Када поделите мозак ви и даље имате само једну особу. Али ова особа прима два тока визуелних информација, један за свако видно поље. Оваква особа није способна да интегрише ова два тока. Ово је као кад гледате филм у ком слика и тон нису синхронизовани, само што овде нису у питању слика и звук
Чарлс Бел, Анатомија мозга (Фото: Wellcome Images/Аеон)
Мозак је можда најсложенија машина у Универзуму. Састоји се од две церебралне хемисфере, сваке са више различитих модула. Срећом, сви ови различити делови не делују аутономно. Они су међусобно повезани и раде у хармонији да би створили јединствено биће: тебе.
Шта би се десило ако би се уништила ова хармонија? Шта ако би неки модул почео да функционише независно од осталих? Интересантно је да ово није само мисаони експеримент, за неке људе ово је стварност.
Код такозваних пацијената са „подељеним мозгом“, жуљевито тело (латински corpus callosum) – ток за комуникацију између леве и десне церебралне хемисфере – је оперативним путем прекинут да би се зауставила неподношљива епилепсија.
Операција је ефикасна у заустављању епилепсије; ако неурална олуја почне у једној хемисфери, изолација онемогућава да се прошири на другу половину. Али без жуљевитог тела хемисфере немају начин да размене податке.
Шта се у том случају деси са особом? Ако делови више нису међусобно синхронизовани , да ли мозак и дање креира једну личност? Неуролози Роџер Спери (Roger Sperry) и Мајкл Газанига (Michael Gazzaniga) су истраживали овај проблем шездесетих и седамдесетих година, и открили су невероватне податке који сугеришу да када поделите мозак, ви такође делите и личност. Спери је добио Нобелову награду за медицину за свој рад о дељењу мозга 1981. године.
Како су ови истраживачи доказали да дељењем мозга добијамо две личности, по једну за сваку хемисферу? Помоћу довитљивог начина који се састојао у праћењу тока визуалних информација кроз мозак.
Они су већ знали да оба ока шаљу информацију у обе хемисфере мозга – да је веза комплексна. Ако се фиксирате на једну тачку, онда све са леве стране те тачке (лево видно поље) се обрађује у десној хемисфери, а све са десне стране те тачке (десно видно поље) се обрађује у левој хемисфери. Поврх тога, лева хемисфера контролише десну страну тела и језичке способности, док десна хемисфера контролише леву страну тела.
Када су Спери и Газанига изазивали стимулансе у десном визуелном пољу (који су обрађивани као што смо поменули у левој хемисфери), пацијент је реаговао нормално. Међутим, када су стимуланси производили стимулансе у левом видном пољу (који се обрађују у немој десној хемисфери), пацијент је говорио како не види ништа. Ипак његова лева рука је цртала показану слику. Када је упитан зашто је његова рука то урадила, пацијент је био збуњен, и одговорио како нема појма.
Шта се овде дешавало? Лева хемисфера није могла да види лево визуелно поље, тако да када се стимуланс појавио у тој области, он је с правом одговорио како није видео ништа. Али, десна хемисфера је видела стимуланс, и на то указала на једини начин који може, усмеравајући леву руку. Закључак који су Спери и Газанига извели је јасан: једног пацијента са подељеним мозгом можемо посматрати као два пацијента који имају по пола мозга – као неку врсту сијамских близанаца. Спери је тврдио да ово превазилази чисту научењачку радозналост већ да буквално доказује материјалистичку теорију свести. Ако поделите особу када поделите мозак, то оставља мало простора за идеју о нематеријалном духу.
Закључен случај? Не за мене. Морамо признати да се пацијенти којима су подељени мозгови понашају и осећају нормално. Ако би пацијент са подељеним мозгом ушетао у собу, не бисте приметили ништа неуобичајено. И они сами тврде да су потпуно исти, осим што у се ослободили ужасних епилептичних напада. Ако је особа заиста подељена, да ли би ово било тачно?
Да бисмо ово разрешили, мој тим на Амстердамском универзитету поново је прегледао овај фундаментални проблем тако што је тестирао пацијенте којима је подељен мозак, оцењивајући њихову могућност да одговоре тачно на објекте у левом видном пољу (који се обрађује у десном делу мозга) помоћу говора или користећи десну руку (контролисану левом страном мозга).
Запањујуће, код два пацијента, открили смо нешто потпуно другачије него што су пре нас Спери и Газанига. Оба пацијента су потпуно била свесна постојања и локације стимуланса у целом видном пољу и левом и десном. Када се стимуланс појавио у левом видном видном пољу, они ни у једном тренутку нису рекли (или показали десном руком) да нису видели ништа. Уместо тога, они су тачно показивали да се се нешто појавило, као и где се појавило.
Али пацијенти са подељеним мозгом које смо ми истраживали и даље нису били у потпуности нормални. Стимуланси нису могли да се пореде преко средине видног поља. Штавише, када се стимуланс појављивао у левом визуелном пољу, пацијент је боље назначавао његове визуелне особине (чак и када је одговор давао десном руком или вербално!) а када се стимуланс појављивао на десној страни визуелног поља, био је бољи у његовом вербалном означавању (чак и када је одговарао левом руком.
У складу са овим открићима, ми смо предложили нови модел синдрома подељеног мозга. Када поделите мозак ви и даље имате само једну особу. Али ова особа прима два тока визуелних информација, један за свако видно поље. Оваква особа није способна да интегрише ова два тока. Ово је као кад гледате филм у ком слика и тон нису синхронизовани, само што овде нису у питању слика и звук. У овом случају као да имате два несинхронизована тока, али оба са сликама.
Овде постоји још нешто. Док је претходни модел давао снажну потпору материјализму (поделите мозак, поделили сте особу), садашње схватање изгледа да само продубљује мистерију свести. Ви поделите мозак на две половине и ви и даље имате једну особу. Како мозак, који се састоји од много модула, креира само једну особу? И како мозак подељен на два дела функционише као један иако ова два дела уопште не комуницирају међусобно?
Јаир Пинто (Yaïr Pinto) је когнитивни психолог и физичар који ради као асистент на одељењу за психологију Амстердамског универзитета у Холандији
Посрбила са енглеског и белешку о аутору написала: Милица Милојевић
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Јестаственица
Св. Теофан Затворник је овако писао ”о једној веома финој стихији, која је финија од светлости и коју зову етар”: ”Ја признајем да таква најфинија стихија постоји, да свуда прониче и пролази, служећи као последња граница бића. Сматрам уз то да у овој стихији пребивају сви блажени духови – анђели и светитељи Божји – пошто су и сами обучени у некакву одећу од исте те стихије. Од те се стихије састоји и омотач наше душе (под тим подразумевајте и дух, који је душа наше људске душе). Сама душа је – дух, нематеријална, али њен омотач је од те танке нематеријалне стихије. Тај омотач душе је најтањи и служи као посредник између душе и тела. Кроз њега душа делује на тело и тело на душу. Душа има најтању облогу и та је облога наше душе иста као и код свих духова. Та најфинија светска (космичка) стихија, из које се састоји поменути омотачи и у којој пребивају сви духови, јесте посредница и за међусобно општење наших душа и тих духова… Та стихија свуда пролази и не наилази ни на какве препреке”.
Занимљиво, хвала за превод и објављивање.