Најеже се на помисао да би генерал Лазаревић могао кадетима на Војној академији предавати како се са висине од десет хиљада метара убија трогодишња Милица док је још на ноши; како се устрељују талентоване математичарке на мосту док пијачни дан још траје

Генерал Владимир Лазаревић (Фото: Јутјуб)

Код нас су, после битке, сви генерали паметни. Изузетак је генерал Лазаревић.

По мишљењу грађанске Србије, Владимир Лазаревић нема право на памет. Узели су му је они у Хагу. Они, који немају своју памет, принуђени су да је отимају од других. Тако је, по њима, и правда задовољена. Изазивачи принуде као крајњег средства и одговорни за њену примену нису отимачи, него управо имаоци памети јер је љубоморно чувају за себе, а уз то су и Срби.

Уосталом, принуда се примењује у сваком случају. Нарочито у случају крајње нужде. Односно, кад нема друге. Кад нема млека, добра је и сурутка. Поготову што се наведена нужда уз сурутку много лакше обавља.

Разни активисти и чистунци, службеници градске и делом сеоске чистоће, скоро укупан невладин сектор (изузев оног дела који се влада по унапред усвојеним правилима), гледаоци у будућност, душебрижници и ини мудраци, тврде да се само помињањем генераловог имена код жртава као и осталих житеља планете изазивају велике нелагоде, бес и гнев, ствара се раздор и неповерење међу људима, рибама, птицама и опалом лишћу.

Најеже се на помисао да би генерал Лазаревић могао кадетима на Војној академији предавати како се са висине од десет хиљада метара убија трогодишња Милица док је још на ноши; како се устрељују талентоване математичарке на мосту док пијачни дан још траје.

На њиховој пијаци таштине математика и њихов морал имају таман онолику вредност колико и оно што се нашло на дну ноше.

Страхују од могућности да кадети слушају из уста хашког осуђеника како се судијама ваде очи на живо и како се убијају недужна деца пред пренераженим родитељима.

Такве теме су остављене за предавања која држе Весли Кларк, Насер Орић, Бил и Хилари Клинтон, Високи представници, оне у црном и други некажњени и ослобођени сваке одговорности, а забринути за лепше сутра наше и њихове деце.

Весли Кларк нам ових дана преко новина суседне државе држи предавање како би нам било најбоље да пођемо корацима те државе, да се спустимо на њихове реалне гране и најзад почнемо да живимо на грани са које се лако пада. Као прави мајмуни. Тако, на њихов сулуди предлог да почнемо рат против Русије, не би могли да одговоримо да „ми нисмо пали с гране“.

„Ми смо 1999. године“, рече весели генерал, „силу користили као последње средство“.

Последњи људи једино и имају последња средства.

Генерал Владимир Лазаревић је од Међународног суда за ратне злочине у Хагу оптужен да је са Павковићем и Лукићем, такође генералима, склопио заједнички злочиначки подухват да са Косова протера све Албанце.

За тај гнусни злочин суд га је осудио само на петнаест година робије.

Као олакшавајућа околност, због које је и уследила тако блага казна, узета је чињеница да су са Косова, уместо Албанаца, протерани Срби.

Као и из Сарајева и као из Републике Српске Крајине.

Како у Хагу није било довољно места за све протеране Србе, у тамошње казамате су, да би биле при руци за лакша смакнућа, смештене само виђеније главе.

Главама, које нису смакнуте, одузето је право да и даље служе свом народу.

Categories: Судбина као политика

Tags: Драгослав Пакић, генерал Владимир Лазаревић