Зоран Милићевић: Како сам уз помоћ св. Мине престао да се опирем вери Господњој

Знам, јер у мени годинама дубоко лежи, овако је било… Друге суботе фебруара 1999. у 7 часова дошао сам на хитно пријемно дежурство које је тог дана припадало нашој болници, „Градској“ на Звездари.

hram-foto-v-gogic

Храм Св. Саве (фото: Владимир Гогић)

У нашој болници шок соба има 14 кревета и иде се редом. Већ на првом затекао сам девојчицу од 17 година која је у лицу врло лоше изгледала, али без гримасе бола, патње и страха. Била је ситне и мршаве грађе. Изгледала је као да има 13, 14 година. Није уобичајено да млада особа изгледа тако болесно после само 24 сата од појаве првих симптома.

Испред врата сачекале су ме две видно усплахирене жене. То су биле мајка и тетка девојчице. Представиле су се и брижно упитале о чему је реч. Одговорио сам да не знам, али сам сигуран да мора да се уради хитна операција.

Мајка и тетка су ми рекла да је њихов пријатељ, заправо, мој начелник и да су га позвале да дође. Знајући да је субота и да је рано, одговорио сам нека начелник дође кад дође, а ја морам да радим своје. Сложиле су се немајући бољи избор. Стрепња је била и у њима и у мени.

Моја интуиција показала се оправданом. Садржај у трбуху био је доминантно црн – боја изумирања и смрти ткива, гангрена. Оријентисао сам се на преостало здраво, што морам да сачувам, а ово остало болесно морало је да се одстрани. У том, у салу је стигао и мој, позвани начелник (В. К.). Обрадовао сам се пуно, јер сам са неким старијим и искуснијим могао да поделим ову муку и ризично стање које се надвило над овом несрећном девојчицом која је лежала и чији живот је предат мојим рукама и мом умећу.

Приказао сам начелнику целу ситуацију у трбуху и границе болесног које морам да одстраним. Оно што је преостало здравог било је довољно да може да се живи.

Начелник је изашао из сале са поруком да ће сачекати крај операције у својој соби и да ме чека. Наставио сам операцију мирно.

Остало је можда још три, четири потеза до извлачења три и по метара изумрлог црева, кад нешто ми је блеснуло и проказало да ћу ако тим путем наставим, што се хируршки апсолутно наметало као неопходно, пресећи крвне судове који хране преостали здрави део црева. Гледао сам запањено до чега је у два, три потеза могло да дође, да дете одведем у неминовну смрт.

Пресрећан сам био што ми се то „велико сазнање“ јавило и што сам се зауставио на време. Тада још нисам помислио на Бога, то је дошло касније.

Завапио сам и тражио да зову начелника поново у салу. Када сам му показао шта се намеће као неопходно да урадим, а да ће то бити кобно по живот девојчице, начелник је замишљено одговорио: „Да, сад кад на то указујеш, види и ја да тако не сме. У праву си, ово је аномалија (Mesenterium commune strangulatum), коју хирург обично види само једном у каријери.“

У књигама, наравно, то постоји као рарирет, написано ситним словима.

Хвала миломе Богу, скренуо сам операцију са пута који је за хирурга логичан и кренуо, рекло би се, малом странпутицом, али то је девојчици дало шансу да буде спасена. Изашао сам из сале. Мајка и тетка, сада са већ присутном надом у души и на лицу, пођоше за мном.

Са сјајем у очима од суза, поново ми захвалише уз причу да су њих две, током операције биле у Цркви Светог Великомученика Лазара, близу болнице, и да се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за успех моје операције. Дале су ми и иконицу Светог Мине за кога до тада нисам чуо. Тек поподне или сутрадан почео сам да схватам „оно“ што ми се проказало и спасло живот девојчице.

Свети великомученик Мина (преузето са: Православни ревнитељ)

Следеће недеље, ношен мислима и иконицом, отишао сам у цркву да видим велику и праву икону Светог Мине. Ова Црква Светог Лазара, заправо је моја парохијска црква, од како сам се на Звездару доселио, а то нисам знао, јер сам живот, иако на око врло успешан и уредан, провео прилично као „отпали син“ Христа и Цркве.

Тада је почео све да ми се отвара: пут истине, љубави и правде Христове. У овој цркви сам те исто године, док нас је са запада „милорсрдни анђео“ гађао и отимао светиње Космета, доживео још неколико откривења. Коначно, то је била мера за пад и последњег зида мој „разумског“ опирања вери Господњој.

Тек тада, и са свим доживљеним, разумео сам речи Литургијског појања: „… и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Све друго ће после до нас само доћи. И данас, после толико година, још чвршће у томе живим.

Епилог

Тада девојчица М. Ј. сада је млада жена, живи са мајком у Паризу и докторира на Музичкој академији – одсек клавир. Девојчицина тетка М. Ј., која се болни и усрдно молила пред Светим Мином, посветила се писању. Готово сам сигура да оне, све три, не слуте како ме је сусрет са њима обележио и не знају моју тајну пута светлости на који су ме извеле.

Ја и даље радим свој посао у болници, молим се Богу, дивим му се и славим га.

Нова откривења мени више нису потребна. Чекам Јованово.

„И Бог ће отријети сваку сузу
Од очију њиховијех
и смрти неће бити више
ни туге ни јаука
ни болести неће бити више
јер, Прво прође“ (Отк. Јв)

Аутор је лекар, хирург у КБЦ „Звездара“

(Политика, 6-7. 1. 2014)


ДОПУНА: Наслов овог чланка допуњен је 24. 11. 2016. у 13:30 – додато је  „уз помоћ св. Мине„.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Једномислије

Ознаке:, ,

2 replies

  1. E stvarno ponekad objavljujete (ili prenosite) svašta. Kao pravi i verom zaneseni pravoslavni misionari.

    Свиђа ми се

  2. Тешко је угодити свима. Овде је само питање, да ли је прича аутентична. Ако јесте, а ја верујем, да јесте, зашто би се осуђивало нешто што је неко доживео и написао и потписао? Нису сви људи исти и различито доживљавају живот. Па чак и да је доктор све умислио, прича је лепа и пријатна. Господине Перићу, има ли потпуно здраворазумских објашњења за све око нас? За мене је овде суштина, да се доктор у моменту одлучио, да уради нешто ван уобичајене рутина. И свака му част. Рескирао је, а могао је и да погреши. Имао је избор, да буде професионалац и да буде геније. Повезивање са осталим догађајима, може, да буде случајност и није најзначајније у причи. Има ли смисла, да се то проглашава за СВАШТА и да се они који су нам учинили доступним текстове вредне сваке пажње, проглашавамо за „праве и вером занесене православне мисионаре“? Милите ли, да је то нешто лоше?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s