Дакле, ми исто као некад, а и Његош исто – усамљенички нас гледа са висина јер за њега важи оно што је сам ставио у уста владике Данила: Ко на брдо, ак’ и мало, стоји / више види но онај под брдом / ја повише нешто од вас видим, / то је срећа дала ал’ несрећа!

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

Први пут објављено 15. 11. 2013.

Петар II Петровић Његош (Његуши, 1/13. новембар 1813 – 13. новембар 2013)

Његош (Јосип Томинц, уље, 1837)

Као председник Одбора за прославу “Два века Његоша” (фактички и нажалост “Одбора за прославу непрослављања”!) академик Матија Бећковић, мислећи на изостанак достојног обележавања рођења најмудрије српске главе, рече да је “Његош већи него што је икада био, а ми мањи него што смо икада били”. Разумем озлојођеност онога ко би волео да буде (а вероватно и јесте) препознат као настављач Његошевог дела, али горња изјава не стоји: Његош је исти какав је био! Речима св. Николаја Жичког: “Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине” (Религија Његошева).

Његош (Biazoleto, 1838)

А и ми смо исти какви смо били – и иначе и према Његошу. Кад је Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, 16. јула 1846. написао “Тесно ми отсвјуду” (Тесно ми отвсюду, Књига пророка Данила 13:22), онда је Његош мислио и на нас, како је то у “Горском вијенцу” опевао: “Не бојим се од вражјега кота, / нека га је ка на гори листа, / но се бојим од зла домаћега.” (Кад је цитирао Стари завет, Његош није знао да ће његови потомци заборавити на руску/словенску Библију коју је он користио и имати, посредством Ђуре Даничића, на 12 глава скраћену књигу пророка Данила.) Настављачи дела – тј. недела – Вука Ст. Караџића, “вуковци”, покушавали су да “Горски вијенац” и језик Његошев прогласе за победу Караџићеве реформе – иако је он, као и велика већина Његошевих књига, штампан старом ортографијом а нимало није вукао на језик свињара који нам је проглашен за књижевни стандард. Комунисти су, пак, покушавали да Његоша сведу на (световног) господара и забашуре податак да је био и владика: на пример, у изборима писама некако се губила преписка која га слика и као православног владику. Додатно, пречесто је бивао затурен “Тестамент”, та химна Богу православног хришћанина:

“Слава Тебје показавшему нам свјет!

Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао – Твоје је слово све из ништа сотворило, Твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети.

Ја са надеждом ступам к Твојему светилишту Божественоме, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега којега су моји смртни кораци мјерили – ја на Твој позив смирено идем или под Твојим лоном да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртне да Те вјечно славим.”

Рајко Максимовић: Тестаменат владике Петра Петровића Његоша

Нисмо се претргли да покажемо/докажемо – или макар достојно испитамо – индиције које нам је оставио да је он аутор “Смрти Смаил-аге Ченгића”: “За тим [Његош] продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ‘Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.” (Љубомир Ненадовић, Писма из Италије). У истој књизи, Љ. Ненадовић сведочи да Његош “пева полагано” стихове  “Види му се, мријет’ му се неће, / а јест нешто, што га напријед креће” или “гласно узвикне” на другом месту “Оро гњездо врх Тимора вије, / јер слободе у равници није!” – четири стиха који се, гле чуда, налазе и Мажуранићевом “Ченгићу”.

Његош (Анастас Јовановић)

Није нам било довољно што су аустријске окупационе снаге, у ноћи између 12. и 13. августа 1916, ископале Његошеве кости и са Ловћена пренеле на Цетиње – гледали смо се да им парирамо тиме што смо (ако и комунисте рачунамо у нас) крајем шездесетих погазили завет (“Копајте ме у Ловћен код нове цркве”) и срушили му капелу, да бисмо подигли старији и лепши Мештровићев маузолеј. И зато нам још стоји клетва из Тестамента: “Ко ишта од овога овђе уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јаросни се суд Божи над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио.”

Не зна се шта је горе – што су га једни прогласили за свеца на парчету територије или што су други одбили и да разматрају иницијативу да буде светац Српске православне цркве. За ове Шумадинце који дођоше преваром на власт у Србији Његош је непријатна препрека у односима за братским мафијашким режимом, као што су им и Срби у Републици Српској “Босанци”. А владаоци Монтенегра (у Његошево време Црна Гора), одустадоше од доказивања да није Србин, али кренуше да га представљају као европејца и заговорника сваковрсне толеранције, интеграција, различитих идентитета и ко зна чега још. “Његошев пут је пут европски”, каже председник Филип Вујановић; јесте, толико је био на европском путу па је сва надања и свој тестамент оставио Русима (“Овај се тастаменат у оригиналу оставља у консулат руски у Дубровнику за вишу сигурност и точност.”) Премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, иде и корак даље: у истом излагању успева да спомене и Његоша и НАТО, као да наследник св. Петра Цетињског није рекао да “Црногорци не љубе ланце” (Љубомир Ненадовић, Писма из Италије) и “нама је наша драга слобода једини и најсветији знак српског поноса и славе” (писмо Данилу Медаковићу, 6. јануар 1849). А свим заточницима евроинтеграција без алтернативе поручио је:

“Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.” (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851).

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Дакле, ми исто као некад, а и Његош исто – усамљенички нас гледа са висина јер за њега важи оно што је сам ставио у уста владике Данила:

Ко на брдо, ак’ и мало, стоји
више види но онај под брдом
ја повише нешто од вас видим,
то је срећа дала ал’ несрећа!

Коприређивач електронске верзије сабраних дела Петра II Петровића Његоша и коаутор сајта ppnjegos.org

Categories: Аз и буки

Tags: Његош, Александар Лазић