Јесте ли коначно одлучили да саслушате старце, пре него што напусте овај свет? Хоћете ли да сазнате истину, ма како била страшна? Јесте ли спремни за пут у срце историје? Имате ли снаге и храбрости да, после суочавања са чињеницама, у њима потражите скривени, дубљи смисао
Филм Завештање Ивана Јовића посвећен је најважнијој теми савремене српске историје, о којој у енглеским, француским, немачким, па ни руским уџбеницима историје нећете пронаћи скоро ни једну реч – геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. У овом црно-белом документарцу педесет петоро Срба и Јевреја, наиме, сведоче о томе како су, као деца, преживели усташке покоље, концентрационе логоре, промене идентитета кроз отимања од родитеља, превођења у римокатоличку веру и одрастања у хрватским породицама, без икакве свести о свом истинском пореклу. Старци вам говоре о свом детињству. Овде је, дакле, реч о страдању деце.
Гледате смене светлости и сенки на тим мученичким, милим лицима, слушате њихове исповести и схватате да су вас повели на пут ка нечему што, ма како било страшно, више не можете и не желите да избегнете. Такав утисак појачавају сцене протицања реке Саве, мрешкања воде на њеној површини, као у Сталкеру Андреја Тарковског.
О геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској ми ни данас не умемо, и не смемо да говоримо. За приче својих покојних дедова и бака по правилу нисмо имали довољно стрпљења. Нешто у нама одбија да поверује у клања деце, у бацања живе деце и њихових мајки у крашке јаме, у пуштање деце да умиру од глади по концентрационим логорима. Је ли то заиста могуће? Зашто се то догодило? Има ли у томе, ипак, и наше, српске одговорности? Како да о таквом, нежељеном завештању разговарамо са својим потомцима? Да ли да га сакријемо? Зашто да на своју децу пребацујемо тако тежак терет? Сами старци, приповедачи у Завештању признају да не воле да говоре о ономе што су видели и преживели. Ко хоће да се сећа страхота из своје прошлости? Ко заиста жели да слуша о туђој муци?
Јесте ли икада покушали да о геноциду у Независној Држави Хрватској разговарате са неким просечно образованим Французом, Русом, Кинезом, Египћанином, Мексиканцем или Аустралијанцем? Прво им помените Аушвиц, Хитлера и нацисте. Вашем саговорнику те три речи неће зазвучати ни страно, ни непознато. Брзо ћете се зближити у заједничком сећању и, можда, емоцији. Потом их питајте за Јасеновац, Павелића и усташе. Наићи ћете на збуњеност и нелагодност. Образовани људи не воле да буду ухваћени у незнању. Ако своме саговорнику кажете да је овај геноцид извршен на начине од којих се самим нацистима и фашистима ледила крв у жилама, и да су чак и италијански фашисти, ужаснути, покушавали да од хрватских усташа избаве Србе и Јевреје, он ће можда почети да сумња у ваша знања и добре намере. Ако буде, рецимо, Француз, а ви му саопштите да је римокатоличка црква прећуткивала ове злочине, да су у њима неки прелати непосредно учествовали, и да је Ватикан спасавао њихове починиоце, можда ће изгубити стрпљење и љубазно се удаљити. То ће, можда учинити и Египћанин, уколико му поменете да су у овим покољима, у редовима усташа, масовно учествовали и муслимани из Босне и Херцеговине.
Мексиканац или Аустралијанац староседелачког порекла, Рус, Јеврејин или Јерменин, макар и без предзнања, брзо ће, ипак, схватити о чему говорите. Они ће вас, међутим, питати како је могуће да се о геноциду хрватских усташа над Србима, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима из 1915, зна тако мало?
Тада ћете морати да признате и њима и себи да просечно образовани становник Србије о Јасеновцу и Павелићу не зна готово ништа. Колико Бањалучана зна да се на периферији њиховог града, у селима Шарговац, Дракулић и Мотике, налази масовно стратиште из Другог светског рата? Ту су хрватске усташе, предвођене фрањевцима, 7. фебруара 1942. хладним оружјем побиле око 2300 српских цивила, укључујући 551 дете. Шта ће становник Требиња умети да вам каже о преко 800 српских цивила, међу којима је било скоро 300 деце, из оближњих Пребиловаца, убијених током лета 1941. у селу, или живих бачених у јаму Голубинка у селу Шурманци?
Јесте ли коначно одлучили да саслушате старце, пре него што напусте овај свет? Хоћете ли да сазнате истину, ма како била страшна? Јесте ли спремни за пут у срце историје? Имате ли снаге и храбрости да, после суочавања са чињеницама, у њима потражите скривени, дубљи смисао? Размишљате ли о пореклу зла, значењу страдања и путевима спасења? Ако су ваши одговори на ова питања потврдни – погледајте Завештање.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Противу заборава
Имала сам прилику да разговарам са Станом Милетић, родом са Кордуна, која је ’41. имала тек десетак година. Са оцем, браћом и сестрама је напустила село пред најездом усташа, док је мајка остала у кући да покупи оно мало сиротиње која ће им бити потребна док се буду кретали у збеговима. Нажалост, ту су је усташе и затекле, на кућном прагу заклале а кућу запалиле. Ни деца нису дуго остала на слободи, јер су их злотвори похватали у шуми и послали у Јасеновац. Стана је имала ту срећу да је из логорског пакла спаси Дијана Будисављевић,за разлику од својих браће и сестара. Ипак, у целој њеној причи је зачуђујућа мирноћа којом је Стана описивала страхоте логора и поглед на мртва телашца која су усташе бацале на гомилу, да би их потом односили…некуд. Да ли је поратни период и успостављени систем заборава у тим људима убио сваки осећај неправде која је учињена њима и њиховим породицама, или је то био страх од последица оног што би им се могло десити ако буду тражили правду, не знам…али знам да је са сличном мирноћом мој деда ујак, који је са Голог отока изашао као непоправљив, прокоментарисао само један догађај са своје седмогодишње робије…на који сам занемела…Биће да они ипак морају да убију у себи сећања на преживљене страхоте, да се изместе из њих, да би како тако могли да наставе да живе са оним преосталим, здравим делом своје личности.
Др.Ковић је рекао велику истину да је ова тема, тема геноцида над нашим народом у Независној Држави Хрватској, најважнија тема наше савремене историје. Она је толико важна и велика, да се већ више од 75 година брижљиво чува од нас самих. Све што се српском народу дешавало од 1941.године до данас, је директна последица несуочавања са том великом истином. И док год не смогнемо храброст да схватимо шта се тада догодило, нећемо бити способни да разумемо и све што се након тога дешавало. Као директни потомак жртава тога геноцида, сазнање да је то исто могло да се деси мени и члановима моје породице, је већ иза мене. Ја сам то схватио. Био бих убијен само зато што се зовем како се зовем, што се крстим како се крстим, што на литургију одговарам како одговарам, и што бих живео тамо где су моји преци живели 1941.године. И такође схватам да докле год не знамо шта се догодило, докле год важне теме тражимо свугде другде само не тамо где оне заиста јесу, докле год не сазнамо, запишемо и у молитвама помињемо име сваког мушкарца, жене, детета, старца и старице којима је тада окончан живот, тешко да заслужујемо право да ходамо по земљи по којој су ходали наши преци, мученици за свој народ и своју веру. Можда српски народ тек треба да заслужи своје место на овим просторима и своје спасење. Наши преци су изгубили животе насилно, али су заслужили коначно спасење својом мученичком смрћу. Ми имамо своје животе, али спасење нећемо заслужити окретањем главе, незнањем и наразумевањем тога што се догодило. Зато је овај текст и овај филм о којем текст говори један корак у добром правцу за српски народ. А др.Ковић ради оно што ради свако ко жели добро своме народу, говори му истину.
Везано за увек актуелну тему – страдање Срба у НДХ, конкретно за Филм „Завештање“ – порекло зла и смисао патње, аутора Милоша Ковића, односно Ивана Јовића, и моја маленкост се усуђује да изнесе неке чињенице, које жели да подели са читаоцима сајта, „Стањествари“:
У НДХ, од 10. априла 1941. године до 15. маја 1945. године, било је 42 логора за истребљење Срба, од чега 9 (девет) логора за децу! У овим логорима убијено је више од 700.000 Срба, од чега 74.762 детета до 14 година а 14.528 је умрло или нестало! Само у Јасеновцу је убијено, уморено глађу или болестима 12.113 српских малишана. У логору Стара Градишка страдало их је 4.800; у дечијем логору у Сиску страдало је око 2.000, колико и у логору Доња Ријека код Крижеваца; у логору Метајна на Пагу тачан број никада није утврђен; у транспортима из усташких логора (које је организовала Диана Будисавлјевић) до прихватилишта за децу умрло је 3.260 српских малишана.
Место Доња Градина зову долина смрти, хумки и бола, где се масовне гробнице простиру на 808 хектара. Од 105 гробница четири су дечије. У месту је било постројење за производњу сапуна од људског меса. Осмислио га је инжењер Розенберг, а експериментатор је био Пецили. Уређај се састојао од 12 челичних казана, сепаратора, таложника…
Логор Јастребарско, у близини Загреба, држале су часне сестре, наравно католичке! Управница је била Пулхерија, свастика усташког зликовца Миле Будака. Из дневника Фрање Иловара, који је сахрањивао децу у логору Јастребаско, остало је записано (све писано руком), за дан 22. српањ (јул) 1942. године: 42 српска детета. Дан касније сахранио је 100! Анализом, на основу дневника, дошло се до броја 876 уморене деце!?
Страхоте логора Јастребарско преживела је Зорка Делић, рођена Скиба (умрла јуна 2015.г.). Живела је у Мостару где је била професор физике и хемије. Тек у 18-ој години сазнала је за своје порекло. Усвојио ју је Славко Дасовић, усташа. Како је Дасовић осуђен бригу о Зорки је преузела његова сестра. Дасовић је изабрао Зорку (право име Зорица) јер на располагању није имао мушке деце!!! Интересантно је да је Зорка Делић имала рођену сестру, коју је усвојила једна немачка породица – настањена у Загребу. Ишле су у исту школу али јој сестра никада није прихватила своје српско порекло!!!
Логор у Сиску преживела је позната глумица Божидарка Фрајт, рођена Грубљешић, из села Велика Жуљевица, под легендарном Козаром. За време Козарачке офанзиве усташе су јој убиле мајку Виду, а једногодишњу Божидарку депортовали у Сисак, а одатле у прихватилиште Црвеног крста у Загреб. Ту су је усвојили породица Фрајт, а своје порекло открива тек 1976. године!!!
Др. Херман Нојбахер, специјални фиреров опуномоћник за Балкан, записао је 1943. године, у једном од својих извештаја: „Покољ Срба у НДХ спада у најсвирепије акције масовних убистава целе светске историје…“ Америчка комисија, после Другог светског рата, утврдила је да је у погрому над српским народом укључено 1.400 католичких свештеника. Професор др. Милан Булајић, историчар, саопштио је нешто мањи број – 1.176! Од овог броја њих 170 непосредно је учествовало у убијању одраслих и деце. Најпознатија два усташка кољача били су Вјекослав Макс Лубурић (комадант јасеновачког конц-логора) и католички свештеник Мирослав Филиповић. Овај други познат је и као „Фра Сотона“, а носио је „додато“ презиме Мајсторовић (експерт у мајсорству убијања)!!!
Усвојена деца су најчешће називана именом Анте или Антонија, по усташком вођи Анти Павелићу.
Ова тема је неисцрпна, са подацима који су и дан-данас више за Риплијеву рубрику „Веровали или не“. Једно од „шкакљивих“ питања је улога Диане Будисављевић, рођене Обексер, Аустрија (15.01.1891 – 20.08.1978.). Као и у случају Мајка Тереза, или многи слични, наивни Срби су насели на „херојски подвиг“ Диане Будисављевић и без имало критичке анализе ће ју прогласити светицом, јер је „спасила“ преко 10 (чак око 12,5) хиљада српских сирочади! Због тога ће бити одликована највишим државним и црквеним одликовањима (наравно, СПЦ), а њој у част се називају улице, подижу споменици и пишу књиге (Милош Милиновић – Дианина дјеца)!!! Све би то било у реду и глупи Срби би насјели на њене „заслуге“ али је разоткривена у сумњи Земунаца, тексту „Земунци разоткрили Диану Будисављевић у операцији трећину покатоличити“ (има на интернету).
… што оно пева Бора Чорба – Србин је луд!!! Србин је луд/ Србин је проклет/ једном га убијеш/ он хоће опет! Сјајни Бора кроз симболику и иронију говори о нама. То је говорио и др. Јован Рашковић, писао Дејан Медаковић и многи, многи други, али бадава па следи казна! Јер они, који не познају своју историју, осуђени су да је понове…
Питам, себе и све друге – да ли је још нека држава, осим НДХ, имала логоре за истребљење деце?
Препоручујем посетиоцима сајта документарно-аналитичку причу о геноциду над Србима, и филм ИРОДОВИ СИНОВИ; на интернету, видео линк: https://www.voutube.com/watsh?v=L_SL2XG4A2g
Захвалан сам Милошу Ковићу, Ивану Јовићу и свим српским патриотама, ма где били! Посебан поздрав господину Александру Лазићу и сајту „Стањествари“, на уступљеном простору!
Било би корисно сазнати од неког угледног историчара зашто се руска историографија тако мало занимала и публиковала о нацистичким логорима у Независној Држави Хрватској, посебно о логору Јасеновац. Да ли је разлог за то што су историчари данашње Руске Федерације наследници коминтерновског приступа у историјској науци. Јер, Коминтерна је доказанао била антируска и антисрпска односно антиправославна.