Љубомиру
Није неки човек,
ал што пева!
Од тога ране зарастају,
ноћ сева, нем причу заподева.
Јегуља је то и рачунџија,
бродски миш, разроки чамџија,
све се нешто нећка, окице лукаве,
но увек седне близу кнеза,
где је главна трпеза,
и засуче рукаве.
Али, не знам како,
од његовог пера и песме
опет потеку пресахле чесме,
крај пута посрнули се се дигне
и залутало писмо у недођију стигне,
јаче замирише багремов шумарак
и липов цвет, зажари угарак,
напуни се празна синија
и орден мога ђеда јаче засија.
Један нам добро каже
да слушамо само песму
и не мучимо се тиме
зашто је патуљку дата моћ
да свему дозна име.
То да објасни мудар не покушава,
можда нас Господ само
и са патуљком искушава.
Из збирке песама Хиперборејски летопис (Укронија, Хипербореја, Београд 2015. стр. 29-30)
ИСПРАВКЕ: Овај чланак је промењен 16. 10. 2017. у 13:01 – уместо “багремов сумарак” стављено је “багремов шумарак” и уместо “зазари угарак” стављено је “зажари угарак”.
Categories: Аз и буки
Ево и једне Симовићеве песме из Боја на Косову, у којој се назире борба песника и његових опонената :
НА СТОЛУ ХЛЕБ И ВИНО
На столу хлеб и вино, и јеванђеље,
а под столом стружу, гамижу, гребу,
рогови, зуби, канџе, рачвасти језици,
бркови, репови, пипци, чекиње, шапе !
Градимо Дечане, Студеницу, Грачаницу, Жичу,
градимо Псачу, градимо Лесново,
градимо Богородицу Љевишку, и Раваницу,
градимо Сопоћане и Милешеву, градимо Пећ,
да их испуне горња обасјања,
да нас у горње светлости понесу !
А стално су нам за петама,
у стопу нас прате,
свињци, кокошињци и земунице !
Молимо да нам се небо отвори, да нас прими,
да нас озаре Богојављења, Благовести,
Преображења, Вазнесења, Васкрс,
а шапе и канџе доњега света и мрака
пружају се за нама, да нас врате
у мрак и гмизавце !
Деда Ђоле и деда Љуба знају се још од Ужичке Републике, или из подмлатка ПУПС-а, па се добро разумеју. Изгледа да је то иста етика, исто разумевање борбе песника и његових опонената у њему самом. Једино не вели целомудрени деда Ђоле зашто је помислио баш на Симовића, пошто Бранислав Матић у својој одличној песми “Патуљак”, објављеној 2015. године, не помиње тог Симовића ни на једном месту. Тако је целомудрени деда Ђоле оцинкарио свог штићеника и свима нам објаснио да је Патуљак управо Љубомир Симовић.
На ког ли Симовића мисли овај свезнајући коментатор “деда Ђоле”? На оног пре 5. октобра 2000. године, или оног после? И на коју књигу “Косовски бој” – ону изворну, или ову “новомиленијумску”, преправљену у комесаријату ДОС-а? Замислите какав је то човек и какав песник кад своје дело преправља према томе ко је на власти и шта ће се том допасти! Иначе, разумем што “деда Ђоле” разуме Симовића. Није лако бити ништарија, поготову ако уз то добијеш дар великог песника.
Јадни Симовић! Пропушта своје последње животне прилике, нарочито прилику да ћути. Јадни Симовић! А био је добар песник, са живог врела српског језика. Шта вреди кад је, на личном плану, ПАТУЉАК. Такав је и у личним односима, и на великим прекретницама, и у обичном животу. Јадни Симовић! Кукавице умиру сто пута… Мисли да долази потоп и пење се на расходовану столицу да преживи, као у “Путујућем позоришту ,Шопаловић’”. Уништава једино вредно што је у животу створио, разара и сахрањује своје сопствено књижевно дело. Косово је, Љубомире, грдно судилиште, и лично и колективно. Честитке Браниславу Матићу. Песма је одлична и погађа у центар.
Људи бре – ово је о Ђорђу Балашевићу, не дајте се завести!
@ Јадни Симовић! Пропушта своје последње животне прилике,
—
На Србин-инфо изашло је реаговање на његов апел под називом “Не могасте отићи достојанствено?!” где се очито подразумева зрелост песникова за пензију.
Иво Андрић дошао је 1941. у Београд, објаснивши “..сада морам да сам с’ њима” и провео рат у Призренској улици. Могао је да буде министар куљтуре НДХ, нуђено му је.
@Деда Ђоле
”Цитирана” песма – БЕЗ НАВОДНИКА?!
Оваквих ”ОВАНА” / песника – пљуватора/ и ”Г**АНА” /коментатора – пљуватора/
нема у бившим републикама СФРЈ, сем, наравно, у СРБИЈИ!
Драган Славнић
Симовић је већ деценијама стални и тужни повод за овакве песме и сличне афоризме. Али Матићев “Патуљак”, из одличне збирке “Хиперборејски летопис” коју сам прочитао још пре две године, указује на једну велику и честу драму – на несклад између висине коју достиже неко уметничко дело и личности (етичности) његовог аутора. На болни парадокс да ремек-дело може да изроди човек-ништарија, да нам кроз психологију гмизавца може стићи најплеменитији стваралачки бисер. У примерима, на жалост, не осудевамо – од Љубе Симовића, преко Душана Ковачевића, до Мирка Ковача и овде помињаног Ђорђа Балашевића. Разуме се, Матић није случајно ову песму посветио баш неком Љубомиру, и то у низу где су све песме посвећене неком песнику. Зато су уредници “Стања ствари” врло интелигентно поступили што су нас на то баш сада подсетили. Ово је један од најбољих начина да се Симовићу одговори на најновије бруке које је посејао. Свака част!
(…)
Један нам добро каже
да слушамо само песму
и не мучимо се тиме
зашто је патуљку дата моћ
да свему дозна име.
То да објасни мудар не покушава,
можда нас Господ само
и патуљком искушава.
*
То је то. Песник “Патуљка” нам је оставио решење и путоказ, како и доликује добром песнику. Нема разлога да ми сад ту нешто петљамо и брбљамо. Ако будемо имали озбиљности и среће, можда ћемо успети да Симовићево дело сачувамо од Симовића, за добробит српске културе, нарочито поезије.
Ispravite ove greške, slovne i gramatičke; nagdiste čovjeku pjesmu. Ovako dobar pjesnik sigurno nije mogao napisati: “… можда нас Господ само / и СА патуљком искушава”. Inače, samo objavljivanje ove pjesme u ovom trenutku – gospodin Mitrović je u pravu – odličan je potez.
* NagRdiste čovjeku pjesmu, htedoh reći.
На столу хлеб и вино, и јеванђеље,
под столом деда Ђоле меље, меље.
Јалово сеје, ништа не ниче,
али не мари, добиће ботовске сендвиче.
Нема бистрине ни дара,
али има Вучића за господара.
Ништа ту није паметно ни ново,
ништарије би да “дамо Косово”.
А са врха срамног стуба
бодри њега мајстор Љуба.
Даће тај и нашу кожу
да намири Велику ложу.
Није за њега никакав грех
да други плаћају његов цех.
На столу хлеб и вино, и јеванђеље,
под столом деда Ђоле меље, меље.
(…)
Заиста је тако како каже песник у „Патуљку”. Има сијасет примера да је писац врхунски, а човек никакав. Кад се такви баве само уметношћу, то некако и пролази. Али кад се петљају у најкрупнија друштвена питања, па и нека судбинска за народ и државу, како то често бива, онда ствари измичу контроли и ствара се много „зле крви”. Е, сад, да ли је у „Патуљку” баш реч о Љубомиру Симовићу, како су похитали да сугеришу они који га бране и тако га сами обележили, или то важи за многе такве случајеве, требало би да буде у другом плану. Нека у првом плану остане, ипак, ова врсна песма.
Све што Ви тобож назирете, деда Ђоле, и све о свом срамном ставу који по заповести изриче о српском Косову, Симовић је искрено исповедио у песми “Жаба у стомаку”. Овако:
Нисам ја био луд да поверујем
да је то што ми нуде печена шева.
Али нисам мислио ни да ће бити жаба.
Било шта било,
мени се то што нуде није јело.
Није ми се јело, али сам појео.
Појео сам јер сам рачунао
да ће бити горе ако се тај дар
одбије него ако се прими.
Да ће бити боље, и безболније,
ако се зажмури, и ако се то
прогута, па макар било и жаба.
То је све што могу да кажем.
Али не очекуј да ћу ти казати
како ми је кад останем сам,
у мраку, са том жабом у стомаку!
Da se ne vređamo, nije Ljuba patuljak.
On je čovečuljak. Sve ostalo je tačno i klapa se i po dubini, i po visini.
I po količini.