Објављујем поводом стогодишњице Октобарске револуције (1917-2017), ово дантеовско (сно)виђење, ако није нескромно поређење, тога догађаја и његових последица, настало прије више од четрдесет година

Комнен Бећировић (1975)

ЛИЦА

Два пророка поробитеља
Сатана стољећа
Људски гороломник
Злодух
Велика погануља
Видилац

Као што ни Сатана стољећа немаше, на први поглед, ђавоље већ човјечје подобије, тако ни Људски гороломник не бјеше никакав див, змај, вјештац или здуач, већ обичан опак старац који, као нека престарјела птичурина, сјеђаше на врху планине од костију. Невелик, мршав и рошав, у војничком одијелу, кабаници и чизмама, старац није могао имати ни педесет кила, али је у њему било довољно зла да се њиме читав свијет испуни и затрује. Зло избијаше особито из старчевих риђих очију што су вребале испод ниског тврдог чела из кога је, одмах више кљунастог носа, израстала сиједа проријеђена коса, тако да чела није било ни два прста. Сиједи, као двије трубњице увијени му бркови, бјеху пожутјели од сталног пушења луле коју је из уста вадио тек кад је имао да се нешто издере на своје достојанственике који пред њим дрхтаху, као сламке на вјетру. Кад је говорио или се, ређе, смијао, откривали су му се ријетки крњи зуби, поцрњели и нагрижени од никотина, алкохола и година. Било је, збиља, право чудо како је могао да тим шкрбељцима поједе и прождере онолико људства. Нешто попут оних црних гротла у свемиру у која се цијела сунца саспу и нестану. „Човјек, какав бездан!“  говорио је Видилац.

Колика звијер толико сумњало, Гороломник свуда око себе непријатеље виђаше па зато, да им унапријед главе дође, онолики народ сатирише. Највише времена проводио је горе у једној огромној бетонској просторији у коју је, кроз уске прозоре са решеткама, свјетлост једва продирала. По зидовима из којих је избијала црвенкаста влага, понављао се, намалан гаравом бојом, један те исти натпис: доље бог. У дну одаје се налазило велико постоље од сивог гранита, на коме је, између статуа Два пророка поробитеља од истог материјала, на некој врсти престола, застртог дебелом поњавом од кострети, сједио Људски гороломник. Пред њим је у отвореном саркофагу, постављеном мало ниже, лежало скамењено трупло Сатане стољећа, прекривено до грла црвеним платном по коме се тамнио натпис: ја или смрт. Згрченог лица, опустошеног чела, носа нагриженог срамотном болешћу коју је вукао цијелог живота, танких стиснутих усана између чекињастих брчића и јарче брадице. Сатана је изгледао још суровије у смрти, него у животу, иако му је палацави поглед био заувијек угашен под спуштеним очним капцима. Лијева му се рука назирала, савијена на грудима, а десна која му се од силног ударања противника по глави, била још за живота осушила, опружена низ трупло. Све је било умрљано крвљу која је однекуд одозго падала, стачући се низ гломазне пророке који су заједно са труплом на постољу, као на жртвенику, личили на нека варварска божанства чији је чувар и преосвештеник био Гороломник. Он је, загледан у трупло и као вршећи неки обред, десном руком повремено приносио устима једну здјелу из које нешто пио, отирући брке, док је лијевом окретао велики глобус постављен чело главе Сатанина трупла, као на дар овоме. У свом незнању, слепилу и поганству, Гороломникови обожаваоци и хвалиоци широм свијета урлаху да из те грозне јазбине из које заудараше силни смрад на смрт и пакао, извире живот и сија сунце слободе народима!

Без икаквог намештаја, Гороломниково пребивалиште бјеше и без украса, слика или књига сем, наслаганих око њега, цјелокупних дјела Два пророка и Сатане стољећа, пуних досадних мозгања или омразних псовки и грда, поготово код Сатане, а надасве позива људима на међусобно истребљење, палеж и грабеж, с увјеравањем да тако чине богзна какво јунаштво и заувјек решавају сва питања и све тајне своје судбине. Како ван те науке и скамењеног леша, који бјеше њено највише отјелотворење, Гороломник ништа друго од васколиког боговетног свијета не признаваше нити вриједним постојања сматраше, то се књиге пјесника и мудраца забрањаваху и спаљиваху, а њихове мисли изопачиваху и руглу извртаху. У исти мах се мошти светаца и праведника скрнављаху и бацаху, а храмови у којима кроз вријеме људска душа бјеше нашла уточишта, разараху и у костурнице вјрујућих или у обична складишта и штале претвараху. Јер немаде другог храма осим Гороломникове језиве Вавилонске куле, нити других моштију осим Сатанина трупла. Свакоме који у томе смисао човјекове историје и његовог битисања на земљи не виђаше, црна погибија пуцаше. У име трупла и старкеље који над труплом бдијаше, њим се надахњиваше и једино преко њега са свијетом општаше, раздираху се, гажаху или утапаху у крв оних што их у себе ношаху, највеличанственије визије бесмртности и васионске свемоћи што из дубина човјекова мозга запаљиваху и покретаху свјетове. Због два чудевенија и самаштенија, људи постадоше Божја сирочад, не смијући од бездушника душу ни поменути, а камоли у њену бесмртност и вјечност вјеровати.  Повампирено у старкељи, трупло се храњаше једино људском крвљу те се у име двије крволочне сабласти нова поклања отпочињаху, нараштаји жртвоваху, народи замућиваху и истребљиваху, а трагови њихове цивилизације брисаху, како би се доказало да никад није ни постојало оно што је одувијек постојало.

Сем небројеног људства које планина–аждаја прождираше, још више га за двије злоће кулучаше, тамноваше и скапаваше по многим мучилиштима расијаним по леденим пустињама у које се до накрај свијета Гороломниково царство простираше. Пошто прави ствараоци бјеху замукли, а многи заувијек, то се надри-пјесници и исто такви умјетници и повјесничари грабљаху и надметаху ко ће од њих двјема људоморама што љепшу славопојку испјевати, што дивнији лик насликати или извајати, што ласкавији животопис саставити, непрестано с осталима арлаучући да се таквих великана није на земљи рађало нити ће се икад рађати. Саблажњена двејма чудовиштима, младеж им посвуда приносише на жртву жар и снове своје младости, пјевајући да, без ова два црна гереља и кешеша, лузбара и скорељака, сунце не би гријало, звијезде сјале, цвијеће мирисало, а гора листала ни зеленила. Тако ове двије мумије, кукраге и богобитине постадоше људима, свуда гдје се на њих бјеху навалили, тежи но Атланту његова  планина. А у земљама које се још опираху двјема неманима, њихови букачи и викачи, приврженици и поклоници, уходе и убице, настављачи и следбеници, не даваху људима мира ни спокоја све док их до последњег не преобрате на своју слику и прилику и не наметну двије проклетиње читавој земљи, макар је због тога  предали огњу и пламену и на њој угасили и затрли људски род, прије но што то бијаше суђено у ходу и трајању небеса.

Једни се између робова, у које бјеху претворени сви житељи огромног царства, издвајаху и уз планину хрљаху да доспију до старца на врху, али не да га збаце и заузму његово мјесто – прије би, да су могли, сунце на небу угасили  но нешто тако заумили – већ да му се поклоне и додворе. У тој махнитој руљи што се уза стране и литице пентраше, урличући, давећи се, ломећи и једни друге у амбис бацајући, предњачаше Злодух који, час кривинама, час пречицама, вјешто напредоваше, заустављајући се и скривајући повремено у пећинама. Одатле нагло на своје жртве избијаше, ударајући их великом мачугом с гвожђем на крају, по глави и добацујући за њима доље у провалију: „Шта ви би?! Што се незгодно оклизнусте! Дајте руку! Пожурите, чекам вас!“

Број их с висином, осјетно опадаше, тако да их само мањина, најжилавијих и најсуровијих, до Гороломника на врх доспијеваше, падајући, онако крвави и рањави, пред њим и пред Сатаниним труплом, ничице челом у прашину. Гороломник пак и ове пребираше, једне задржавајући, а друге одмах у бездан међу жртве строваљујући. И то најрадије баш оне који, да ками зараде његове милости, бјеху највише крви пролили и народа довели да се угради у чудовишну планину. Међутим, ови бјеху толико огрезли у свом зликовачком и ропском служењу Гороломнику, да му чак ни тада, летећи у провалију, клицаху, на што се он церекаше и матер им псоваше. Друге пак, које к себи узимаше, награђиваше разним положајима, звањима и одликовањима, али их у таквом запту и страху држаше да и најмоћнијим међу њима, то црни и горки залогаји бјеху. Истина, они се за понижења која Гороломник на њих наваљиваше, љуто свећаху и искаљиваху над народом, стално се јуначећи и у прса бусајући, вриштећи и галамећи како од њих нема, нити је икад било под капом небеском, силнијех, слободнијих и достојанственијих људи. Али, прије или касније, њима такође црни петак освиташе и судбина их оних првих стизаше.

Требало је тада видјети ове барече и силнике, који безбројне људске животе бјеху сатрли, како за свој пасји живот моле и преклињу. Али што се више своме господару на вјерност заклињаху, пепелом по глави посипаху, себе блаћаху и оптуживаху, то већма његову јарост и презир распаљиваху. Најчешће би их Гороломник, насладивши се до краја њиховим мукама и понижењима, помоћу својих пандура строваљивао у једну јаму, посебно за то близу његове јазбине, уређену. Пад у провалију, био је праћен бесомучним урликањем и церекањем Велике погануље која сада своје дојучерашње мезимце и миљенике, као најљуће душмане и отпаднике, на сва уста псоваше и кунијаше. Јама немаше дна, већ се далеко доље отвараше једном шупљином кроз коју жртве пропадаху и набадаху се на оштро челично коље што га по камењару, испод отвора, цијела шума бјеше посађена. Ту се на несрећнике, који данима даваху знаке живота, обрушаваху јата грабљивица чија граја на махове допираше кроз грају и вреву Велике погануље. Гороломник, пак, са оне чуке гдје смо га на почетку видјели, двогледом посматраше призор, нешто у себи режећи и мумлајући, кезећи се и смијуљећи, и с времена на вријеме, зијевајући.

*****

Из рукописа

Categories: Аз и буки

Tags: Комнен Бећировић, Октобарска револуција