Протојереј Андреј Ткачов: Божићни пост – две лепте од душе и тела

Протојереј Андреј Ткачов
Протојереј Андреј Ткачов

Почиње Божићни пост. Намера освећује дело. Каква је корист од промене трпезе од месне на посну, или од других ствари, ако није Христос у центру намера? Ево, апостол Павле каже: „Да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у славу Божију“ (1 Кор. 10, 31). Парафразирамо, не грешећи, Павлове речи: „Ако не једете, ако не пијете, или ако се нечега добровољно лишавате, уздржавајте се у славу Божију.“ Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе Ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема. Уз такво посвећивање ни најскромније уздржање неће остати без плода, а уз лажне циљеве ће и велико испосништво бити или штетно, или бескорисно. На Западу се пост уочи Божића тако и зове – Адвент, што значи „посвећен доласку“. Зато је мало говорити људима: „Немојте јести месо. Немојте пити млеко.“ Треба говорити: „Припремајте се за дочек Христа. Пробудите помисли и идите у сусрет Господу. Имајте на уму због Кога поједностављујете живот и вежбате се у скромности.“

***

Прича се, кад се у Риму градила црква светог Петра, исто питање је постављено двојици различитих људи који су носили камен за грађевину. „Шта радите?“ – упитали су их. „Ја сам се, – каже један, – погодио да носим камење да бих прехранио породицу.“ „А ја, – рече други, – градим храм у част апостола Петра.“ Очигледно је да су поред једнаког напора мишића и исте плате, обављали потпуно различит посао. И ако неки храм стоји вековима, то је захваљујући радницима друге, а нипошто не прве врсте. Хајде да и ми видимо какве су нам намере.

***

– Шта радиш, докторе? – Преко болесника учим да служим Христу и олакшавам људске патње.

– Шта радиш, учитељу? – Откривам деци врата у свет знања да би им било занимљиво да живе и да би касније могла бити од користи.

– А шта ти радиш, испосниче? – Сећам се Господа и желим да Га дочекам с целом Црквом у дане Божића.

– А можда просто желиш да смршаш, да поправиш здравље? – Не. То нису дани гладовања. То је жртва – колико ко може. То су и моје две лепте, од душе и од тела.

tkacov-post

***

Човек је незаштићен, као удовица, али и он треба да приноси жртву. Лепте које се приносе треба да буду управо две, као и што су била и два динара које је Добри Самарјанин дао власнику гостионице (в. Лк. 10, 35). У причи су два динара – Стари и Нови Завет из којих човек може да црпи и да лечи претученог човека (Адама) у гостионици (Цркви) док се Господ не врати. А две лепте у удовичиној жртви су знак наше двојности. По лепту на жртву треба принети и од душе, и од тела, и од унутрашњег скривеног човека, и од спољашњег. Од тела – уздржавање у храни. Од душе – гладовање очију, мировање језика затворени слух. Друга лепта је чак важнија од прве. Времена су информациона. И ко не једе кобасицу, али подмеће главу, било под телевизијски или под компјутерски ветар, сумњиво пости. Њему ће наведени ветрови „продувати главу“ док не добије духовни менингитис и док му не буде потребна хоспитализација. Али, потребна нам је слобода, пре свега – унутрашња, потребна нам је лакоћа помисли и чистота намера. Прозоре куће душе треба затварати тако да се не чују повици и бука вавилонских улица.

***

Христово Рођење је припремано у току целе унутрашње историје Израиља и целе спољашње историје света. Заједничка праведност Аврамове деце је учинила да постане могуће, прво – рођење Дјеве-Мајке, а затим од Ње – Новог Адама. Али и спољашњи свет је, не размишљајући о томе, био увучен у велики посао. Тако је Августов попис приморао Марију и Јосифа да крену у Витлејем, како би се испунило древно Михејево пророчанство: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће Ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2). Дакле, и свемогући ћесар, обоготворен због ропског улизивања, служио је Христовом циљу, ни сам то не схватајући. Треба мислити да је и данас, и до свршетка света, све што се дешава тајанствено повезано с Господом Исусом и Његовим Промислом. Само ми, помраченог разума, цепамо слику света, мртвим стихијама приписујемо власт и слободу деловања и не примећујемо Божанско присуство. Код таштог човека је и вера ташта. Код лажљивог човека су лажне наде. Пост нам је потребан управо да бисмо се уз помоћ Божију релативно довели у ред, да бисмо очистили око ума. Двојак је пост – душевни и телесни, – какав је и сам човек.

Тешко је рећи колико ће људи одвезивати унутрашње чвориће и водити и тајну борбу за веру. По дефиницији нема много таквих људи. Али, чак и присуство малог број таквих људи чини историју живом и таквом да тежи Богу. Дакле, проверимо намере и – с Богом!

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 26. 12. 2015)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s