Унижавање великих писаца, колико ни пљување по жртвама, људима, нашом браћом и сестрама, често невиним људима, неће ни у чему помоћи, јер велики писци су, поред светитеља – истинска со руске земље. А Сожењицину споменик не треба, он га је, како се то каже, већ подигао својим делом
Александар Солжењицин
Иван Јесаулов је рекао како је Солжењицин значајан по томе што је истовремено патриота, антикомуниста и хришћанин, што је зачуђујуће редак спој у садашњој Русији. Такозвани либерали су свакако антикомунисти, неки су чак и хришћани, али тешко да би их неко назвао патриотама. Зјугановљевим комунистима се патриотизам не може оспорити, али остало им је, осим неких врло чудних мутација, углавном страно. Многи такозвани патриоти, хришћани или не, имају вишак симпатија према Стаљину и Совјетији. И тако даље, у свим могућим комбинацијама…
И ето, сада читамо како су у Ростову на Дону надвладали они који су против подизања споменика Солжењицину у том граду, на транспарентима га називајући издајником („Ростов против споменика издајнику!“).
Солжењицин је значајан писац, и то мало ко пориче, није проблем чак ни дисидентска и избегличка прошлост, јер она повезује толико руских великана у историји, да би када би се применио такав критеријум – „мало ко претекао“.
Оно што је проблем за не само комунистичке него и критичаре са патриотске деснице јесте наводно пропагандни карактер Солжењицинових дела, пре свега „Архипелага ГУЛАГ“, у ком овај значајно „надувава“ број страдалих и стрпаних у логоре за време Совјетског Савеза, а што је оберучке прихваћено од стране западњачке пропаганде, и учвршћивало негативне предрасуде у Русији. Уосталом, и данас је легитимно оружје против Путина његово поређење са Стаљином или Иваном Грозним. А о наративима о окрутном цару Николају Другом (па и свим осталим царевима, мање више) да не говоримо.
Извор: Регнум.ру
Уживо сам слушао значајног и овде популарног писца Јурија Пољакова кад се на једном скупу жалио што се споменици дижу само дисидентима, а не онима који нису напустили земљу, а при томе били значајни писци и уметници. У томе такође има основа. Многи либерали су заиста, како рече Пољаков, само навукли патриотске кафтане, а такви доминирају (са или без кафтана) у врховима руске власти. За неке је и Путин само један од таквих, или је макар био.
Наравно да Солженицинова дела не могу бити прихваћена као једини могући и ауторитативни историјски извор и наравно да ауторов живот и дело с правом узрокују многобројне контроверзе.
Али да ли на једну врсту ревизионизма треба одговарати другом? Да ли су Руси мање Руси ако признају да је ГУЛАГ, ипак, постојао и да није био бања, без обзира на „државни разлог“? Зашто затварати очи и негирати чињенице зато што нећемо да нам „Запад“ буде судија? Ако пљујемо на жртве и уздижемо тиране само зато да „Запад“ не би ликовао, не сведочимо ли тиме заправо о добровољном ропству истом том „Западу“…
Тачно је и да су озбиљни историчари одбацивали Солжењицинове „бројке“, али да ли су оне ипак тек пука фантастика? Да нам се и ГУЛАГ или меци у потиљак толиких, међу њима и значајних уметника, да ли су нам се њихова избезумљена лица са затворских фотографија – само причинили?
Историја никад не нуди лаке одговоре и треба јој приступати одговорно и озбиљно. Да нам стално нека „Матилда“ не би била највећи државни проблем.
Унижавање великих писаца, колико ни пљување по жртвама, људима, нашом браћом и сестрама, често невиним људима, неће ни у чему помоћи, јер велики писци су, поред светитеља – истинска со руске земље.
А Сожењицину споменик не треба, он га је, како се то каже, већ подигао својим делом.
И Ростов није само овај Ростов што пљује, а Русија још мање. Солжењицинова парадигма, слободна, народносна и верујућа, је у овом или оном облику – будућност Русије.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Саосећам са г-ном Коларићем и његовим лепим текстом, али сада је у Постсовјетији (у тзв. “Русији“) у току у снажном, влашћу свесредно подржаваном тренду рехабилитација Стаљина. За то они сигурно имају своје разлоге, али у тај тренд се Солжењицин са својим „Архипелагом“ никако не уклапа – дакле, он је очигледно сада на путу да постане (ПОНОВО) издајник… Ту се не ради о бројкама које он помиње – него о његовом опису пакленог духа бољшевичког режима који није ни до чега другог могао довести него до ГУЛАГ-а са две зоне: затвореног, буквално пакленог логора и “отворене зоне“ – тј. целе земље опасане бодљикавом жицом у којој су робови тог система обитавали – боље речено животињарили у илузији да су слободни и страху да не буду бачени у “затворену зону“.
Ја сам се са “Архипелагом“ упознао на парадоксалан начин. Средином 1971 г., када сам се најзад успео елегантно иселити из СФРЈ, имао сам још увек тај пасош – па сам се морао јавити амбасади СФРЈ у западној земљи где сам се населио. Једна моја познаница је била породични (од пре рата) пријатељ СФРЈ амбасадора и тражила да му пренесем њен поздрав… При регистрацији боравка, казао сам конзулу (наравно – другу из “Органа“) да желим да разговарам са амбасадором. То није било лепо прихваћено – али, шта је могао – морао је да пренесе. Чекао сам у фоајеу лепе, велике, градске виле у којој је била амбасада и на степеништу на првом спрату се појавио човек и питао ко тражи амбасадора – ја сам казао ко сам и ко ме шаље, он се пријатно насмешио, сишао и питао ме да ли бих да ручамоп. Пристао сам. Узео је ауто једног од чиновника и одвезао нас у један азијски ресторан. Тако сам сам упознао и ту кухињу – али, у разговору – сазнавши моју позадину питао ме је да ли сам читао “Ахипелаг..“. Када сам опрезно (провокација…?) казао да не знам како да је набавим, а можда бих и читао – насмејао се, извадио нотес и дао ми адресу и број телефона париског издавача који је тек био издао први том. У разговору сам после сазнао да је он био син српског пуковника (касније генерала) који је у Одеси током Великог рата радио на формирању Добровољачке дивизије од аустроугарских заробљеника, за борбу на Солунском фронту. Када сам га, мало ослобођен, питао како се он – као син српског генерала нашао у комунистичком друштву, насмешио се сетно и казао да је као студент пре рата био уплетен у левичарске кругове, и тако мало по мало… (лепа илустрација оног да је пут у пакао поплочан добрим намерама).
Наравно, одмах сам телефонирао у Париз и наручио тај и све остале томове који још нису били изашли. И тако – захваљујући Титовом дипломати (који је несретним случајем залутао у те кругове), упознао сам се са “Архипелагом“ у првом издању.
А г-ну Коларићу на његов последњи пасус са лепим “wishful thinking“: “…И Ростов није само овај Ростов што пљује, а Русија још мање. Солжењицинова парадигма, слободна, народносна и верујућа, је у овом или оном облику – будућност Русије…“, могу само да кажем – жао ми је, то је илузија…
Г. Дубињин, а како ви гледате на дилере опијума у козачким униформама, који заводе терор по сокацима фиктивног Бјело-града?
@Милан: Не би било згорег да појасните какви су то дилери опијума, у каквим то униформама, као и шта Вам је тај фиктивни Бјело-град. Тек после тога бих евентуално могао да Вам саопштим моје погледе.
Хаха, мислим на ТВ серију “Сенке над Балканом” у Бјелогрлићевој продукцији и начин на који је бела руска емиграција у Београду 20-тих година прошлог века приказана тамо. Нисте гледали?😊
@Милан: Не, ту серију нисам гледао, јер већ педесетак година немам прилике да гледам Вашу ТВ… Али, сада отприлике схватам на шта циљате…
Да, међу око 50.000 “Белих“избеглица из Русије је било и наркомана, дилера дроге, лопова, професионалних убица, проститутки и бољшевичких агената-провокатора, као и њихових “спавача“. Али, сва та гамад није представљала можда ни максимум од 5% те групе. С друге стране, није на одмет знати да је 76% избеглица као најнижи степен образовања имало завршену средњу школу, а колико ме памћење служи чак и око 35%-40% факултетску спрему, док су ти проценти међу Србима у том периоду били занемарљиви. Јесте – те избеглице су у извесном смислу са собом донеле и друштвено загађење (можда око 1.000 наркомана, дилера дроге, лопова, професионалних убица, проститутки и бољшевичких агената-провокатора), али – они су донели и знање и професионалну спрему која је у том тренутку ратом исцрпљеном друштву и држави – домаћину (Вашим прецима) била од неоцењиве користи. Да поменем само њихов рад као наставни кадар гимназија, Универзитет, САНУ, војску – ма Ви вероватно немате појма да су западне и јужне границе Краљевине чувале – под уговором са државом, јединице Врангелове армије током првих 2-3 године, а да је Војно-географски Завод био скоро листом састављен од руских официра – картографа.Не треба заборавити ни еманципацију жена – јер придошле Рускиње су по образовању, друштвеном положају и шлифу биле далеко изнад локалних жена – што је сигурно имало утицаја (бар као пример за углед) и на еманципацију локалног женског становништва. Ако томе – за љубав верујућима додамо и чињеницу да је међу избеглицама из Русије било и прилично много православног свештенства и монаштва (женског и мушког) које се одмах укључило – било у редове СПЦ, било у РПЗЦ (чији је светски центар био у Краљевини СХС/Југославији), треба бити стварно злонамеран и пакостан (нађите себе у једној од тих категорија) и све сводити “на дилере опијума у козачким униформама, који заводе терор по сокацима фиктивног Бјело-града“. Мада, рекавши све то, још увек не схватам каква је веза Вашег коментара са текстом о Солжењицину…
А, па нисте ме разумели. И ја имам врло негативан став о томе како је руска емиграција приказана у овој серији, нисам знао да немате прилику да је гледате.
А веза са Солжењицином је доста далека, осим што се ради о чињеници да они који су, у прошлости прогањани из Русије, ни данас, изгледа, немају мира ни уточишта. Ценим ваше мишљење о тим питањима, па уграбих прилику да га чујем, то је све😊