Мајка и тетка, поново ми захвалише уз причу да су њих две, док сам ја оперисао, биле у Цркви Светог Великомученика Лазара и да се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за успех моје операције

Св. мученик Мина и св. Нектарије Егински (Икона са Егине)

Знам, јер у мени годинама дубоко лежи, овако је било… Друге суботе фебруара 1999. у 7 часова дошао сам на хитно пријемно дежурство које је тог дана припадало нашој болници, „Градској“ на Звездари.

У нашој болници шок соба има 14 кревета и иде се редом. Већ на првом затекао сам девојчицу од 17 година која је у лицу врло лоше изгледала, али без гримасе бола, патње и страха. Била је ситне и мршаве грађе. Изгледала је као да има 13, 14 година. Није уобичајено да млада особа изгледа тако болесно после само 24 сата од појаве првих симптома.

Испред врата сачекале су ме две видно усплахирене жене. То су биле мајка и тетка девојчице. Представиле су се и брижно упитале о чему је реч. Одговорио сам да не знам, али сам сигуран да мора да се уради хитна операција.

Мајка и тетка су ми рекла да је њихов пријатељ, заправо, мој начелник и да су га позвале да дође. Знајући да је субота и да је рано, одговорио сам нека начелник дође кад дође, а ја морам да радим своје. Сложиле су се немајући бољи избор. Стрепња је била и у њима и у мени.

Моја интуиција показала се оправданом. Садржај у трбуху био је доминантно црн – боја изумирања и смрти ткива, гангрена. Оријентисао сам се на преостало здраво, што морам да сачувам, а ово остало болесно морало је да се одстрани. У том, у салу је стигао и мој, позвани начелник (В. К.). Обрадовао сам се пуно, јер сам са неким старијим и искуснијим могао да поделим ову муку и ризично стање које се надвило над овом несрећном девојчицом која је лежала и чији живот је предат мојим рукама и мом умећу.

Приказао сам начелнику целу ситуацију у трбуху и границе болесног које морам да одстраним. Оно што је преостало здравог било је довољно да може да се живи.

Начелник је изашао из сале са поруком да ће сачекати крај операције у својој соби и да ме чека. Наставио сам операцију мирно.

КБЦ Звездара (Фото: Д. Јевремовић)

Остало је можда још три, четири потеза до извлачења три и по метара изумрлог црева, кад нешто ми је блеснуло и проказало да ћу ако тим путем наставим, што се хируршки апсолутно наметало као неопходно, пресећи крвне судове који хране преостали здрави део црева. Гледао сам запањено до чега је у два, три потеза могло да дође, да дете одведем у неминовну смрт.

Пресрећан сам био што ми се то „велико сазнање“ јавило и што сам се зауставио на време. Тада још нисам помислио на Бога, то је дошло касније.

Завапио сам и тражио да зову начелника поново у салу. Када сам му показао шта се намеће као неопходно да урадим, а да ће то бити кобно по живот девојчице, начелник је замишљено одговорио: „Да, сад кад на то указујеш, види и ја да тако не сме. У праву си, ово је аномалија (Mesenterium commune strangulatum), коју хирург обично види само једном у каријери.“

У књигама, наравно, то постоји као рарирет, написано ситним словима.

Хвала миломе Богу, скренуо сам операцију са пута који је за хирурга логичан и кренуо, рекло би се, малом странпутицом, али то је девојчици дало шансу да буде спасена. Изашао сам из сале. Мајка и тетка, сада са већ присутном надом у души и на лицу, пођоше за мном.

Са сјајем у очима од суза, поново ми захвалише уз причу да су њих две, током операције биле у Цркви Светог Великомученика Лазара, близу болнице, и да се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за успех моје операције. Дале су ми и иконицу Светог Мине за кога до тада нисам чуо. Тек поподне или сутрадан почео сам да схватам „оно“ што ми се проказало и спасло живот девојчице.

Свети великомученик Мина (Преузето са: Православни ревнитељ)

Следеће недеље, ношен мислима и иконицом, отишао сам у цркву да видим велику и праву икону Светог Мине. Ова Црква Светог Лазара, заправо је моја парохијска црква, од како сам се на Звездару доселио, а то нисам знао, јер сам живот, иако на око врло успешан и уредан, провео прилично као „отпали син“ Христа и Цркве.

Тада је почео све да ми се отвара: пут истине, љубави и правде Христове. У овој цркви сам те исто године, док нас је са запада „милосрдни анђео“ гађао и отимао светиње Космета, доживео још неколико откривења. Коначно, то је била мера за пад и последњег зида мој „разумског“ опирања вери Господњој.

Тек тада, и са свим доживљеним, разумео сам речи Литургијског појања: „… и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Све друго ће после до нас само доћи. И данас, после толико година, још чвршће у томе живим.

Епилог

Тада девојчица М. Ј. сада је млада жена, живи са мајком у Паризу и докторира на Музичкој академији – одсек клавир. Девојчицина тетка М. Ј., која се болни и усрдно молила пред Светим Мином, посветила се писању. Готово сам сигура да оне, све три, не слуте како ме је сусрет са њима обележио и не знају моју тајну пута светлости на који су ме извеле.

Ја и даље радим свој посао у болници, молим се Богу, дивим му се и славим га.

Нова откривења мени више нису потребна. Чекам Јованово.

„И Бог ће отријети сваку сузу
Од очију њиховијех
и смрти неће бити више
ни туге ни јаука
ни болести неће бити више
јер, Прво прође“ (Отк. Јв)

Аутор је лекар, хирург у КБЦ „Звездара“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 6-7. 1. 2014)

Прочитајте још

1. Свети великомученик Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.

Извор: Охридски пролог св. владике Николаја за 11/24. новембар

Categories: Једномислије

Tags: Зоран Милићивећ, православље, свети Мина