскому народу“; види: Кострикова,… 147 стр.), јесте истовремено и удар против Русије. Укратко, стоји ван сваке сумње да је поводом Анексионе кризе већи део руске јавности био је на страни Србије („большая часть русского общества приняла сторону Себии“). (Кострикова,… 150 стр.)

Са друге стране, Аустрија је имала пуну подршку Немачке. Беч је уз помоћ осталих великих држава Европе – пре свега Енглеске и Француске – позвао Србију да се помири са свршеном чињеницом. Беч се, међутим, није само задовољио тиме, већ је захтевао од Србије да „клекне“ и да се потпуно потчини („полного подчинения“; види: Кострикова,… 152 стр.) вољи Беча. Немачка и аустријска штампа позивали су своје политичаре да је најзад дошао тренутак да се реши балканско питање и да Србију треба уништити.

У фебруару 1909. руски амбасадор у Паризу поставио је министру иностраних дела Француске кратко и јасно питање: „Какву ће позицију Француска да заузме, ако Русија објави рат Аустроугарској због Србије.“ Пишон је одговорио: „Француска јавност по питању Србије нема неког посебног осећања“ и зато Француска неће да ратује због Србије. (Кострикова,… 155 стр.)

Видећи да је руска дипломатија немоћна да заштити Србију, руски културни и политички радници решили су да „подрже Србе у тешком часу, те да руско друштво не може да ћути“. Организовали су Апел: „Срби треба да знају, да руски народ дубоко саосећа и страда заједно с њим, јер је њихова бол и наша.“ Апел су потписали многи угледни руски научници, посланици Думе, јавни радници: Лавров, Ковалевскиј, Хомјаков, Погодин, Маклаков, Лвов, Јастребов. Једино се кадети нису прикључили Апелу. (Кострикова,… 156 стр.)

Стјепан Радић је одржао говор у Москви, у марту 1909, и изазвао опште негодовање руске јавности. Хрватски политичар је у Русији изјавио да подржава аустроугарску анексију Босне, јер Словени још нису дорасли да буду самостални („не доросли до самостоятельности“; види: Кострикова,… 157 стр.). Хрватском политичару оштро је одговорио Бобрински и многи други руски публицисти.

Чинило се да је рат неизбежан. Почетком марта 1909. састао се министарски савет Русије. Том приликом највиши војни врх Русије је министрима саопштио да „Русија није спремна за рат“ („Россия не готова к войне“; види: Кострикова,… 158 стр.). Донесена је одлука да се Русија, у случају избијања рата, строго држи неутрално.

Русија је ипак покушала да за Србију макар испослује какву-такву компензацију. Но, одговор из Берлина био је нимало дипломатски, већ груб, управо простачки, ултимативан: Србија мора да прихвати све услове Аустрије. Русија је доживела тежак дипломатски пораз („тяжелое дипломатическое поражение“). Руска штампа је веома оштро реаговала на „пасивно“ понашање руске владе: „Да Русија ћути о тренутку када се спрема уништење Србије“ („перед разгромом Сербии“; види: Кострикова,… 158 стр.), то представља срамоту за саму Русију, далеко већу и од Берлинског конгреса 1878. и Мировног договора са Јапаном из септембра 1905.

Колико су руски либерали били слепи, види се најбоље по реакцији њиховог вође Миљукова (Милюков Павел Николаевич). Он је видео грешку руске владе у томе, да своје акције није усагласила са Француском и Енглеском. А та оптужба је сасвим неправедна, јер су управо министар иностраних дела Русије Изволски и његов наследник Сазонов чинили све да своје ставове усагласе са Паризом и Лондоном. (Кострикова,… 172 стр.)

Изволском су били одбројани дани и њега је заменио Сазонов (Сазонов Сергей Дмитриевич). Сазонов је у тешкој и вечној дилеми Руса – да ли да се определе за Бугаре или Србе – давао предност Србима над Бугарима („предпочтение сербов перед болгарима“; види: Кострикова,… 197 стр.)

Када је реч о Балкану, најтежи проблем и за Русију представљало је питање Македоније. Сурин, истакнути руски публициста и представник хуманитарног друштва „Славянские известия“ из Петрограда, веровао је да је набоље решење аутономија. Тај пројекат пружа најбоље изгледе са се Срби и Бугари успешно одупру немачкој агресивној политици. Сурин је директно оптужио Немачку да подстиче непријатељство између Срба и Бугара. Касније је Сурин мало изменио своје погледе и предлагао је да Србима треба да припадне Куманово, Скопље, Тетово и Дебар, а остали, већи део да треба да припадне Бугарима.

Публициста и дипломата Александар Башмаков, Македонију је посетио у јесен 1899. г. Он није много веровао службеним статистикама и 1908. године у новинама „Россия“ објавио је своје податке: У Македонији живи 1 100 000 Бугара, 495 000 Турака, 230 000 Албанаца, 222 000 Грка, 147 000 Бугара-муслимана,72 000 Срба, 68 Јевреја, 55 000 Цигана. Башмаков је закључио, да је „Бугарски језик природни језик македонског становништва“ („Болгарский язык есть природный язык македонского населения“). Веровао је да се Срби и Бугари могу да нађу компромисно решење: „Нека Срби учврсте српство на Јадрану, а Бугари на обалама Егејскога мора („Пусть укрепится сербизм на Адриатике и тогда укрепится болгарское владычество на берегу Эгейского моря“.). Године 1909. био је објављено капитално дело рускога византолога Кондакова (Кондаков Никодим Павлович): „Македония. Археологическое путешествие“. Он је био руководилац научне експедиције, која је у лето 1900. године посетила све македонске области. Чланови експедиције били су: угледни руски историчар, лингивста, архитекта и сликар. Кондаков је нагласио да је реч о научној експедицији, те да њихов задатак није да решавају текуће политичке проблеме. У Македонији је руска научна експедиција провела неколико месеци. Закључак је јасан. Највећи део Македоније нема сумње насељен је Бугарима. Такође су утврдили да је неоспорно да област око Скопља припада Србији. И Чешки слависта Нидерле (Lubor Niederle) много се бавио Македонијом. Као и руски научници, и он је проанализирао постојећу литературу на ту тему и дошао је до закључка да национална припадност словенског становништа у Македонији није потпуно изражена. Па ипак, стоји ван сваке сумње да се већина Македонаца ипак осећа Бугарима. Али исто тако је сигурно да се мањи део Македонаца осећа Србима, а то се односи на Куманово, Скопље, Тетово и Кратово. Истовремено је одбацио претензије Грчке, Турске и Румуније на Македонију. Број Срба у Македонији Нидерле је проценио на 300 000 хиљада. Иван Николаевич Кашинцев живео је шеснаест година у Бугарској и утврдио је да Македонија у потпуности треба да припадне Бугарској. Касније је променио то мишљење, вероватно под утицајем Јована Цвијића, и дошао је до закључка да српски научник има право када тврди да Македонци немају јасно и јако национално осећање. Тај закључак Кашинцева о Македонији делио је и Ритих (П. А. Риттих). Укратко, највећи део руских историчара и угледних слависта – као што су Башмаков, Погодин и Кондаков – залагао се да се македонско питање реши у корист Бугарске (види: (МАКЕДОНИЯ – ПРОБЛЕМЫ ИСТОРИИ И КУЛЬТУРЫ, Институт славяноведения, РАН РОССИЙСКАЯ ПЕЧАТЬ О ПУТЯХ РЕШЕНИЯ МАКЕДОНСКОЙ ПРОБЛЕМЫ НАКАНУНЕ БАЛКАНСКИХ ВОЙН (1908-1912 гг.)  В.А. Бурбыга (Харьковский государственный университет, http://promacedonia.com/is_ran/is_ran_8.html)

Русија је готово истовремено доживела дипломатски пораз не само по питању „анексије Босне“, већ истовремено и око питања Босфора и Дарданела. Супротно очекивањима министра иностраних дела Изволског и руског посланика у Турској Чарикова (Николая Валериановича Чарыкова), Париз и Лондон нису подржали руске захтеве. Русија је дала подршку Француској око мароканске кризе 1905. год., па је Русија очекивала да ће Француска бити благодарна („надежды на благодарность Франции“; види: Кострикова,… 213 стр.). Руске наде и овога пута показале су се наивне и илузорне. Укратко, све европске силе – Француска, Немачка, Аустроугарска и Енглеска – урадиле су што су могле да Турска у погледу Босфора негативно одговори на предлог Русије. Тако се још једном на делу показало да Русија у кључним историјским тренуцима не може да рачуна на подршку својих „савезника“ Француске и Енглеске („на поддержку Франции и Англии“; види: Кострикова,… 213 стр.)

Први балкански рат почео је 26. септембра 1912. године. Руске новине држале су Турску за опасног противника. У погледу војне снаге давали су предност Бугарској, док нису високо оцењивали могућност српске, грчке и црногорске армије. У погледу исхода рата против Турске ни Сазонов није веровао у победу Бугара и Срба. (Кострикова,… 224 стр.). У Русију је у томе време стигао професор Београдског универзитета Радован Кошутић и на кружоку свесловенском он је изјавио: „Срби су природни савезници Русије и најпоузданији“ („природные союзницы россии… и самые надёжные“; види: Кострикова,… 224 стр.). Чим је почео Први балкански рат, из Москве, Петрограда, Одесе у Србију и Бугарску почели су да као добровољци стижу руски лекари и медицинске сестре („русские врачи у сестры милосердия“). Само из три руска града стигли су лекари, њих десет у Бугарску, и исто толико у Србију. (Кострикова,… 232 стр.)

Руски лекари радили су у Београду: Соловјев и Амитин, у Нишу: Жерач, Проскурин, Моисејенко, Магскиј, у Јагодини: Штајнфелд и Зухер; у Крушевцу: Игњатјев. Седмог новембра 1912. у Београд стигли су руски лекари из Твера и тај тим се састојао из пет лекара и шест медицинских сестара. Међу њима стигла је Српкњиња, студент медицине у Русији, Лидија Бркић. Руске болнице одликовале су се редом, чистоћом и високим стручним кадром. У раду руских болница у Београду активно су учествовале супруга и ћерка руског амбасадора у Београду Хартвига и жена војног аташеа у Београду Артамонова. Постојала је и руска болница у Скопљу, које је као помоћ послала Кијевска општина. Сем руских, било је и неколико чешких лекара, а на челу је стајао познати чешки хирург Рудолф Едличка. Он је оставио своју велику и одлично опремљену ординацију у Прагу, да би помогао српској браћи. Едличков рад високо су оценили и сами руски лекари (Кострикова,… 235 стр.)

Никола Н. Живковић

Бројни су искази хероизма руских лекара и медицинских сестара, који су често ризикујући сопствене животе биле близу самог фронта. Тако Немирович-Данченко (Василий Иванович), иначе брат познатог позоришног режисера Владимира (а Владимир је био пријатељ Антона Чехова), приметио је следеће: Ако је наша дипломатија који пута разочарала Србе, руски лекари и сестре својим великодушним подвизима, остаће у благодарном сећању српског народа. Пацијенти су са искреном благодарношћу причали у свом боравку у руским болницама, са сузама одушевљења („о слезами восторга“; види: Кострикова,… 232 стр.), где су их руске медицинске сестре не само неговале, него и тешиле.

Нажалост, Срби су ова руска доброчинства заборавили. Постоје улице, које носе имена енглеских и шкотских медицинских сестара, но, колико ми је познато, ниједна, која би носила имена руских лекара и медицинских сестара. И не само то. Чак има у Београду и оних, који дрско лажу и клевећу народ, који нам је помогао у најтежим данима наше историје и гласно вриште: „Руси нам нису никада помогли!“ Студија Јелене Кострикове обилује научно провереним подацима и примерима који на најубедљивији начин одговарају оваквим неистинитим и злобним тврдњама.

Руски конзул у Скопљу године 1911. био је Калмиков (Калмыков Андрей Дмитриевич). Он је био убеђен, да је „Србија чекала и оклевала још пет или шест година, у овом крају не би остао ниједан Србин“ („ни одного серба в этом крае не осталось бы“; види: Кострикова,… 244 стр.). А да се то оствари, на том пројекту много су радили и Турци и Албанци. („Над этим много работали и турки и арануты“; види: Кострикова,… 244 стр.).

Шеваље (Николай Шевалье) је усхићен хероизмом и издржљивошћу српских војника („самоотверженность и выносливости сербских солдат“; види: Кострикова,… 247 стр.) и никаква одрицања га не плаше („икакие лишения не пугают его“). Ништа мање нису руски новинари и добровољци били одушевљени бугарским војником. Словом, догодило се невероватно, што нико није очекивао на Западу, али ни у Русији. Хришћански балкански народи – Срби, Бугари и Грци – са мање од десет милиона становника, за свега неколико недеља поразили су моћну Турску империју која је бројала преко двадесет и пет милиона становника. (Кострикова,… 247 стр.)

Српска војска је у новембру 1912. заузела Драч. Тај догађај изазвао је опште одушевљење у руској јавности. Тим поводом одржано је свечано заседање Петроградског словенског добровољног друштва. Огромна сала била је препуна, а присуствовали су црквени достојанственици РПЦ, чланови Државне думе, познати јавни радници. Сакупљена је већа сума новаца и предана је преко посланика Хартвига српском митрополиту Димитрију, а исто тако и Црногорском митрополиту Митрофану. (Кострикова,… 255 стр.)

Опште расположење јавности може да се изрече овом реченицом: Куцнуо је час да „Русија освоји Цариград“ („Царьград должен быть занят Россией“), односно, „Константинопољ треба да је наш“ („Константинополь должен быть нашим“; види: Кострикова,… 257 стр.). Но, бугарска армија у новембру 1912. није успела да пробије последњу турску линију одбране – Чаталџинску линију, која је била удаљена свега 45 км од Цариграда.

Ковалевски (Ковалевский Максим Максимович) је саветовао, у погледу руске будуће политике у том делу света, да само они који игноришу сву руску историју последњих две стотине година могу да се предају добровољној самообмани („предаваться добровольному самообману“) и да олако поверујемо „поводом добронамерних осећаја Турака према Русији („по поводу благожелательны турок к Росии“; види: Кострикова,… 262 стр.). Турска никада неће бити савезник Русије („Турция никогда не будет союзником России“; види: Кострикова,… 262 стр.). У тој држави може само да у једном тренутку превладава јачи утицај Енглеза, а мало касније Немаца.

И то делује као да читамо дневну штампу из наших дана: Турска је у новембру 2015. над Сиријом оборила руски војни авион, у Анкари је у децембру 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов, Турска тврди да је Крим украјински, подржава кримске Татаре у антируској кампањи – и тако редом. Мени се чини да су упозорења Ковалевског и данас актуална. Не верујем да Турска може бити савезник Русије и дубоко сам убеђен да је погрешно што Русија продаје Анкари наоружање. Не би ме зачудило ако у блиској будућности Турска са руским ракетама поново обори неки руски авион.

После завршетка Првог балканског рата у децембру 1912. године почели су у Лондону преговори. Захваљујући Аустрији, али и Италији, велике силе су решиле да створе Албанију. Тиме је Србија изгубила приступ ка мору. Да Србија изађе на море подржале су све релевантне политичке силе у Русији, сем кадети. Једино је Муљуков у Думи године 1913. дао позитивну оцену улоге Енглеске и Француске у Првом балканском рату. („положительно оценил роль Англии и Франции“; види: Кострикова,… 299 стр.)

Александар Белић, у новембру 1912, оштро је одговорио вођи кадета Миљукову (Павел Николаевич Милюков) у отвореном писму. Кулаковскиј (Платон Андреевич Кулаковский) и Меншиков (Михаил Осипович Меньшиков) стали су на страну Белића и подржали су праведни захтев Србије да има излазак на море. У јуну 1913. такође су са Миљуковим полемизирали Ђорђе Генчић и Велимир Вукићевић. Они су оптужили Миљукова да води антисрпску политику (Кострикова,… 265 стр.)

Русија је по зна који пут поново остала сама. Све европске силе подржале су Аустрију да се створи Албанија и да Србија мора да своје трупе повуче из луке Драч.

Паренсов (Петр Дмитриевич Паренсов) пише да су у Лондону, за преговарачким столом, Србе „лишили плодова херојске борбе“ („лишая ее плодов героической борьбы“; види: Кострикова,… 232 стр.). У руском јавности дошло је до знатне промене и већина је сада рачунала Србију као главног савезника Русије на Балкану („считавшей Сербию главным союзником России на Балканах“; види: Кострикова,… 289 стр.). Башмаков, у вези с Македнојим, био је на страни Срба (на стороне сербов“). У чланку од марта 1913. Башмаков је тврдио да није Србија нарушила договор, него Бугарска: Софија није подржала Србе поводу кризе око Драча („в вопросе о порте на Адриатике“; види: Кострикова,… 294 стр.). Зато Србија са пуним правом захтева компензацију у Македонији. Истина је и то, да у Македонији већину становништва чине Бугари, Срба има знатно мање. Зато је Башмаков био против поделе Македоније и предлагао аутономију, а политичку контролу вршили би заједно Бугарска и Србија.

Не само пример Бушмакова, већ и других руских славенофила и државника, показује, да нису у праву они Срби, који упорно тврде, да су „Руси увек били на страни Бугара“. Из књиге Кострикове видимо, дакле, да та тврдња није сасвим тачна. Најкасније после Другог балканског рата и руска јавност и многи најутицајнији руски политичари били су на страни Србије. Веома интересантан коментар о историји руско-бугарских односа дао је руски историчар Андреј Иванов: „Бугарска се близу пет стотина година налазила под турским ропством, од кога их је ослободила руска армија у рату са Турцима 1877-1878. Но, године 1887. Бугарска је окренула леђа Русији и преорјентисала се према Бечу, а бугарски цар постао је године 1908. Немац Фердинанд Кобург. Бугари су, како су велики руски мислиоци Константин Леонтјев и Достојевски упозорили, веома брзо заборавили благодарност која дугује Русији. Бугарска се преобратила у оруђе интриге Аустро-Угарске и Немачке против Русије и Србије. Најзад, Бугарска је била немачки савезник у Првом и Другом светском рату. Тиме што је Софија у јуну 1913. започела војна дејства против Србије и Грчке, Бугарска је преко ноћи изгубила на основу сопствене кривице („потеряла по собственной вине“; види: Кострикова,… 301 стр.) све плодове великих националних жртава, о којима су бугарски патриоти могли још само пре годину дана да маштају. До јуна 1913. Бугарска је стајала на врху славе, била је предметом општих похвала и уважавања Европе, а онда, преко ноћи сурвала се у понор ужаса и очајања. Понашање бугарске владе било је потпуно невероватно. Резултат је познат. Не само да су Срби и Грци поделили између себе највећи део Македоније, већ је Турска извршила контранапад, повратила велики део територије, са градом Једреном, кога су Бугари и Срби освојили уз велики број жртава.

„Глас Црногорца је у фебруару 1913. писао да је руски цар послао пола милиона тона пшенице и тако спасао Црну Гору од глади. А шта данас ради црногорска влада? Тврди да је Русија највећи непријатељ „независне Црне Горе“ и чак да је спремала да обори „демократску владу у Подгорици“. А пре Првог светског рата велики део црногорског буџета финансирала је управо Русија.

После Бугарске катастрофе у јуну 1913. већи део руске јавности држао је за свог главног савезника на Балкану Србију („…большая часть русского общества считала главным союзником России на Балканах – Сербию“; види: Кострикова,… 302 стр.)

Румунија је искористила војне операције бугарске армије против Србије и Грчке, па је кукавички, иза леђа, напала Бугарску и заузела Добруђу, у којој није било ниједног бугарског војника. Зато је Мамонтов (Николай Петрович), дописник „Гласа Москве“, предлагао „да издајнички напад („предательское нападение“; види: Кострикова,… 303 стр.) Румуније, тиме што је напала Бугарску без објаве рата и забила јој нож у леђа, не сме остати некажњено. Русија мора против Румуније да предузме најенергичније мере, како би спречили да Бугарска доживи потпуно катастрофу. Пре неколико месеци веома интересантан Зборник радова на тему румунске политике објављен је у Београду, а књигу је за штампу приредио Зоран Милошевић. Многи ће се изненадити када прочитају радове у том Зборнику и видети да су живели у великој заблуди, када су веровали да је једино Румунија „истински српски савезник на Балкану“.

Изволски (Извольский Александр Петрович), руски амбасадор у Паризу јавља Сазонову: „Не видим смисла да се ми боримо за бугарске интересе и да им помогнемо да поврате Једрену. Тај град су они изгубили сопственом кривицом. Боље да подржимо Турску. Аустрија се залагала за стварање Велике Бугарске и Албаније. (Кострикова,… 304 стр.). Сазонов је делио мишљење Изволског: „Од војно јаке бугарске Русија не може да очекује ништа добро.“

Корабљов (Василий Николаевич Кораблёв), руски историчар, публицист, писао је у септембру 1913. да је, после Другог балканског рата, водећа улога на Балкану прешла на страну Србије и њој у будућности предстоји велика задаћа („великая задача“), да обједини расејано српство. У том задатку Србија има пуно право да рачуна на подршку Русије. Илић (Илыч), руски публициста, Писмом из Бугарске (письмо из Болгарии), датирано на почетак 1914. год, примећује велику промену у народу: Готово половина људи које сам срео односи су отворено непријатељски према Русији („враждебны Россиии“), те верују, да ће за бугарске интересе бити боље ако се чвршће повежу са Аустријом (Кострикова,… 311 стр.)

После 28. јуна 1914. руске новине извештавају да су на територији Аустро-Угарске почела масовна хапшења Срба, као и погроми против Срба у Сарајеву. Ниједна српска трговачка радња, дом или стан нису остали поштеђени („Ни одно сербское торговое заведение, дом или квартира не остались не разоренными“; види: Кострикова,… 325 стр.). Погроми су се убрзо проширили на Хрватску, Славонију и Далмацију. Почео је прави лов на српске свештенике и учитеље.

Велику улогу да руска јавност дозна истину о прогањану Срба на територији Аустро-Угарске има, поред руске штампе, и Хартвиг, руски амбасадор у Србији. Њега са правом држе за једног од архитеката стварања Балканског савеза. На сахрану руског амбасадора у Београду дошла је маса од сто хиљада људи. Такву величанствену сахрану ретко да је доживео иједан амбасадор у свету (Кострикова,… 327 стр.)

Сви дипломатски и војни потези Берлина и Беча од 1905. до 1914. говорили су само једно: Немачка и Аустро-Угарска узели су курс ка рату („Германия и Австро-Венгрия взяли курс на войну“; види: Кострикова,… 328 стр). Пошто је Србија постала Пијемонт за словенске народе у Црно-Жутој монархији, онда је Беч решио да Србију заувек „искључи“ са Балкана као значајног политичког фактора. Моменат је веома повољан да се постигне „неутралисања“ Србије, Аустрија је веровала да је то управо 1914. година. Беч је знао да „Русија није спремна за рат и да у својим намерама иза Аустрије стоји моћна Немачка“ (види: Кострикова,… 328 стр.), писао је аустроугарски амбасадор из Берлина Сегени-Марич (Ladislaus Graf Szögyenyi-Marich). По њему, одлучујућа улогу рата или мира припадала је Берлину, а тамо су одлучујући фактори били расположени за рат.

Када је српски државни врх сазнао у којој се мери приближава смртна опасност по државу и српски народ, оно се обратило Русији, „да Србију узму у заштиту.“ Истовремено министар иностраних дела Русије Сазонов дао је инструкције руском амбасадору у Бечу, Шебеку, да јасно Аустрији стави до знања какве последице може да има аустроугарски карактер захтева према Београду, ако та нота садржи такве захтеве, који су неприхватљиви са становништва достојанства Србије („достоинства Сербии“; види: Кострикова,… 331 стр.). Када је Сазонов најзад видео садржај ултиматума, он је ускликнуо: „То значи европски рат!“ („Это европейская война!“; види: Кострикова,… 333 стр.). Русија је предложила да се ултиматум продужи, како би се пружило више времена дипломатији да се спречи европски рат. Но, Аустрија је тај предлог одбила. Све то говори да су Беч и Берлин желели рат.

О Немачкој као главном кривцу за Први светски рат писали су и многи други, одлични познаваоци тог периода европске прошлости. Само да споменем неке, можда и најзначајније – немачки историчар Фриц Фишер: „Немци су одговорни за Први светски рат“ (Fritz Fischer: „…..die Deutschen sind für den Ersten Weltkrieg verantwortlich“; види: „Griff nach der Weltmacht“ (1961) и „Krieg der Illusionen“ (1969),) и енглески историчар Тејлор (Alan John Percivale Taylor: „The First World War”).

Зато су аргументи оних, који су говорили, а неки и данас говоре, да је Аустрија желела само локални, аустријско-српски рат – неубедљиви. Реч је о томе да је Берлин желео да диктира своју вољу Европи. На рат се није одлучила Русија, а још мање мала Србија, већ Берлин и Беч. Да пишу пропагандне књиге у одбрани Немачке и покушају да кривицу свале на Енглезе, масоне, на Србе и Русе, то ми је сасвим разумљиво, када су аутори Немци. Остаје ми загонетка, када видим да су неке публицисти ових ревизионистичких књига Руси или Срби. Совјетски марксиста Покровскиј (Покровский Михаил Николаевич) држао је Царску Русију главним кривцем рата (Царскую Россию.. главной виновницей войны). Од Срба ту се истичу Милош Богићевић и мајор Добривоје Р. Лазаревић. Руски и српски ревизионисти и данас имају истомишљенике, но они у свету озбиљне руске и српске историографије не играју никакву значајну улогу.

О русофобима међу Србима ових дана управо је објављена веома важна књига „Русофобија код Срба 1878-2017“, а аутор је Дејан Мировић. Већина Срба када прочитају такав наслов, вероватно, помисле да је реч о некој шали, јер бити Србин и бити русофоб, то је просто немогуће. То у мојим ушима звучи као, рецимо, да кажете „округли квадрат“. Но, када прочитамо Мировићеву књигу, видимо, да их је заиста било. Истина, они представљају безначајну мањину у српском друштву, али су у појединим историјским тренуцима били веома гласни и стицајем историјских околности заузимали су важне позиције у политичком и културном животу земље.

Кострикова са провереним историјским чињеницама убедљиво доказује, да они који тврде да нам Русија није никада помогла, или су незналице, или су злобни клеветници. Истина је, да нам Запад не само да није никада помогао, већ је чинио све да спречи Русију да нам помогне. У најбољем случају, били су равнодушни према судбини српског народа, како је то са обиљем архивске грађе и историјских чињеница документовала и историчар Јелена Кострикова.

Целокупна руска јавност и огромна већина руских политичара и генерала схватило је да изазов Србији и ултиматум јесте заправо изазов самој Русији („вызов Сербии как вызов самой Росии“; види: Кострикова,… 334 стр.). Нарочито су истакли дрскост и цинизам Аустрије. Србија је заправо испунила све захтеве из ултиматума, па ипак Беч није био задовољан. Објавили су рат малој држави, потпуно убеђени да некажњено могу да покоре Србију, да је сатру и да за злодела према српском народу неће морати да одговарају. („с полным убеждением в безнаказанности“; види: Кострикова,… 335 стр.)

Масовне акције подршке Србији („массовне акции в поддржку Сербии“) прошле су по својој Русији („прошли по всей Росии“). Дневно су се пријављивали по 500 стотина руских добровољаца, спремни да помогну угроженом српском народу. Руски добровољци су се јављали не само из Русије, већ и они који су живели у иностранству. Тако су се српској дипломатској мисији у Париз јавила маса руских („масса русских“), спремних да одмах пођу у Србију (Кострикова,… 336 стр.)

Овакве масовне подршке српском народу нису никада у историји виђене ни у Лондону, а ни у Паризу, за које је део наше елите веровао да су нам Французи и Енглези „савезници“.

„Русско слово“ 17. јула 1914. по старом календару штампало је кратак текст који је потпуно одговарао расположењу руске јавности и државног врха: „Ниједна држава не жели толико мир као Русија. Но, ми морамо да заштитимо Србију, јер тиме бранимо и своју сопствену слободу“ („свою собственную свободу“; види: Кострикова,… 337 стр.).

Три дана по објави рата Србији, на Црвеном тргу у Москви сакупило се сто хиљада људи у знак подршке Србији. Организатори митинга биле су градске власти Москве и Словенски комитет. Све политичке снаге Русије биле су јединствене у оцени, да је Русија све урадиле да сачува мир, но Берлини и Беч хтели су рат. Улазак Русије у рат свима је у Београду било јасно да је тиме „Русија спасла Србију“ („Россия спасла Сербию“).

Многа питања и одговори времена из почетка 20. века и данас звуче зачуђујуће актуелно“ („звучат сейчас удивительно актуально“; види: Кострикова,… 344 стр.). Да је ова реченица Јелене Кострикове на последњој страни њене књиге тачна, довољно је да прочитамо вести из дневне штампе за годину 2017.

Када читамо њену студију, чини нам се, као да пратимо политичке догађаје наших дана. Најважнији проблеми пре сто година, видимо, и данас су на дневном реду. Против Србије јесте и данас Запад, а једини заштитник јесте Русија. Немамо никакве илузије у природи српске владе. Реч је о режиму, кога нам је наметнуо окупатор, пре свега Сједињене Државе, уз помоћ Енглеске, Немачке и Француске. Политичари који данас, уз подршку Вашингтона и Брисела владају Србијом представљају најгору могућу негативну селекцију кадрова, која је једна нација икада доживела. Просто је ту реч о уцењеним, уплашеним и неспособним људима, чији је задатак да униште Србију и српски народ. Ово што прича садашња влада у Србији, убеђен сам, нема подршку српског народа, већ само Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина, дакле, оних држава које су спремале да нас униште године 1804, 1848, 1878, 1914, 1941. и 1999. године. Оне не могу ни данас да нам буду савезници, без обзира колико пута да садашња квислиншка влада говори да „чланство у Европској унији нема алтернативу“. А то да је садашња влада изабрана на демократским изборима просто није истина. Пре свега, Вашингтон и Лондон организовали су ове изборе, како би били сигурни да ће да победе кандидати који су по њиховој вољи. Приче садашње власти о пријатељству са Русима служе само као дрога за народ. Ниједна влада у српској историји није била толико антируска и антисрпска као ова из године 2017.

Ова књига је веома важна за српску јавност. Убеђен сам да ће у овој студије наћи многе занимљиве чак и они публицисти и историчари, којима ова тема није страна. Која је најважнија порука ове књиге? У свим одлучујућим историјским догађајима, Русија је једина била која је помагала српском народу. А када то није урадила, то је било зато јер просто није могла.

Русија нам није помогла, када није могла да помогне ни себи. Русија је престала да постоји 1917. То је чињеница. Бољшевици, на челу са Лењином и Троцким, уз помоћ западне идеологије, уз помоћ комунизма, те новчане подршке Немачке, а касније и Америке, уништили су Русију, изазвали су грађански рат, у коме је убијено преко десет милиона људи. Бољшевици су убили две стотине хиљада свештеника и монаха руске православне цркве, а исто толико руских официра, инжењера, професора и уметника. Толико су мрзели руско име, да су бољшевистичкој држави дали име Совјетски Савез. Русија је васкрсла тек године 2000. године, када је на чело дошао Путин. Опоравак Русије је мукотрпан и тежак и трајаће још дуго.

Непријатељи српског народа су и данас исти, као и они пре сто година: Немачка, Француска и Енглеска. Овима данас треба да додамо још и Сједињене Државе. Управо је невероватно, да у Београду постоји Споменик захвалности Француској, земљи, која је за последњих сто и педесет година увек, у свим преломним историјским догађајима била против нас. У центру града постоји Француска улица, а француска амбасада једна је од најлепших у Београду. Француска ничим то није заслужила. Како је то могуће? Мала и утицајна група Срба, француских ђака, стипендиста и политичара наметнула је српском народу лажну слику историјских догађаја. Ако је икоме требало подићи споменик захвалности, онда је то морало да се уради само – Русији. Помагали су Србима чак и по цену сопствене штете и пропасти. Француска је истина само 1914 – 1918. помагала Србији. Но, то није била никаква љубав, већ рачуница: сваки српски војник на Солунском фронту значио је да ће Француска имати мање сопствених жртава. Сву помоћ Србија је после 1918. морала да плати. Француска, САД, Немачка и Енглеска признале су Косово као суверену државу. У свим кључним питањима и данас споменуте државе су увек против нас и на страни наших непријатеља: Хрватске и Албаније.

Спевали смо песму „Француска лађа“, која уопште не одговара историјским чињеницама. Истраживања Миле Михаиловић показују да није постојала никаква „француска лађа“, већ – италијанска, или прецизније, далеко је било више италијанских бродова, који су са албанске обале евакуисали српске војнике на Крф. Режим у Београду после 1918. године сакривао истину од народа, а она гласи: Руски цар Николај Други запретио је Савезницима да ће закључити сепаратни мир са Немачком, ако не евакуишу српске трупе из Албаније. Ево његових речи: „Если сербская армия не будет эвакуирована из Албании, то Россия разрывает союз с Антантой и заключает сепаратный мир с Германией“.

Како смо само лакомислено уписивали у књигу „пријатеље“, а истинске пријатеље смо игнорисали или их заборавили! О томе нас је учио и упозоравао велики, доказани пријатељ српског народа – Арчибалд Рајс. Србија на срећу и данас има на Западу доказане пријатеље, као што је 1914. био један Арчибалд Рајс. А њих је било у Немачкој, Француској Сједињеним Државама и Енглеској. Неке од Немаца сам поменуо у мојој књизи „Срби у очима Немаца 1990-1999“. Имена тих храбрих појединаца треба да памтимо и ценимо.

Ако треба некоме подићи споменик из неке земље, онда то треба да урадимо за поједине лекаре и медицинске сестре, које су пожртвовано радиле свој посао. Но, таквих је било и из Енглеске, Шкотске, а највише из Русије.

Читалац има осећај, да је аутор ову књигу писао годинама, а можда и деценијама. То је вероватно животно дело Јелене Кострикове. Ако смем да једном реченицом кажем нешто о књизи Јелене Кострикове, онда бих написао следеће: Она је овом студијом обогатила историографију Балкана крајем 19. и почетком 20. века, а тај период историје нарочито је важан за српску прошлост. Надам се да ће се убрзо наћи издавач у Србији, који ће ово дело да преведе и штампа на српском језику.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Елена Гавриловна Кострикова, Никола Н. Живковић, Русија, Србија и Русија