Драган Вујичић: Уранијум
Прикривање размера тог злочина без преседана у новијој историји Европе ништа мање није малигно од муниције којом су нам Весли Кларк и дружина затровали кућу
Драган Вујичић
Када су амерички морнари са трговачког брода 2011. схватили да су се „не својом кривицом“ нашли на Пацифику око 200 километара од урушене атомске централе у Фукушими, без икаквих прегледа и анализа свог здравља упутили су одштетни захтев јапанској влади и компанији за производњу струје „Тепко“.
Добили су по два милиона долара сваки!
Када су анализе опасности од америчких зрна са осиромашеним уранијума из РС рађене у Винчи и Војнотехничком институту стигле у јануару 1996. на сто тадашњег вођства Србије, постављено је питање: Шта ако сав народ из РС пређе Дрину?
И добили смо ћутање!
Још 2007. Институт за јавно здравље „Батут“ је упозорио на епидемију малигних болести. Констатовали су да је оболевање од рака простате код мушкараца од 1999. до 2005. порасло за 60 одсто, мокраћне бешике 37, дебелог црева 29 одсто… Исте 2007. вољом тадашњег државног врха Србије прекинуто је медицинско праћење деце наших војника са КиМ, која су рођена од 2000. до 2004. године.
И ту смо где смо – трагични европски шампиони по оболевању и смртности од онколошких болести. На нашем континенту, према званичним подацима, годишње на милион становника оболева 2.000 људи, а код нас 5.500. До „Милосрдног анђела“, на милион становника од канцера је оболевало њих 1.700!
Зато се уз оснивање Националне лабораторије за испитивање последица агресије НАТО на људе и животну средину мора поставити и питање одговорности оних који су свесно прикривали колику штету нам је нанела западна Алијанса. И прикривање размера тог злочина без преседана у новијој историји Европе ништа мање није малигно од муниције којом су нам Весли Кларк и дружина затровали кућу.
(Вечерње новости, 26. 9. 2017)
Уранијум и данас убија хероје са Космета
Формирање националне лабораторије за испитивање последица агресије коначно ће утврдити пуну истину о НАТО бомбардовању. Рак десетковао припаднике Треће армије. Досад се ћутало о „мирнодопском страдању“
Авион А-10 гранатира уранијумом
Окупљање Колегијума команданата некадашње Треће армије, Приштинског и Нишког корпуса, које је заказано за 7. октобар у Нишу, почећемо минутима ћутања за пале и умрле другове. На скупу преживелих старешина из свег гласа ћемо подржати државну иницијативу за формирање Националне лабораторије за истраживање последица НАТО бомбардовања 1999. Јер, наш строј је десеткован после рата. На стотине официра и војника умрло је од најтежих болести у ових 18 година, а да се о томе организовано и громогласно ћутало – ово је коментар пуковника Милутина Филиповића, некадашњег команданта Приштинског гарнизона на најновије информације из Београда.
О великом проценту оболевања бораца некадашње Треће армије од најтежих болести до сада се није говорило јавно. Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали. А прича је страшна.
– Први из Корпуса умро је пуковник Ловре, мој шеф обезбеђења током рата на КиМ. То је било одмах по оконачању агресије. Добио је рак плућа који га је однео за двадесет дана – сећао се генерал Небојша Павковић, сада у финском затвору, приликом разговора за „Новости“. – После њега од агресивног рака плућа преминуо је генерал Негослав Николић, из Нишког корпуса, а затим је оболело и неколико мојих непосредних пратилаца, припадника Специјалних јединица. Мени је на ВМА 2002. оперисан карцином на бешици а следеће године одстрањена ми је штитаста жлезда.
Генерал Павковић се одлично сећа када је први пут био на месту дејства авиона А-10, из кога су бацане уранијумом обогаћене бомбе. Било је то 3. априла код села Рељан на југу Србије.
И „други“ војник Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, оболео је у исто време. Имао је чак четири операције, две у Београду и две у Холандији.
– Мом оцу канцер се прво појавио на кожи ноге и два пута је морао на интервенцију – говори Милан Лазаревић, лекар специјалиста у нишком КБЦ. – Отац и ја смо уверени да је оболео од последица бомбардовања. Два пута је оперисан у Хагу, на лицу, а потом код кичме. Важно је да је сада код куће и да му је нега доступна.
Генерал Божидар Делић седам година води борбу са најтежом болешћу. Његова касарна у Призрену за 78 дана била је 148 пута на удару.
– Данас могу да кажем да је сваки авион А-10 који је гађао осиромашеним уранијумом погодио, од тога се и данас умире – говори Делић. – Мени је 2010. откривен рак дебелог црева, а када су ме лекари „отворили“ схватили су да је болест метастазирала. Уследио је низ операција на плућима, чак шест. Никад нико раније у мојој фамилији није имао рак.
Генерал сведочи да су његови војници били упознати са ефектима уранијумске муниције, али нико није очекивао да ће бити тако широко коришћена. Уместо са 1.200 метара, авиони су гађали са већих висина и није их било брига што промашују.
– Догађало се да наши војници оду до места дејства да виде шта је „промашено“ и да уђу у радиоактивни облак – говори Делић.
За „Новости“ тврди да је „Мапа дејства НАТО“, коју је ВЈ добила 2001. из Брисела, само делимично тачна. Сећа се да су, рецимо, рејон Будаково, тачније Букову главу, где је био репетитор за везу, гађали десетину пута уранијумском муницијом, а тог локалитета – нема.
Пуковник Влатко Вуковић, јунак са ратишта код Ђаковице, командовао је батаљоном који је често био на мети бомбардера. Слабост је почео да осећа још у мају 1999. а до јуна је са 72 килограма спао на 50. Ипак, није напуштао јединицу да би 2002. морао у пензију. Више није могао ни да хода. Лекари до данас нису успели да дијагностикују болест, а он једва хода и тешко говори.
– Сви моји лекари су свесни да сам оболео од последица ратних дејстава, али пошто ме није „погодило зрно“ веле да немају законских могућности да ми напишу одштету. Страшно је шта смо преживели. Још је страшније што се најчешће виђамо по болницима. Када сам на ВМА 2008. срео свог војника Рајана Илића, који је оболео од лимфома, плакао сам – говори Вуковић.
Прича о Малчанском одреду, јединици која је на превоју Дуље била изложена ударима радиоактивне муниције, у Београду је готово непозната. Неких 40 сеоских гробаља крије страшну тајну. Пре смрти у 48. Љубиша Ивковић из Преконоге је причао:
– Кад су ме отпустили са испитивања у болници у Сремској Каменици рекли су ми: „Иди кући, за ту болест нема лека!“ Још на ратишту добио сам високу температуру. У Приштини су ми дали 17 инјекција, снимили плућа. У болници су открили да имам воду у плућима, и да ми је цело крило ухватио тумор.
Слична је била и судбина Драгана Стевановића (26), бравара из Доњег Душника, члана истог одреда. По повратку са ратишта мало је спавао и јео, жалио се на главобољу. Крајем августа 1999. хитно је оперисан на Неурохируршкој клиници у Нишу, где му је одстрањен тумор мозга величине девет сантиметара. А онда је пао у кому. Други пут је оперисан у априлу, а умро је 10. јуна 2000. године.
СЛУЧАЈ РАДОЈКА ПАВЛОВИЋА
РАДОЈКО Павловић, физичар из Винче који је водио тим за вађење муниције од осиромашеног уранијума у РС и на југу Србије, 2003. се напрасно разболео и преминуо од рака плаћа. Његова супруга др Снежана Павловић, такође физичар из Винче, слути да је Радојко жртва свог посла.
Како је пре неког времена испричала за „Новости“, највише јој смета када од колега чује да јој је муж био пушач и да га је то убило. Како су „Новости“ писале 2003, чак три радника предузећа „Водовод“ из Врања који су радили на ограђивању рејона Пљачковице, где је НАТО посејао муницију од осиромашеног уранијума, преминуло је од канцера.
Драган Вујичић
(Вечерње новости, 24. 9. 2017)
Истина о уранијуму дубоко скривана
Два покушаја 1995. и 2000. да се научним путем утврде страшне последице НАТО агресије заустављена. Опасност утврђена после бомбардовања РС. Масовно умирање народа од рака у РС почело већ 1996.
Стручњаци код Врања ваде метке са уранијумом
Вест о формирању Националне лабораторије која ће се бавити последицама НАТО агресије пробудила је велике наде да ће се коначно стићи до истине о овоме. До сада су неславно завршила два покушаја да се свеобухватно истражи разорни утицај муниције са осиромашеним уранијумом по здравље народа. Чим би се појавили први алармантни подаци, стављани су под тепих, а истраживања прекидана.
Прво испитивање обављано је у Винчи још 1995, а после бомбардовања СРЈ 1999. године на ВМА у Београду покушано је да се одговори на питање колико су војници и официри са КиМ и њихово потомство изложени ризику јер су били у контакту са „осиромашеним“ пројектилима.
– Формиран је и праћен узорак од око 2.000 војника, а испитивање је обављено и на узорку деце рођене 2000-2004. године, која се лече и контролишу у Дечјем диспанзеру ВМА – њих 1.752 – каже за „Новости“ медицински стручњак из ове установе. – Сва та деца рођена су од родитеља војника који су бранили земљу од НАТО. Контролну групу за упоређивање резултата чинила су 1.204 детета рођена пре бомбардовања, од 1995. до 1999. године.
Како указује наш саговорник, на основу прегледа и медицинске документације добијени су подаци о учесталости аномалија, ендокриних и метаболичких болести, као и малигних неоплазми код дечјег узраста. Овај извештај, међутим, није добио епилог. Званично, број испитиваних је био мали за научну верификацију закључака. Незванично, тадашње власти у Србији зауставиле су истраживања.
Муниција од осиромашеног уранијума, иначе, први пут је на Балкану коришћена 1994. против Војске РС. Нарочито жестоко било је од 28. августа до 12. септембра 1995, када је НАТО изводио масовне ударе користећи авионе А-10 који су носили радиоактивне гранате.
Умирање народа од најтежих болести почело је исте јесени, а незапамћена епидемија канцера почела да коси избегле Србе из Хаџића у Братунац и широм РС.
Како је за „Новости“ потврдио Милан Орлић, физичар који је 1996. радио у Војно-техничком институту (ВТИ), а потом у Винчи, прво испитивање дејства муниције са уранијумом српски научници су радили одмах после НАТО удара у РС. У питању је био, тврди он, „тајни државни посао“, а зрна од 30 милиметара у Винчу су донели људи из Државне безбедности Србије.
– Мерења су врло брзо извршена и званични извештај стручњака био је предат ДБ и војсци почетком 1996. Никада није публикован, нити је становништво РС упозорено на штетност по здравље оваквих пројектила. Тако се догодило да се и 2003. по објектима и положајима који су бомбардовани 1995. налази расута муниција од осиромашеног уранијума и да становништво долази у контакт са њом – каже доктор Милан Орлић.
Извештај, према незваничним информацијама, никада није објављен да се не би стварала паника у народу.
ДР ПАВЛОВИЋ: ХАВИСТО ЗАНЕМЕО
ДР Снежана Павловић из Института Винча, у четири наврата, од 2002. учествовала је у мерењима и чишћењу локалитета на југу Србије. Ова физичарка била је и у тиму финског стручњака Пека Хависта, вође друге делегације Уједињених нација за заштиту животне средине (УНЕП), која је 2001. године дошла да „верификује“ стање животне средине.
– Сећам се да када смо дошли до Прохора, Хависто је застао задивљен природом и узвикнуо: „Боже, како вам је лепа земља!“ На нашу опаску да је зато и чистимо од осиромашеног уранијума, Финац је покушавао да нас убеди како велике опасности по здравље нема. Та расправа је трајала све до тренутка када је наш колега питао Хависта да ли би на овом месту правио викендицу за свог сина. Његово ћутање било је најбољи одговор – сећа се Павловићева.
ВОДА
Говорећи о уранијумским мецима које су се забили у земљиште, др Орлић наводи да је могућа интеракција са водом. У зависности од геолошке ситуације, могуће је загађење и подземних вода.
Драган Вујичић
(Вечерње новости, 25. 9. 2017)
Уранијум из НАТО бомби убија и Албанце, они о томе ћуте
Потпуковник Радомир Александрић, командант АБХО на КиМ током 1999. Контаминиран велики део територије Космета. Остаци осиромашеног уранијума вечно у земљи
Фото З. Јовановић
НАТО авиони током 78 дана бомбардовања уранијумском муницијом затровали су велики део територије Косова и Метохије, па је и данас, најсавременијом опремом, готово немогуће лоцирати сва контаминирана места. Сваки НАТО метак од осиромашеног уранијума, ако није детектован и извађен, убијаће практично вечно, милијардама година!
Овако, за „Новости“, у потресној исповести говори потпуковник Радомир Александрић, који је на Божић 1999, са само 29 година, примио дужност команданта 52. АБХО (Атомско-биолошко-хемијска одбрана) батаљона на Космету. Објашњава да тек када се уранијумско зрно откопа – АБХО уређај „полуди“, а док је у земљи, једва се детектује апаратима. У међувремену, уранијум оксидира, киша носи генотоксичне отрове дубље у земљу и водом даље у ланац исхране.
Како сведочи потпуковник, сви наши официри на КиМ 1999. су знали за опасност од ове муниције. Додаје да је АБХО опрема била неадекватна тј. конципирана за масовни атомско-хемијски рат, а да смо били суочени са подмуклим нуклеарним мини-ударима.
У априлу и мају 1999. АБХО јединице Приштинског корпуса су на 360 места мериле последице НАТО удара на КиМ непосредно по дејству непријатеља. Резултати испитивања су били збуњујући: „нешто повишена“ радиоактивност забележена је у околини Приштине, аеродрома Слатина, затим у Белаћевцу, Грачаници, Подујеву, Урошевцу, Призрену, Ђаковици, околини Дечана…
– То су била минимална одступања од природног фона зрачења, односно, како смо закључили касније, ми смо имали инструменте за мерење „тона“, а требало је да меримо милиграме. Наиме, на већини прегледаних локација меци од осиромашеног уранијума су се дубоко зарили у земљу и нису на први поглед деловали као превелика опасност. Тек после агресије схватили смо шта нас је снашло – говори Александрић.
Команданти АБХО јединица ВЈ који су били на Космету 1999. године (Фото: Приватна архива)
Такође, стигли су и бољи инструменти. Наш најсавременији апарат КОМОТМ побољшан је у Винчи и прилагођен раду на терену. Из АБХО батаљона је формиран тим извиђача у саставу Душан Вучинић, Предраг Атанасијевић, Марко Митић, Иван Стојковић, под вођством пуковника Ивана Стојановића и шефа катедре за детекцију и мерење у АБХО центру у Крушевцу пуковника Драгутина Фортуне. Како нам прича Александрић, ови људи су стекли пионирска знања из деконтаминације терена затрованих атомским мини-ударима.
– Када је букнула побуна на југу централне Србије 2000, батаљон је поново ангажован и седам месеци смо били на терену, на потезу од македонске границе до Врања. Сваку стопу смо прошли и остали смо затечени. Наилазили смо на уранијумску муницију и на местима где НАТО није пријавио њену употребу – сећа се потпуковник. – Такође се испоставило да су многи наши грађани узимали „блиставу“ НАТО муницију од осиромашеног уранијума и носили је кући… Они су одмах слати на болничке прегледе у Врање.
Потпуковник, иначе рођени Приштевац, тврди да би се праве размере епидемије канцера после „Милосрдног анђела“ на Балкану могле наслутити тек уколико би Албанци проговорили.
– У Лењиновој улици у Приштини, где сам рођен и одрастао, а потом и живео као официр, готово да нема човека од 45 до 55 година који није оболео или умро од рака – наставља Александрић. – Албанци с којима сам одрастао причају ми да они који имају новца иду у Турску на онколошке клинике, а сиротиња, као и свугде…
Од припадника АБХО са КиМ, од леукемије је међу првима оболео начелник овог рода у Трећој армији, пуковник Иван Стојановић. Лечио се до 2011. да би преминуо. Два начелника АБХО из бригада Приштинског корпуса тренутно се лече од најтеже болести као и наш мајор Зоран Пантић из батаљона АБХО. Санитетлија Живојин Павловић је умро… Наш саговорник Радомир Александрић зарадио је тешко аутоимуно обољење. На ВМА су му 2012. констатоване лезије на кичми…
НИ ЉУДСКИ, НИ ВОЈНИЧКИ
– Није на мени да говорим ко је зашто оболео, то је посао наших медицинских стручњака. Могу само да из свег срца подржим идеју о формирању националног центра и лабораторије за испитивање последица НАТО удара – говори Александрић. – Као војник сам учен да оружје треба да убија само у рату, а у миру мора да ћути. Оружје коришћено против нас 1999. намењено је да убија дуго после рата. Нити је то људски, нити је војнички.
Драган Вујичић
(Вечерње новости, 15. 10. 2017)
Categories: Преносимо
Оставите коментар