У свакој нормалној земљи, само сазнање о повезаности чланова жирија са добитником награде било би довољно да се поништи бестидни резултат срамне преваре на „међународном” конкурсу за споменик Зорану Ђинђићу
„Стреличари“: Величковић, Оташевић и Бајић (Извор: Crystal Ship)
Одмах након што су објављени резултати анонимног конкурса за израду решења Споменика Зорану Ђинђићу на Студентском тргу у Београду, изречене су бројне критике првонаграђеног рада аутора Мрђана Бајића и Биљане Србљановић. Потврду да у решењу двоје аутора, као и у поступку самог конкурса, много тога није у реду дали су српски историчари уметности, аналитичари, критичари, а пре свега изузетно велики број уметника. Рад под називом „Стрела” „убо” је многе љубитеље уметности и подстакао на размишљање о томе где се данас налази наша култура.
Још пре него што су критичари исказали свој став, огласила се коауторка рада Биљана Србљановић текстом „Стрела у шупи” у којем свој и Бајићев рад упоређује, ни мање ни више, са Мештровићевим спомеником „Победнику“ на Калемегдану! Текст завршава реченицом: „Док ви дискутујете о Вучићу, Весићу, вајарској естетици, положају споменика и његовом изгледу и зашто није леп као на гробљу, промичу вам битне ствари, Срби моји.” У одбрану Бајића скочио је и члан жирија Владимир Величковић, хвалећи у интервјуу листу „Данас” рад свог пулена као и десет година раније, када га је као селектор одабрао за представљање Србије на Бијеналу у Венецији. Међутим, овај пут Величковић наглашава да је конкурс био анониман, а да је на њега стигло чак 40 радова, алудирајући на то да није познавао Бајићево решење у тренутку жирирања. Међутим, да ли је све баш тако? Које су међусобне везе чланова жирија и Бајићеве стреле?
Стрела је симбол који међусобно повезује представнике жирија са првонаграђеним радом. Чланови жирија Величковић и Душан Оташевић радо употребљавају стрелу. У једној сликарској фази Величковић слика стреле на платнима, док Оташевић излаже у Галерији САНУ 2015. скулптуру у облику стреле. Али, ту се везе ових уметника не прекидају. Чланови жирија Величковић, Оташевић и архитекта Борис Подрека уједно су и чланови САНУ, тачније Одељења ликовних уметности у које су пре неколико година безуспешно покушали да „угурају” и млађаног Мрђана Бајића. На крају, Бајић и Оташевић су стални чланови одбора фондације „Владимир Величковић”, у име које заједно са њеним оснивачем Величковићем већ деценију жирирају и додељују сваке године награде за цртеж „Владимир Величковић”. У свакој нормалној земљи, само ово сазнање било би довољно да се поништи бестидни резултат ове срамне преваре на „међународном” конкурсу за споменик Зорану Ђинђићу. Јер, у конкурсним условима пише, а и свима је јасно, да учесник на конкурсу не може бити лице уколико је у сродству или непосредно сарађује са члановима жирија. Подсетићу да је жири напустио проф. Чедомир Васић. Међутим, жири није напустио његов председник архитекта Борис Подрека, без обзира на очити сукоб интереса, јер је ангажован да изради пројекте уређења Студентског трга, што је у свету незамисливо.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 4. 11. 2017)
Categories: Преносимо
замисливо, замисливо !!