Да бољшевици нису победили у Русији, не би ни комунисти тријумфовали у Србији после Другог светског рата. Многи Срби повели су се у чежњи за овоземаљском, безбожничком утопијом за браћом Русима. Они од њих којима није било најважније да сачувају кожу и фотеље, завршили су на Голом отоку

На данашњи дан, 7. новембра 1917, пре тачно 100 година, заузимањем Зимског дворца у престоници Санкт Петербургу, бољшевици су преузели власт у Русији. Противно очекивањима већине становништва, они су ту власт задржали у следеће 74 године. Људи на челу државе су се мењали, степен злостављања и убијања сопствених грађана се повећавао или смањивао, али после једног столећа већина историчара слаже се у једном: Совјетска револуција је највећи неуспели експеримент 20. века, а можда и целе историје човечанства.

У то време Русија се придржавала старог, Јулијанског календара, и по њему се револуција одиграла 25. октобра, па се због тога она назива Октобарска. Тако је названа и да би се разликовала од Фебруарске револуције, када је цар Николај II абдицирао и када су на власт у земљи дошли “демократе” и социјалисти. Тај преврат се такође одиграо крајем месеца, па се по новом календару догодио у марту 1917.

Владимир Иљич Уљанов, познатији као Лењин, вођа бољшевика, дуго се и одлучно припремао за последњи ударац на Привремену владу. У јеку Великог рата, Немци су Лењину платили преко девет тона злата да спроведе преврат против непријатеља. Лењин је био изненађен да су се социјал-демократе из других земаља показали као часни грађани и подржали су своје владе кад је рат отпочео. Он се, међутим, ни на тренутак није двоумио да прими новац од ратног непријатеља и употреби га против своје земље у борби за марксистичку утопију.

Током целог лета 1917. године, у друштву је расло незадовољство Привременом владом на челу са Александром Керенским. Исти они који су се у марту шепурили са црвеним барјацима, сада су почели да жале за царским режимом, који је, поред свих својих недостатака, био патриотски, стабилан и предвидљив. Године Думске монархије било је време економског напретка, раста грађанских и политичких слобода. Сада се, пак, све брзо кретало ка уништењу и погибељи. У Тоболску, где је тада боравио, руски цар је жалио што се одрекао престола. Сада је увидео да његова абдикација Русији није донела ни спокојство ни победу у рату, како је раније веровао.

Скоро неограничена средства која су му била на располагању Лењин је уложио у агресивну противратну и револуционарну пропаганду. Скоро цео тираж од 1,5 милиона дневних новина које је штампао усмерен је на две престонице, Петроград и Москву, и на армију – све незадовољније војнике на западном фронту.

Уплашен од повратка монархије, Керенски је 1. септембра прогласио Русију републиком, а себе диктатором. Свестан припреме бољшевика за преврат, Привремена влада није предузела никакве мере за њено заустављање. Средином октобра, генерал Алексејев, будући организатор Белог покрета који је, као командант руске армије, слагао цару да је и цела војска устала против њега и наговорио га на абдикацију, предлагао је Керенском да организује војну заштиту главног града. Председник владе је, међутим, био уверен у своју снагу. Свега неколико дана пре одлучујућег напада бољшевика, изјавио је: “Имам више снаге него што је потребно. Биће заувек поражени”.

Под притиском Лењина, Централни комитет партије 10. октобра доноси одлуку о припреми за устанак, али преврат се одвијао прилично успорено. Тек касно увече, 24. октобра (по старом календару) мали одреди Црвене гарде заузели су низ мостова, као и железничке станице, телеграф, телефон и електростанице, поубијавши јункере који су их чували. Лењин је рачунао да на улице може да изведе 50 хиљада војника, али су се само два радничка одреда од око 350 људи одазвала на позив. Ипак, у рано јутро 25. октобра, Зимски дворац је био одсечен од осталог дела града.

Претходне вечери, у одбрану Зимског дворца пристигло је неколико стотина јункера, 130 ударница женског батаљона, и 40 георгијевских коњаника-инвалида. Они нису дошли да заштите дворац због тога што су уважавали Керенског и његову владу, већ зато што су ценили слободу и част Русије, и мрзели су издајнике бољшевике. Са одвратношћу и презиром су гледали на то обезумљено народно стадо које су, разуздано, бољшевици водили са собом да би на силу зграбили власт у земљи. Браниоци Зимског дворца су се надали да ће се појавити неки родољубиви генерал са лојалном војском који ће их повести. Али, испало је другачије. Велики број војника из околних гарнизона, стотине уралских козака и два ратна брода који су дошли у помоћ влади, под разним изговорима су напустили последње упориште у одбрани од бољшевика.

Двадесет петог новембра (7. новембра) у Зимском дворцу је заседала Привремена влада. Групе црвеногардејаца су се цео дан кретале по тргу испред дворца. Увече је пристигло 2-3 хиљаде балтичких морнара. Ипак, јуриш на дворац је започео тек кад је Лењин запретио члановима врховног комитета стрељањем. Са крстарице “Аурора” и из Петропавловске тврђаве одјекнуло је неколико топовских удара.

Морнари су јурнули преко трга, али јункери су их одбили ватром из минобацача. Онда су нападачи продрли у дворац кроз небрањену капију са стране Зимског канала. Започео је хаос – падале су гранате, пуцало се, чули су се крици, и било је тешко разликовати браниоце од нападача. Око два сата после поноћи, пуцњава у дворцу је почела да се стишава. Бољшевици су ухапсили Владу, али не и Керенског, који је претходне ноћи у службеном аутомобилу прошао поред опсадника. Победници, нашавши у подрумима велике залихе жестине, почели су да славе победу, ломећи скупоцени порцелан и разбијајући намештај. Кад је свануло, из Неве су вадили наге, силоване и искасапљене ударнице.

Престоничке новине су ујутро писале како је “бољшевичка авантура мехур од сапунице” који само што није пукао. Нико није ни помислио да ће она одредити светску историју у следећих три-четврт века. 27. октобра, Лењин је за добро обављен посао од Немаца добио још 15 милиона златних марака. Требало га је наградити за успех и подржати његове прве државничке кораке.

У Великој Британији Немци су се поуздали у Ирца сера Роџера Кејсмента, у Француској на Жозефа Кајоа, у Русији на Лењина. Кејсмента су Енглези стрељали као издајицу; Кајо је утамничен. Само је Лењин оправдао огромне своте потрошеног новца.

Да бољшевици нису победили у Русији, не би ни комунисти тријумфовали у Србији после Другог светског рата. Многи Срби повели су се у чежњи за овоземаљском, безбожничком утопијом за браћом Русима. Они од њих којима није било најважније да сачувају кожу и фотеље, завршили су на Голом отоку.

Совјетска револуција, као и све револуције у Источној Европи које су уследиле, показала се као велико чистилиште душа. Прави антихрист се још није појавио, али Лењин сигурно заузима једно од почасних места његових врлих весника.

(Стражњи дућан, 7. 11. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Октобарска револуција, Русија, Светозар Поштић