Ознаке

, ,

Да ли је Желалић могућ и данас? Увијек је могућ. То је Сноуден. То је Асанж. То је српски пуковник који држи до слова Устава Републике Србије и хапси квислинге на власти да би инсигније предао Влади националног спаса

Кап. Петар Желалић, (1727-1811), први православац Витез Малтешког реда, непознати аутор, Поморски музеј – Котор & разгледница у јавној продаји (Књижара Со, Херцег Нови, 2017)

Замислимо да неко данас отме амерички носач авиона.

То је на симболичкој равни учинио Бокељ из мелене Бијеле, капетан Петар Желалић, када је 1760. г. организовао побуну међу сужњима, са групом завјереника отео највећи турски ратни брод тих времена, „Круну отоманску“, и њоме одједрио за Малту. За тај подвиг награђен је новцем, и титулом, те је постао први у историји православац витез Малтешког реда.

Овако укратко гласи прича о човјеку који се родио прије 290 година, одрастао у Заливу, прошао сва поморска звања, био заробљен јужно од Пелопонеза, робовао седам година, ставио живот на коцку једног петка када је већина Турака била на копну зарад празника – и прославио се мимо осталих бокељских капетана.

Да ли се може рећи да је Србин из Боке задивио тадашњу Европу?

Наравно: отео је понос турске ратне флоте. О величини и значају „Круне отоманске“ свједочи податак да је имала 68 само монтираних топова, 750 морнара, 60 официра, два капетана, и адмирала – капудан-пашу лично.

Провиденца је најбоља ријеч која објашњава како је управо провиђење помогло побуњеним хришћанима да савладају Турке преостале на броду, покидају барбете, развију једра, обдрже курс, пуцају на осињак побјешњеле потјере из луке острва Кос… да би након 17 дана брод којим је командовао кап. Желалић, утекавши гониоцима због техничких предности, добродио финалменте до Малте, гдје не престаје филмичност свих невоља.

Тог 6. октобра 1760. г. Ла Валета је на ногама: под зидинама јој је опасна „Круна отоманска“. Малтежани су готови да распале из свих топова. Кап. Желалић наређује да се саватају неки рибарски бродићи, не би ли пренијели поруку о подвигу. Остало је историја…

Кап. Желалић предаје „Круну отоманску“ Великом мајстору Малтешког реда, који одушевљен трофејом, гле, вäс новац оставља кап. Желалићу и вођама побуне (84.000 златних цекина), дочим задржава наоружање које посад припада Малти, тј. Витешком реду Св. Јована.

Емануеле Пинто, Велики мајстор Витешког реда Св. Јована, производи кап. Желалића у Малтешког витеза.

Као и свака историјска прича и ова има наставак.

Некадашњи понос османске флоте бива преименован у „Santissimo Salvatore“ (Пресвети Спаситељ), али га Малтежани губе за зеленим столом: француски двор да би спријечио тензије на Медитерану откупљује од Малтежана некадашњу „Круну отоманску“ и враћа је султану.

По одобрењу малтешких власти, кап. Желалић гради двије палате и православну цркву посвећену крсној слави Св. Николи, заштитинику помораца. Мештар Пинто направио је изузетак дозволивши градњу православне цркве. Зграде које је кап. Желалић подигао у Ла Валети сачуване су до данас, но не и православна црква Св. Николе јер је, fama volat, страдала током интензивног њемачког бомбардовања у Другом свјетском рату.

Подвиг кап. Желалића ушао је у књижевност за дјецу, пером Анта Станичића, чији је „Мали пират“ постао лектира, али не у Црној Гори, и не у Боки Которској(!).

Да ли је Желалић могућ и данас? Увијек је могућ. То је Сноуден. То је Асанж. То је српски пуковник који држи до слова Устава Републике Србије и хапси квислинге на власти да би инсигније предао Влади националног спаса.

Уз дозволу которског Поморског музеја, штампао сам почетком љета разгледницу са мотивом једног од наших најпознатијих капетана. То је једина разгледница у јавној продаји на којој је славодобитно портретисан јунак из доба барока.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 6. 10. 2017)

Advertisements